Homoseksualnost u srednjovekovnoj Srbiji (4)
Asud 01 S

Photo: Wikipedia

Greh „koji telo i dušu skrnavi“

Onostrani svet paklenih muka

Potreba da se na pitanja postavljena tokom ispovesti dâ iskren i iscrpan odgovor - da se govori o intimnim stvarima - proizilazila je iz opšteg verovanja u eshatološki značaj ispovesti. Ispovedani gresi bili su poništeni i nisu mogli teretiti dušu preminulog na onom svetu. Takvo shvatanje prilično je detaljno i slikovito predstavljeno u posebnoj vrsti srednjovekovne lepe književnosti, u apokrifnim viđenjima onostranog sveta. Ta su dela pisana u prvom licu kao svedočanstva pravednika, svetaca ili Bogorodice koji su zadobili božju milost da se lično uvere o večnim mukama grešnika. Oni obilaze sve nivoe pakla i opisuju muke povodom raznih tipova greha. U mnogim delima homoseksualnost nije izdvojena kao poseban greh, te bi se, možda, mogla sagledati u kontekstu kažnjavanja bludnika. Slično je i sa nekim drugim vrstama i podvrstama apokrifne književnosti kao što su sastavi o Sedam neoprostivih (smrtnih) grehova. Za razliku od viđenja onostranog sveta, božja kazna je stizala još za života, obično u vidu elementarnih nepogoda i pomora. Naravno, ovde nije reč o gresima koji bi odgovarali onim iz Posnikovog nomokanona, jer su uglavnom bili izdvojeni oni svakodnevni, od nepoštovanja nedelje kao praznika ili autoriteta roditelja, pa čak do neverovanja u Boga. Od telesnih grehova izričito su navedeni blud i incest. Pošto je reč o apokrifnim tekstovima, spisak grehova i njihova formulacija, ali ne i njihov broj, mogli su biti promenljivi. U tu je grupu uvršten i greh onih „koji telo i dušu svoju oskrnaviše i ne veruju u Gospoda Boga svog” (Апокрифи новозаветни 2005, 397).

U štivu o Sedam neoprostivih grehova homoseksualnost je mogla biti obuhvaćena bludom koji se, opet, mogao formulisati kao greh „koji telo i dušu skrnavi“. Zapravo, ona nije izdvajana iz opšte kategorije bluda. Najverovatniji razlog tome može se tražiti u pretpostavci prema kojoj se homoseksualno ponašanje nije smatralo za opšteprisutni oblik prestupa ili kao veća opasnost po određenu zajednicu. Slično je i prilikom likovnog predstavljanja pojedinačnih grehova u zidnom crkvenom slikarstvu Strašnog suda ili Drugog dolaska Hrista. Na scenama paklenih muka uopšteno je predstavljen greh bluda, a ponekad i preljuba.

Ipak, „sodomski blud“ je mogao biti posebno izdvojen i opisan, kao što je to učinjeno u dva relativno rasprostranjena viđenja onostranog sveta, u Otkrovenju apostola Pavla i u Žitiju sv. Vasilija Novog. U ovom poslednjem, „sodomski blud“ predstavlja 16. mitarstvo ili „nebesku carinu“ koja je po ovom grehu nazvana muželeganije i detoskvrnjenije. U Žitiju sv. Vasilija Novog popisano je 21 mitarstvo kroz koje je trebalo da prođe duša preminulog na putu ka rajskom naselju. Svako od tih mitarstava činile su posebne grupe greha na kojima su duše ispitivane za neispovedane i neokajane grehe. U pomenutom Žitiju ova mitarstva su predstavljena svedočenjem Teodore, sluškinje sv. Vasilija Novog, koja je zahvaljujući milosti sveca prošla kroz sve „nebeske carine“. Na carini muželeganije nije mogla biti ispitana za navedeni greh pošto je, kako se kaže, bila žena, ali su zato usledila ispitivanja o ženskom leganiju (Новаковић 1895, 73). Na ovom mitarstvu Teodora se nije dugo zadržala, za razliku od nekih drugih, što u izvesnom smislu pokazuje opšte poglede na homoseksualnost koja nije smatrana za uobičajeni greh jedne sluškinje.

