Gruevski će završiti kao Milošević

Pre petnaesetak godina, u kultnoj knjizi “Zlatna grana” svetski poznatog antropologa Džejmsa Džordža Frejzera, prvi put sam sreo legendu o nordijskom kralju Aunu i moram priznati da još uvek u potpunosti ne razumem tu čudnu priču. Naime, nekad davno, u nordijskim zemljama, bio je običaj da kraljevi vladaju po devet godina. Na kraju svog “mandata”, oni su bili ubijani ili su morali da nađu zamenike da umru umesto njih. Nakon devet godine vladavine, bog Odin se javio Aunu i dao mu okrutan ultimatum – kralj može da produži da vlada pod uslovom da svake devete godine žrtvuje po jednog od svojih sinova. Legenda kaže da je Aun žrtvovao devet sinova, a žrtvovao bi i desetog, da ga Šveđani nisu sprečili. Umro je i bio je pokopan na bregu kod Upsale. Nakon što je žrtvovao sedmog sina, Aun je bio toliko star i nemoćan, da su ga morali stalno nositi na nosilima.

Nije to jedini primer spremnosti ljudi da polože neverovatne žrtve kako bi zadovoljili najveću od svih strasti  - da vladaju makar još samo jedan dan.

U slavu boga Saturna, svaki decembar u Rimskoj imperiji je bio mesec razvratnih blagdana i orgija. U provinciji Donja Mezija vojnici su slavili na nesvakidašnji način. Bacanjem žara, između sebe su birali jednog kandidatata, koga su oblačili u kraljevsku odeću, da bi ličio na Saturna. Izabranik je imao pravo da radi šta hoće, da zadovolji svaki svoj prohtev i svaki svoj hir, ali pod jednim uslovom – njegov kraljevski “mandat” je trajao svega trideset dana, nakon čega bi sebi morao prerezati grkljan. Verovali ili ne, bilo je kandidata i za takav jednomesečni “mandat”.

Poznavajući čovekovu narav, mnogi primitivni narodi su vlast vladaoca ograničavali na surov način. Pripadnici plemena Zulu, recimo, ubijali su svoje kraljeve odmah nakon što su ovi dobijali bore na licu (mora da su kozmetičari bili na ceni). Mnogi narodi su ograničavali rokove vladanja, nakon kojih vladari ne samo što nisu smeli vladati, već su bili pogubljeni. U jednoj oblasti na jugu Indije, “mandat” je trajao 12 godina, nakon čega je kralj morao izvršiti svirepo samoubistvo, pred očima svog naslednika. Frejzer kaže da je čak i vladavina starogrčkih kraljeva bila ograničena na osam godina – nakon isteka tih osam godina, oni su morali dobiti novi “znak s neba”, novi izliv božanstvene milosti, kako bi produžili vladati. Na neki način, znači, čak su i bogovi morali ići na “izbore”.

Kod civiliziranih naroda, obaveza vladara da umru mučeničkom smrću zamenjena je obavezom da se iskupe za svoje vladanje i da od bogova, a kasnije od plebsa, zatraže novi mandat. Vremena su se, dakle, promenila, ali ne i čovekova narav. Kako vidimo i sada, ne samo kod nas na Balkanu, nego maltene svugde po svetu, postoje ljudi spremni da žrtvuju sve, čak i ono nezamislivo, kako bi vladali što duže. Iako su tačna sva klišetizirana objašnjenja zašto je to tako – vlast nosi moć, novac, slavu i sve što čovek poželi, sem večni život i iskrenu ljubav (i to su bili izazovi za mnoge vladare) – ako mene pitate, ja još u potpunosti ne razumem zašto ljudi toliko ostrašćeno pate za makar malo vlasti. Poznajem ljude koji imaju sve što vlast donosi i kojima ta pošast uopste nije potrebna, a ipak su za njom žudeli i kada su dolazili na vlast, gubili su i novac i još mnogo toga, i opet su se borili do poslednjeg daha da vladaju duže, bar još jedan mandat.

Takav je i naš aktualni vladar Makedonije, naš mali šaškasti diktator Nikola Gruevski, koji je po veštini manipulacije već nadmašio Slobu Miloševića. Nikola je relativno mlad čovek (ima 46 godina), ali je kao političar apsolutno sterilan i neupotrebljiv. Da je živeo u nordijskim legendama, bog Odin bi sigurno od njega zatražio da za svaku godinu vladavine žrtvuje po jednu članicu unije žena njegove partije (organizacija nalik na nekadasnji AFŽ), dakle po jednu plavušu (to je stajling koji preovladava u vmrovskoj modi), kako bi se nekako opravdala njegova besmislena strast koja sada preti da izazove građanski rat. Kažu da je čovek pun k’o brod i da mu razum nalaže da nekako odradi za sebe neku amnestiju, kako bi mogao do kraja života da uživa u onome što je “pošteno zaradio”. Ali ne, Nikola za sebe traži još jedan mandat, još jednu šansu da završi kao  Milošević, kao i kralj Aun.

A kad bolje pomislim, možda Gruevski pokušava da se odupre suštini potrebe primitivnog čoveka da vlast svojih kraljeva okončava nasilnom smrću – moć kralja, esencija vladavine, ne sme ostariti i umreti prirodno, zajedno sa čovekovim telom, nego se mora u punom naponu preneti na naslednika. Naravno, danas zbog toga mi ne ubijamo svoje vladare, barem ne prečesto. Ali od njih očekujemo da vladaju pošteno i kada dođe vreme, da vlast predaju svom nasledniku u punom kapacitetu, sa svim polugama, mirno i bez odupiranja.

Gruevski uporno želi da izbegne tu sudbinu, žrtvujući sve što se može žrtvovati, osim sebe, naravno. On se očito ne može odupreti želji da vlada do kraja života. Nedavno sam mu u novinama ispričao priču o Aunu i upitao sam ga u čemu je smisao vladati kao taj ludi švedski kralj, koji je poslednje godine svog besmislenog života, kada su ga nosili na nosilima i hranili rogom, kao bebu cuclom, Odinu platio životima dvoje nevinih sinova. Znam da je mali diktator pročitao moje pitanje, ali sam siguran da ni sam ne zna odgovor. Jednostavno, on je lud.