Pjesme iz zbirke ''Jezik''
Instapo 01 S

Photo: Milan Živanović/XXZ

Grad je u srcu trn

Kontrola gradova.

1.

sada: beg više nije moguć, ali. nesličnost
onoga koji želi, same želje i
jezika koji je oblikuje, koji se oblizuje.već sutra
neće biti nikog da zagrize jabuku,
pokosi travu, ali. reči drugde izgovorene
lepe sezapakovanja prijatna oku,
za staklene površine,
strpljivo se tumače u objektima za to namenjenim.
to je projekat, ušuškanost, sloboda, limun.
reči izgovorene ovde nedvosmisleno upućuju na
opasnost.
ceo život u iščekivanju. nemilosti pa samilosti,
ali.na telu, uprkos upornom
samoposmatranju, jedva da ću uočiti
promenu. neko ko je uz izgovara
molitvu, ali. tražena tačka moći je izmakla,
pobegla u nekoliko pravaca, pa reči,
i same krenuvši njima, zakrivudavši.
tlapnja?ali! ostaje mrlja
u tkivu grada, primer egzorcizma,
namah stvorena pometnja.
poruka je jasna: nulta tolerancija
prema toj vrsti nasilja.
dakle, kročio sam, pokrenuo mehanizam.
na drugom kraju grada počinje noć
ijezik besnih, ugojenih pasa prevladava sve ostale.
rečju: istovremeno bivanje 1. jezikom grada,
2. u jeziku i 3. izvan njega. utrojio sam.
najbolje je o tome misliti kao o početku
i pretnji skrivenoj u njemu.

2.

zona modernosti je zona užitka. tako se
reprodukuje jezik grada: strahom od
moći koju ima. mimikrijom. linijom
proticanja prostora. ko u mrak pruži ruku
mora računati s tim da može ostati bez nje.
a ko govori, o sopstvenom begu govori.
i mora prihvatiti status lošeg učenika
starih majstora. sad ili nikad.
mora postati parče stakla,
voda što nadolazi, postati
tačka u kojoj prska vazduh.
kao kada ugao naglo preseče ulicu,
iako je oduvek tu.
kada se sa one strane ogledala
može videti jedino žica,
a jezik počne da pada ukoso.
prsti prostora posegnu za vratom.
se nastavlja. u tupoj noći
na vratima se začuje zvonce.
onaj ko bude otvorio
videće anđela novog.
imaće uska ramena i kvadratić brkova.
širiće oko sebe miris piva i kobasica.
pod krilom grozničavo stezati
tajnu knjigu odgovora. iz koje
izbrisao je treće lice.
jezik gradova je kontrola kriznih čvorišta
i korišćenje resursa, pa bolje od toga
ne treba ni da očekuje.

3.

vrtoglavica pod kožom. grč
u oku. zadržao sam svoj pogled
na čoveku koji je u tom času vladao
raskrsnicom, koji je svoj pogled
zadržao na meni. iako sam uzmicao,
ubrzavao, divlja žica pogleda
sevala je u vidnom polju,
pretnja se rasprostirala,
paralisala prostor;
istovremeno: moj stid je rastao
i nadzirao me,
gradio lavirint.
grad je pretio jezikom,
palacao,
napadao vratima, starcima,
minama u tmini,
nasrtao makazama, brzim uglovima,
tajnim hodnicima,
pucao semaforima,
šupljinama u asfaltu,
tribinama, televizorima,
tukao je stepeništem,
crnim satom, podzemnim krovovima.
onaj je anđeo sedeo
na kičmi neba,
mamuran i besan,
utroba mu je gorela,
grlo mu se grčilo od gorušice,
izgovarao je reči od gvožđa,
zatezao kaiševe
i pripremao užad,
po jedno za svaki vrat.

Gradova.

1.

Jer gradovi su to:
preciznost, brzina,
blago iskošena faktografska mreža,
britva jezika.

Živeti pod imperativima
funkcionalnosti,
distributivnosti,
kruženjem neutralisati
pritisak prostora;

gradovi su glatki
i klize pod prstima.

Zato se mahom obraćaju sebi
a ređe jedni drugima:
usamljeni u svojim velikim pobedama,
umorni posle velikog razvrata,
gradovi se melanholijom bore
protiv večnosti,
protiv mrtve prirode.

Govoriti gradovima je
govoriti ogledalima;
treba upotrebljavati samo suvišne,
prljave reči:
nikotin, liftovi, silikon,
upotrebna dozvola, plastični aranžman,
dupla izolacija.

Dati sve od sebe:
pile jezika gurnuti u kučine grada,
odbaciti svaku obazrivost,
ne tražiti čistinu.
Preduprediti sreću,
naročito srećan kraj,
uvek omanuti,
ispadati smešan,
naročito sam sebi,
proizvoditi samo stid,
mirisati na znoj,
trpeti bol,
tako čuvati grad.

2.

Noževi jezika (gradova)
tupi su da raspore
trbuh tmine,
salo tišine;
pod kožom bridi
svirepa svetlost:
zagrcnut, podriven toplinom
prgavog proleća
koje tutnji
u sve bližoj daljini,
osupnut naglošću
sa kojom silina,
snaga zemlje
objavi se,
raspukne
mimo svakog govora,
uprkos jeziku gradova,
brkovima uprkos.

Mehanizam je pokrenut,
porinut u senku
priljubljenu uz lice devojke
u gradskom autobusu koji lagano
uspinje se ulicom Maksima Gorkog
prema pijaci.

Sledi još jedna potraga,
trzanje:
na mestu koje napuštam
nikada nisam bio
(tkivo ne raste, već urasta);
mesto ka kome sam krenuo
ono je koje upravo napuštam:
uzalud se jezikom volšebnika dozivam!

Svaki grad to vrlo dobro zna.

3.

Grad je
srce, srž postpopa,
puževi džeza:
te spužve što upijaju žuč;
suženje svesti,
smežurana kožica,
ali strka, trčanje na duže staze:

Grad je
prebacio sam težište na levu nogu,
glavu provukao kroz otvor jezika,
sa dužnom pažnjom zadržavao sam pogled
na svemu što bi moglo da ukaže
na žestok život,
žustrinu, a ne suzdržanost,
na žile želja
koje pružaju se celom dužinom
puta o kome sam maštao

Grad je
kao o nežnoj biljci,
ženi u žutoj haljini sluđenoj žudnjom,
ali put koji je posle vrludanja
kretao smerom običnim, predvidljivim,
više žleb života, žitka masa,
žubor izlučevina, nego

Grad je
na mah sam uhvatio pogled
posle koga nisam znao šta da radim;
neko je negde ubrzavao
zdušno podržavan;
umnoženog lika u sve većem
broju ogledala, mogao sam
samo da žudim i žalim
za nepropuštenim prilikama

Grad je
nikada nije bio tu gde sam bio ja –
umišljeni gizdavac

Grad je
zrelo grožđe mušičavih gospođica,
trnci što minu srcem;
i puž, džem i jež,

Grad je
u srcu trn.

Oceni 5