U istom apokrifu opisane su i paklene muke za počinioce „protivprirodnog bluda“ (pače jest’stva blud), kako u tekstu stoji, „muškarca sa muškarcem“. Iz mučilišta duša grešnika ishodio je „gnojni smrad zbog njihove nečistote“, dok su one bile osuđene na večnu patnju u ognjenom moru u kojem su ih jeli neumorni crvi (Новаковић 1895, 95).

Sličan opis paklenih muka duša koje nisu ispovedile svoj homoseksualni greh nalazi se i u starijem viđenju onostranog sveta, u Otkrovenju apostola Pavla. Veliki smrad pratio je mučilište koje je predstavljeno ognjenom rekom. Na istom mestu, zajedno, ispaštale su svoj su zemaljski greh duše muškarca i žena. „I videh muževe i žene ucrvljane. I behu krvavi u provaliji smolavoj i umazani smrdljivim kamenom. I tečaše ognjena reka. I upitah: ‘Ko su ovi gospodaru?’ I reče mi: ‘Ovi učiniše blud u Sodomi i Gomori sa muževima zloobraznim. Zato ispaštaju muke ove’ (Апокрифи новозаветни, 431).

Zbog relativne popularnosti viđenja onostranog sveta i strukture ove vrste književnih dela koja se mogla prilagoditi usmenoj komunikaciji (Бојанин 2011, 321) – na primer, besedi parohijskog sveštenika – ova vrsta apokrifne književnosti doprinosila je širenju predstava o opasnosti greha za onozemaljski život duše svakog pojedinca. Opisi paklenih muka povodom homoseksualnog prestupa nisu se mnogo razlikovali od opisa muka povodom drugih prestupa. Opisi su bili podjednako užasavajući, nezavisno od vrste i težine greha. Jer, osnovna funkcija pomenutih apokrifa bila je ta da se vernicima predoče sve moguće posledice neispovedanog greha, a time i značaj iskrene ispovesti pred sveštenikom (duhovnikom), zvaničnim licem Crkve u parohijskoj zajednici.

Zaključak

Na kraju, kakav je mogao biti odgovor na postavljena pitanja tokom ispovesti? Da li je bilo teže priznati homoseksualni prestup ili heteroseksualni blud, preljubu, skotološtvo? I da li se prilikom ispovesti razotkrivao samo seksualni čin? Ili je priznanje homoseksualnog greha neizostavno moralo da obeleži osobu koja se ispovedala kao homoseksualca/ lezbejku u očima drugog, u ovom slučaju predstavnika crkvenih vlasti?

Odgovori na ova pitanja – ograničena na vremenski okvir obreda, usmenu reč i određeni trenutak u istorijskom vremenu – ostaće nam potpuno nepoznati. Izvestan uvid u shvatanja i stavove, a samim tim i na moguće interpretacije značaja pojedinih pitanja iz upitnika, pruža nam napred razmatrana crkvenopravna izvorna građa.

U ovoj studiji uglavnom su predstavljeni svi osnovni pravni spomenici srednjovekovne Srbije. U njima se jedino mogu prepoznati zvanični stavovi, u prvom planu crkvenih vlasti. Ti su izvori uglavnom prevedeni sa grčkog ili predstavljaju samostalne kompilacije srpskih pravnika. Što se Dušanovog zakonika tiče on ne sadrži nijednu odredbu o homoseksualnom prestupu, mada je navedena problematika ušla u pravne sastave koji pripadaju Dušanovom zakonodavstvu. U najrečitija srednjovekovna pisana svedočanstva o homoseksualnosti ubrajaju se penitencijalni sastavi, pre svega Epitimijni nomokanon Jovana Posnika. Uz njih, rame uz rame stoje i pojedini upitnici, sa više ili manje detaljnim pitanjima o učinjenim gresima. Duhovnici su upozoravani na sve moguće vrste telesnih grehova, pa i na one homoseksualne, koje su mogli u ispovesti čuti i koje je trebalo detaljno ispitati zarad spasenja duša vernika.

