Hoću da se popnem na tebe i tu ostanem zauvek
Vrata 01 S

Photo: Marija Đoković

Gramatika smrti

Pred kraj dana Ozren je, poput završne reči, navlačio omču oko vrata. Baš dok ju je zatezao, začulo se kucanje. Primirio se i čekao da posetilac ode. Ponovo se čulo kuc kuc kuc, monotono – kao da je i njemu, tamo iza vrata, život dojadio. Ozren je olabavio konopac i pokušavao da održi ravnotežu – nije mu bila namera da pogine zbog nespretnosti, hteo je da to bude zato što je tako rešio. Pošto se kucanje začulo i treći put, izvukao je glavu i sišao sa stolice.

„Samo trenutak!“, povikao je pošto je pročistio grlo.

Kad je otvorio vrata, ugledao je starijeg muškarca, u crnom fraku, s belom leptir mašnom. Pružio mu je smeđu kovertu, okrenuo se i otišao. Na poleđini je pisalo g. Ozren Zlikovac. Pokidao je prednju stranu i izvukao hartiju.

Očekivam vas sutra na pet popodne.

                                      Grof Kanin

Čim je pročitao ime, setio se novog suseda koji se pre desetak dana doselio u vilu preko puta. Lepi su uvek nepismeni, pomislio je. A reći za Kanina da je lep bilo je, u najmanju ruku, potcenjivanje. Bar se Ozrenu tako učinilo kad ga je juče, dok je bezvoljno tumarao po bašti, ugledao na prozoru. Iako je grof bio daleko, odmah mu je bilo jasno da je reč o onoj lepoti koja kod običnih smrtnika budi želju za posedovanjem.

Ušao je u kuću i zatvorio vrata. Konopac je beživotno visio s grede, a oko njega su se, kao da mu se rugaju, uvijali izdanci sobne loze. Ništa me ne košta da sačekam do sutra, pomislio je i krenuo na spavanje. Pošto je legao, setio se da nije oprao zube. Ima li uopšte smisla?, zapitao se. Ipak je ustao i otišao do kupatila. Dok je četkicom ritmično prelazio preko zubala, razmišljao je o grofu. Pokušavao je da dozove njegov lik, ali se lice suseda mešalo s licima drugih muškaraca. Pismo od njega!, umalo nije povikao, ali se savladao.

„Ne loži se, Ozrene“, promrmljao je sebi u bradu i ugasio svetlo.

U šest sati već je bio budan. Dođavola, udario je pesnicom u jastuk. Nadao se da će ga san držati bar do dva iza podneva. Pošto nije imao kud, ustao je. Usred spremanja doručka pogled mu se zaustavio na konopcu. Visio je kao neka čudna svetiljka bez sijalice. Izgubio je apetit.

Pokušao je da čita – misli su mu lutale. Uključio je televizor – smetale su mu pokretne slike. Nevolju je produbljivalo to što nije bio u stanju da se zadrži na jednom mestu. Obukao je opremu za trčanje, ali mu je misao o susretu sa spoljašnjim svetom ubrzo postala nepodnošljiva. Da sam se juče lepo ubio, pomislio je, sad se ne bih nervirao.

U narednih osam sati pokušavao je da pažnju preusmeri na razne stvari, ali se sve pretvaralo u nesnosan i neprekidan niz kojem nije video kraja. Kad bi bar mogao da spava! Lagao je na kauč. Čas mu je bilo hladno, čas vruće. Upleo se u ćebe od silnog okretanja, toliko da je počelo da ga davi. Ustao je i zapalio cigaretu. Posle prve i drugu. Do četiri popodne ispušio je gotovo celu paklu.

Kad je do susreta ostalo manje od sata, odobrovoljio se. Raspoloženje je splasnulo kad je shvatio da mu je do grofove kuće potreban nepun minut. Konačno, tačno u pet napustio je stan. Pomislio je da je mogao da se presvuče, ali je već bilo kasno. Došao je do vrata vile i pokucao.

Grof je otvorio odmah. Smeđa kosa mu se izvijala iznad čela. Mesnate, široke usne i vrlo razvijen nos sami za sebe nisu bili ništa posebno, ali zajedno su prodirali kroz meso, kosti. Na sebi je imao kućni mantil od crne svile. Na tamnoj pozadini beživotno su ležali krupni lotosovi cvetovi.

Pružio mu je kovertu.

„Juče sam dobio ovo od nekog gospodina u fraku. Unutra je poziv s vašim imenom“, rekao je i pokazao mu na hartiju.

Grof je ćutao.

„Možda sam pogrešio…“

„Nu înțeleg“, rekao je grof i osmehnuo se.

Ozren ništa nije razumeo. Čak nije mogao da prepozna jezik kojim ovaj govori. Francuski? Spremao se da krene natrag, kad mu je grof rukom dao znak da uđe. Možda drži prevodioca u kući, pomislio je i ušao.

 U sobi nije bilo nikog osim njih dvojice.

„Jel govoriš srpski?“, upitao je Ozren nakon kraće tišine.

„Nu înțeleg“, ponovio je grof.

