Film "Zeby nie bylo sladow – Leave No Traces“ (2021)
Leave 04 S

Photo: Five Stars Film Distribution

Građani koji ne znaju bez slobode – umiru

Scena u kojoj pesnikinja Barbara Sadowska prilazi bolničkom krevetu na kojem leži njen ubijeni sin, ravna je najmoćnijim umetničkim vizijama o smrti. Slomljena majka stoji nasuprot belim čaršavima i drugim hladnim bojama, a telo mladića kao da lebdi u teškom, sterilnom vazduhu, poput mučenika.

Ni danas se ne zna zašto je Grzegorz Przemyk ubijen. Jedni tvrde da je tinejdžer stradao zato što mu je majka bila na strani demokratske opozicije, drugi pak veruju da je u pitanju nesrećan slučaj. Naravno, ukoliko do prebijanja može da dođe slučajno. Bilo mu je osamnaest godina kada je u maju 1983. godine priveden i potom pretučen. „Pazite da ne ostavite tragove!“, dobacivao je policajac svojim kolegama koji su cipelarili mladića –„Udrite po stomaku, ne po leđima“.

Ovi povici podsećaju na mnoge druge režime koji su se zarad dobrobiti građana latili pendreka, ili tenkova. Film Zeby nie bylo sladow (Leave No Traces) se bavi jednim takvim slučajem, a napisan je po istinitom događaju – sina pesnikinje Sadowske uhapsili su jednog majskog dana, pod izgovorom da je pijan, odveli ga u stanicu iz koje je izašao s fatalnim povredama.

Jasno je da će gledalac, ukoliko već nije upućen, požuriti da sazna  šta se to u Poljskoj dešavalo osamdesetih godina prošlog veka. Ukratko – režim je u decembru 1981. godine doneo vojni zakon (vanredno stanje) kojim su ukinuta sva ustavna prava građana, a kako bi stao na put nezavisnom samoupravnom sindikatu Solidarnost, dakle opoziciji. Zakon je potrajao do jula 1983. godine, što znači da je još uvek bio na snazi kada je Grzegorz ubijen.

Na sahrani je bilo više hiljada ljudi (procene su naravno različite, neki tvrde da je došlo oko 60 hiljada građana), pa se pretvorila u politički čin, izraz nezadovoljstva onih koji više nisu mogli da žive bez slobode. U filmu može da se čuje da ni Papina poseta (Jovan Pavle II je Poljsku posetio u junu 1983. godine, tokom vanrednog stanja) nije uspela da skrene pažnju s ubistva mladića, pesnika koji je tek započinjao život.

Reditelj Jan P. Matuszyński je uspeo da istiniti događaj pretvori u film – u 160 minuta je stalo sve, kompletan osećaj očaja u sivom, ledenom svetu do kojeg sunce ne dolazi. U senci tiranske šake građani koji ne znaju bez slobode – umiru. U takvom univerzumu toplo, prolećno popodne lako može da se pretvori u noćnu moru, a posle toga nema povratka – ni za mrtve, ni za žive.

„Svi znaju šta se stvarno dogodilo“, šaputalo se u Poljskoj te 1983. godine. Obično svi znaju šta se stvarno dogodilo, ali ćute. Neki u tišini sede opravdano, drugi pak iz koristi. Šteta je u oba slučaja jednaka. Ipak, tek se s istorijske distance može reći nešto poput „Ja bih to ovako“ i „Ja bih to onako“. U realnom vremenu uglavnom nemamo dovoljno informacija, čak ni danas, kad je sve na internetu. Sve osim onih koji se kriju.

Film Zeby nie bylo sladow je važno svedočanstvo, istorijski dokument koji stoji kao spomenik onome na šta su sve ljudi spremni da bi sačuvali vlast. Od prve scene, pa sve do kraja, u gledaocu tinja neki bes – čak i ako nije svestan šta ga (zajedno s junacima) čeka. Nešto u brutalističkoj estetici, u hladnim bojama i nameštaju koji je spajao sve komunističke zemlje osamdesetih godina XX veka, sluti na zlo. Možda zbog toga što se uz tu scenografiju toliko puta repriziralo. A i posle, iz nekih modernijih fotelja.

Telo mrtvog mladića jedva da se ohladilo, kad se počelo sa zaverom. Smrt je trebalo objasniti tako da mrtvac bude kriv. „Narkoman i pijanica“, „Propalica“, „Homoseksualac!“. Uobičajene ideje koje padaju na pamet onima koji se zalažu za vojničku disciplinu i porodične vrednosti – dečak je mrtav, ne dozvolimo da postane mučenik.

Istinita priča će se već u tom trenutku pretvoriti u pravi triler. Nema ograničenja kada se radi o broju života koje država sme da uništi da bi sakrila neku tajnu. Građani su samo meso, topovsko ili ono koji se koristi za prehranu zubala vazda gladnog moći.

Majka stoji po strani, ali joj to što nije samo majka ne ide u prilog. „Možda je trebalo bolje da ga vaspitate“, „Možda pijete i možda ste kurva“, „Da je imao oca bolje bi ispao“ – sve to može da se čuje i danas. Drugačiji je na kraju sam kriv za svoju nesreću – čak i ubijen, prebijen i ponižen: kriv je što se sam tukao.

Pesnikinja Barbara Sadowska je otišla već 1986. godine. Znala je da će pravda doći tek mnogo godina kasnije i nije mogla da čeka. Ipak nije došla, ali je i pamćenje neki oblik pravednosti.

Oceni 5