Homoseksualni čin, odnosno „sodomski blud“ smatran je za „protivprirodni“ greh i kao takav predstavljao je nezakonito delo (crimen contra naturam). Oznaka „protivprirodni“ nije se vezivala samo za istopolni, već i za pojedine oblike heteroseksualnog odnosa. Takođe, navedeno određenje greha nije značilo i najteži oblik seksualnog prestupa, pogotovo ukoliko znamo da je krajem srednjeg veka i masturbacija uvrštena u „protivprirodni blud“. Doduše, prilikom rangiranja težine telesnih grehova, muželoštvo je ubrajano u one veće i izjednačeno je sa preljubom. Ali je ono, s druge strane, smatrano manjim grehom od skotološtva i incesta – ukoliko se pridržavamo redosleda iz Posnikovog nomokanona ili tarifnog sistema epitimija iz manjih penitencijalnih zbornika. Drugačije rečeno, u navedenim tekstovima homoseksualno ponašanje nije izdvojeno u odnosu na druge telesne grehove.

Autori pomenutog epitimijnog nomokanona bili su takođe svesni da se u homoseksualni odnos moglo stupiti sporadično samo jednom, dva ili tri puta u životu. To indirektno govori da se upuštanje u navedeni seksualni odnos nije obavezno poistovećivalo i sa seksualnim identitetom pojedinca. Uostalom, kao i prilikom ocene konzumacije drugih oblika protivprirodnog bluda, skotološtva i heteroseksualnog analnog ili vaginalnog odnosa („otpozadi, skotski“). Slično tome, tumači se i metaforička opaska o „razbijenom sudu“ u slučaju maloletnog učesnika homoseksualnog odnosa koja se razume ne u kontekstu formiranja seksualnog identiteta, već zabrane da dotično lice ikada u svom životu postane sveštenik.

Za crkvene autoritete, takođe, nisu ni svi oblici homoseksualne veze bili podjednako vrednovani. Oni su se mogli rangirati po težini greha, od uzajamne masturbacije, preko interkruralnog odnosa do analnog seksa. Slično tome, razlikovao se i greh svakog učesnika ponaosob: pasivno učestvovanje u homoseksualnom odnosu smatralo se za manji greh.

Pogledi na homoseksualno ponašanje u svetu laičkog stanovništva i pitanje raznovrsnosti tih pogleda u zavisnosti od različitih slojeva društva, ostali su nam sasvim neuhvatljivi. Otvorenim ostaje pitanje stepena poznavanja i vrednovanja ove vrste greha u lokalnim sredinama. Nastupajući sa pozicija učene i pisane kulture, autori Posnikovog epitimijnog nomokanona dovode u vezu upuštanje u „protivprirodni“ blud sa neznanjem i nepismenošću prestupnika. Sa druge strane, detaljni upitnici sa nizom neposrednih pitanja pružali su izvesne mogućnosti vernicima da steknu uvid u različite oblike telesnog i samim tim homoseksualnog greha. Ali, istovremeno su nudili i potencijalno nova saznanja o raznovrsnim oblicima seksualnog uživanja. Primena tih saznanja mogla je imati veoma konkretne posledice, bar u onozemaljskom svetu. Sve drugo ostaje nam nepoznato, kao što je pitanje koliko se često potezalo mačem na uhvaćene pojedince u homoseksualnom odnosu ili na učesnike rodoskrvne veze prvog i drugog stepena srodstva.

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"

Oceni 5