„O, jeb’o nas ko nas sastavi“, rekao je Ozren, s osmehom.

Onda se dosetio i istrgao kovertu iz grofovih ruku.

„Jesi ti ovo pisao?“, pitao ga je, dok je rukama pravio pokrete kao da nešto zapisuje.

Grof mu je pokazao na računar u uglu sobe. Ozren je prišao uređaju i pokušao da ga uključi. Ništa. Proverio je kabl, pa kad je utvrdio da je ispravan, još jednom je pritisnuo taster. Opet ništa. Potom je izvukao telefon iz džepa. Ovaj je zapištao i isključio se.

„Šta je, bre, ovo?“, promrmljao je sebi u bradu.

Grof ga je potapšao po ramenu i pokazao mu na fotelju koja se nalazila pored kamina. Onda je otišao u susednu prostoriju. U kući je sve odisalo starom otmenošću, samo je računar narušavao harmoniju. Teške zelene draperije, masivne police s knjigama, dve velike fotelje i vatra, sve je to Ozrenu bilo smešno. Kakav drkadžija, pomislio je i seo u fotelju.

Grof se vratio s dve čaše u rukama. Jednu je pružio Ozrenu, a iz druge je otpio gutljaj i seo u drugu fotelju. Pri svetlosti koja se probijala iz kamina, tamna tekućina je izgledala kao mastilo. Ozren je kratko posmatrao piće, vrteo čašu kao vrstan poznavalac vina, a onda i sam otpio. Slast mu je s jezika sišla u grlo, a onda se raširila na grudi i stomak. Osetio je ukus kupina, potom i svake druge voćke koja mu je pala na pamet. Na zadnjem delu jezika se valjalo još nešto, neka mračnija, teža nota – poput metala.

Volja mu se polako vraćala, ali kao da nije sasvim pripadala njemu. Grof nije skretao pogled. Lice mu je postalo još lepše, kao da su se crte presložile, ali tako blago da se ništa krupno nije promenilo. Sad je bilo zaslepljujuće belo. Iz očiju mu je izbijalo nešto bezobrazno. Mantil se otvorio na grudima. Odavao je mladalački zategnute mišiće. Jedna butina je virila iz tkanine.

Vidi ti đavola, pomislio je Ozren, ali se nije uzbudio. Jutros je, dok je pišao, među stidnim dlakama ugledao jednu sedu. Čovek zbog toga izgubi volju.

Sa sledećim gutljajem je zaboravio na belu dlaku. Obuzimalo ga je neko nejasno zadovoljstvo. Poželeo je da ustane i sedne pored grofa, ali se predomislio. Iz Kanina je sad već izbijala neka otvorena prostota, ali ne ona nesigurna, koja se viđa među samouverenim muškarcima, već neka tvrda, vrela. Onda je ustao i prišao mu. Dotakao mu je vrat i napravio kružni pokret, baš tamo gde je juče bila omča. Bar se Ozrenu tako učinilo. Onda se uspravio i rukom mu dao znak da pođe za njim.

Ozren je istog trenutka ustao i pošao tamo gde ga je ovaj pozvao. Činilo mu se da se Kaninova leđa šire i da beli cvetovi plutaju po prostranom, crnom jezeru. Kad su došli do vrata na drugoj strani kuće, grof je otvorio i ušao. Ozren ga je pratio u stopu.

Stupili su u sobu u kojoj je vladao potpuni mrak. Kanin ga je uhvatio za ruku, i primakao mu čašu ustima. Ozren je ispio do poslednje kapi. Potom se čulo cak i bljesnulo je svetlo. Kad su mu se oči privikle na svetlost, ugledao je tri krupne šunke koje su visile s plafona. Kako neobično, pomislio je, još uvek imaju ruke i noge. Poželeo je da se nasmeje, ali nije mogao. Pogledao je u grofa. Onda u najbližu šunku, koja je u međuvremenu poprimila ljudsko obličje. Učinilo mu se da su isti, kao braća.

Grof mu je spustio ruku na rame i pokazao mu na crvenu prostirku na podu. Ozren je poslušno legao. Osetio je kako ga nešto steže odmah iznad stopala. Pokušao je da se uspravi, ali nije mogao. Potom je shvatio da mu noge idu uvis. Magija!, hteo je da vikne, ali su se usne neposlušno raširile u osmeh. Ubrzo mu je celo telo bilo u vazduhu. Sve se okrenulo naglavačke. Grof mu je prišao. U ruci je držao providnu cevčicu kojoj kao da nije bilo kraja. Ozren je osetio peckanje na vratu. Sigurno me poljubio, pomislio je i obuzela ga je milina kakvu nikad ranije nije doživeo.

Pažnju su mu privlačile jedino grofove oči, razbuktale od žara. Bar mu se tako činilo. Crna tkanina je sad ličila na krošnju, iz krupnih cvetova se širio miris koji mu je mutio razum. „Hoću da se popnem na tebe i tu ostanem zauvek“, uspeo je da izgovori baš kad je kroz cevčicu potekao prvi sok.

Oceni 5