Pitak, ali ozbiljan film
Green Book S

Photo: IMDB

"Green Book", idealan spoj tipskog i autentičnog

Green Book

2018.

režija: Peter Farrelly

scenario: Peter Farrelly, Brian Hayes Currie, Nick Vallelonga

uloge: Viggo Mortensen, Mahershala Ali, Linda Cardellini, Sebastian Maniscalco, Dimiter D. Marinov, Mike Hatton

Nekada davno, ili možda ne baš tako davno, iz Hollywooda su gotovo serijski izlazili ovakvi filmovi: solidno napisani i napravljeni, pitki, a ozbiljni, te na relativno važnu temu. Sada takvi filmovi po zakonu ponude i potražnje dobijaju na ceni u određenim krugovima, pojavljuju se samo periodično oko sezone nagrada i na njih se lepi etiketa “Oscar-filmova”. U ovoj po pitanju kvaliteta za Hollywood sušnoj godini kada se u najuži krug favorita guraju dva mjuzikla od kojih je jedan školski primer pranja biografije po ukusu najprosečnijeg gledaoca (Bohemian Rhapsody), a drugi već treći po redu remake predratne melodrame (A Star Is Born), Green Book čak dolazi kao osveženje kojem se, osim povremenog nedostatka dubine, nema šta zameriti.

U pitanju je istinita priča o kolegijalnom i prijateljskom odnosu između gazde, koncertnog pijaniste svetske klase Donalda Shirleya zbog svog obrazovanja zvanog Doc (Ali) i njegovog priprostog, ali lukavog i snalažljivog vozača Tonyja Vallelonge (Mortensen). Zamislite, dakle, nešto u stilu Driving Miss Daisy, ali sa izvrnutom rasnom strukturom tako da je ona obrnuto proporcionalna očekivanoj klasnoj percepciji: gazda je crn, radnik je beo, doduše imigrantskog (italijanskog) porekla, a vreme i mesto radnje, od New Yorka preko Srednjeg Zapada do dubokog Juga u Kennedyjevo doba mogu se pokazati opasnim za takvu kombinaciju. Naslov filma, inače posuđen od vodiča za crne vozače i putnike u kojima su navedeni njima namenjeni lokali širom zemlje, tako nešto potvrđuje. Nekada su takve stvari postojale i uzimale su se krajnje ozbiljno.

Radnja filma je gotovo linearni put iskupljenja. Tonyjev moralni kompas je generalno na mestu, ali su njegovi vidici ograničeni činjenicom da verovatno nikad u životu nije izašao iz svog kvarta u Bronxu i pripadajućeg sitnokriminalnog miljea. Opet, ostavši privremeno bez posla (lokal u kojem je radio kao izbacivač se renovira), on će radije prihvatiti posao šofera i u neku ruku telohranitelja za ekscentričnog klijenta nego što će rizikovati da upadne u nevolju petljajući se sa ozbiljnom mafijom. Jer od kockanja, opklada za žderanje i zalaganja nakita ne može baš toliko dugo plaćati najam i hraniti ženu (simpatična Linda Cardellini) i dva sina.

Nasuprot sirovom i natruhama “casual” rasizma obojenom Tonyju stoji Doc, vrhunski obrazovan, ugledan i uglađen muzičar koji je pritom dovoljno idealističan da na svoj način doprinese promenama u Americi tako što će u pratnji dvojice belih muzičara nastupati na Jugu. Nevolja će svakako uslediti, i to u nekoliko pojavnih oblika, a njegovoj nenasilnoj retorici uprkos, on će se u tim trenucima oslanjati na Tonyja koji će ih ili pričom, ili pretnjom ili čak izravnim nasiljem izvlačiti iz neprilika. Zauzvrat će Doc pomoći Tonyju da se otrese nekih loših navika, da se lepše izražava i ponaša u društvu.

Na žanrovskom planu Green Book stapa drugarsku komediju zasnovanu na suprotnostima (rasnim, klasnim, a najviše karakternim) sa ozbiljnom dramom o rasnim tenzijama i diskriminaciji (da bi se to pocrtalo, u filmu imamo i jedan gay “incident”) u formi lepo uslikanog i glatko tekućeg filma ceste. Očitih viškova u smislu preteranih objašnjenja nema, gluma je izvrsna sa dosta hemije između centralnog dvojca, režija glatka i nenametljiva, što uz atraktivnu fotografiju i precizno odmerenu montažu dosta pomaže da se ni u jednom trenutku ne oseti težina trajanja od preko dva sata.

Za potrebe filma je Viggo Mortensen nabacio par desetina kilograma i izuzetno uverljivi newyorški akcenat, a njegov je prostodušni lik odogovoran za veći deo humora u filmu kroz “zdravoseljačke” opaske. Ne treba izgubiti iz vida ni dramu koja se za put iskupljenja te vrste vezuje, kao ni laganu transformaciju koju Tony doživljava od propalice koja obavlja posao do čoveka bolno svesnog razmera dokle rasizam ide, makar na primeru njegovog prijatelja koji čak nije ni “tipičan” Afroamerikanac, ne jede piletinu u nenormalnim količinama i pojma nema o ranom crnačkom rock ‘n’ rollu.

Sa druge strane, Mahershala Ali nalazi tačku balansa kako da svoj lik ne napravi karikaturom smotanog intelektualca koji ne razume stvarni svet i njegove opasnosti. Ne, Doc je svega toga svestan i dovoljno je naivan ili idealističan da pokuša da promeni stanje i da misli da za to sa svoje pozicije ima moći. Ali dobija i nekoliko “mesnatih” monologa koji će mu, sva je prilika, doneti Oscara za sporednu ulogu.

Osnovni nedostatak filma je što smo sve tamo oslikano već imali prilike da vidimo više puta, a često i u puno brutalnijem obliku, pa se možemo zapitati je li ovde reč o namernoj kalkulaciji u cilju senzibilizacije relevantne kritike, publike i Akademije. Naprosto, koliko je perspektiva situiranog i prefinjenog koncertnog pijaniste relevantna kada su u pitanju sasvim opipljivi socijalni problemi? Koliko se on u poređenju s nekima “lako” izvukao iz svake frke, što zahvaljujući svom belom kompanjonu sa kojim se nije prepručljivo zezati, što zahvaljujući političkim vezama? Opet, nije reč o lošem filmu, već prilično dobrom koji, sa druge strane, nije baš revolucionaran.

Međutim, imajući u vidu dosadašnju karijeru Petera Farrellyja, odnosno sa su filmovi na kojima je radio sa bratom Bobbyjem bili u principu neozbiljne komedije koje su bile ili odurne (oba Dumb and Dumber filma), ili tupave (Shallow Hal) ili ljigave (remake Fever Pitch, pa i hvaljeni There Is Something About Mary), Green Book je nagoveštaj promena kursa u karijeri, jer je od komedije ovde sačuvao najbolje i nije dozvolio da ona zaseni ozbiljnost priče. Možda je ključ u scenariju koji je Farrelly napisao zajedno sa karakternim glumcem Bryanom Hayesom Curriejem koji ovde ima jednu malu epizodu i sa Nickom Vallelongom, Tonyjevim sinom koji je posudio svoja sećanja na odrastanje u detaljima (naročito dok radnja filma još ne izađe iz okvira New Yorka). U Green Book se tipskost i autentičnost gotovo idealno slažu.

 

Oceni 5