Gustav Krklec, blaga duša literarnih matineja

Nepotrebno je ispitivati da li je uspeh jednog književnog dela opravdan ili nije; ta presuda, koja ne traži osnaženje višeg suda, koja je sama sebi dovoljna, koja ima jedan veći ili manji privremeni značaj, karakterističnija je za publiku koja je izričeno za delo nad kojim je izrečena. Pesnička dela koja su u jednom izvesnom trenutku imala uspeha mogu poslužiti kao merilo za prosečni mentalitet i za postavke ukusa publike toga vremena. Ako se to uzme u obzir, veliki uspeh poezije Gustava Krkleca (ukoliko se povodom poezije uopšte u ovom trenutku kod nas može govoriti o velikom uspehu) više je razumljiv no uspeh ma koje druge poezije, i samim tim više no ma koji drugi opravdan. Kriti­čar Obzora (Kam., koji se, uzgred budi rečeno, ču­di da se može opevati sneg u Beogradu!) duboko se vara kad misli da je Krklec postao »zvono u pusti­nji«, to jest da je »svoju staru publiku izgubio a novu nije stekao« i da, otkako se preselio u Beo­grad, »nema zato baš nikakvog izgleda«, itd. Među­tim, ono što čini uspeh Krklecove poezije, i njego­ve pesničke ličnosti, mnogo je nezavisnije od tih, pokrajinskih i lokalnih uslova. Dovoljno je prisustvovati jednom od mnogih literarnih »matinea« i »soarea« na kojima se čuo  blagi i pevajući glas njegov, pa videti, u devojačkim, u mladićkim i u staračkim licima punim simpatije i divljenja, u du­gom i oduševljenom, u spontanom i iskrenom pljeskanju kojim su pozdravljeni njegovi stihovi, kako je svesrdno omiljena, kako je možda najomiljenija pesnička figura u Beogradu baš ta »kajkavska du­ša«. Univerzitet, ženske gimnazije, ulica, saloni, re­dakcije časopisa, Srpska kraljevska akademija, ko­ja je nagradila njegovu zbirku Ljubav ptica, sve složno učestvuje u glorifikaciji te elegične lirike.

Ova lirika zaista ispunjava zahteve publike i tekuće kritike, koji nisu odviše strogi, tako da je ono što nedostaje pesmama Gustava Krkleca pot­puno van tih zahteva. Izvesni, i skoro svi elementi njegove poezije toliko se podudaraju sa elementi­ma koji su potrebni i dovoljni uslovi za pesnički uspeh, da je jedan naš poznati kritičar (Milan V. Bogdanović, u Srpskom književnom glasniku od 1. januara 1923. i od 1. maja 1926), analizirajući tu liriku i nehotice nabrojao sve važnije sastavne delove svakog pesništva koje trenutno može imati izgleda na uspeh. Jer jednom takvom pesništvu postaviće se, po svoj prilici, među ostalim, i sledeći zahtevi: doslednost, to jest održavanje »jedne lini­je« iz zbirke u zbirku (jer publika je zahvalna oni­ma koji ne ometaju inerciju njenih klasifikacija), »uprošćen izraz osnovnih duševnih stanja«, »bistri­na stihova, bez složenijih, zagonetnijih primesa«, »nežna i ushićena detinjska osetljivost«, optimi­zam, sentimentalnost, diskretnost, pleneristika, iz­bor lepih rekvizita koji čine dopadljivom pozorni­cu stihova, i, u pogledu forme, »jedna skladna mešavina slobode i obzira«, jednom reči sve što čini da se ta »prosta i milozvučna lirika«, koja godi či­taocu, »vrlo prijatno, upravo slatko čita«.

No pored tih zahteva, koje dakle Krklec tako briljantno ispunjava, zar nije potrebno postaviti i izvesne druge, svakom pesničkom stvaranju, pa i ovom, tim pre što svojom poslednjom zbirkom Krklec, izgleda, pokušava da proširi delokrug svoje inspiracije i van granica uslovljenih njegovim stečenim položajem detinjastog, slavujskog, devojačkog pesnika? Jer iako se a priori podrazumeva da poezija mora imati tu mnogohvaljenu lirsku no­tu, da mora biti ponesena nadahnućem, zašto re­zultati poezije ne bi, osim toga, bili podvrgnuti jed­noj mnogo oštrijoj duhovnoj kritici, pod koju legi­timno potpada reč jednog čoveka koji godinama govori, ma i putem stiha, svojim savremenicima, i koji je slušan? Jedino se prozi zamera da ne ka­zuje ništa, a za stihove se smatra dovoljnim da imaju malo ritma, da izbor predmeta bude poeti­čan, da imaju »izvesne osećajne topline u izrazu«, itd.

Šta nam, dakle, kazuje, šta ima da nam kaže ovaj pesnik koji već skoro deset godina, i neprekidno, objavljuje rezultate svog stvaralaštva? Po­znato je da pesnici mnogo lakšeg srca izdaju dru­gu no prvu zbirku pesama, za treću traže od sebe još manje opravdanja, a posle to već ide samo od sebe: skoro svake godine jedna zbirka. U stvari, međutim, posle prve zbirke trebalo bi imati još vi­še razloga za to, pa izdati drugu zbirku, uveriti se da ona nije samo monotono ponavljanje one prve, i za svaku novu pesmu upitati se da li ona predstav­lja korak dalje u razvoju poetskog izražavanja, u potvrdi neophodnosti tog izraza. Krklec nije mogao odoleti čarima lakog uspeha, i nastavljajući svoje stvaranje stazama koje su se već pokazale kao ugodne, postigao je mehanizaciju svoga talenta. U početku svoga rada on je, kao što sam priča, bio »napadan zbog revolucionarstva«, i tada, 1919. saradnik ekstremnog Krležinog Plamena, bio je i os­nivač sa pokojnim Antunom Brankom Šimićem, efemernog i borbenog književnog lista Juriš, toliko borbenog da je čak na svom naslovnom listu, na jednom od poletno ustremljenih kopalja nosio, pobedonosno probodenog, onog Krizmanovog petla sa naslovnog lista Književnog Juga, koji je, za ta­dašnja shvatanja Krkleca, svakako i suviše eklektično i pomirljivo »polagao temelje buduće jugoslovenske književnosti«. Uvršćen u red »ekspresionista«, Krklec je tada bio faktor u istoriji naprednog duha, kakav nije danas, kad objavljuje, kao već slavan i nagrađen pesnik, svoju petu zbirku pesama, a šestu ima u pripremi, i već na sve strane proviruju pomalo pesme koje će je sačinjavati, i koje su soneti, što je vrlo karakteristično za evolu­ciju ovog šampiona slobodnog stiha.

Evo, dakle, jednog pesnika koji se prilagođava sve više zahtevima uspeha, koji sve više saginje glavu u pravcu tog povetarca. Jer ima li, zaista, toliko bogatstva u njegovom nadahnuću da mu je potrebno da se neprestano manifestuje? Ako se podvrgne pesništvo jednoj kritici koja ga obično mimoilazi, zašto se ne bi moglo upitati kakvom se ideologijom hrani ovo pesništvo, i kakvim se stilom ta ideologija ispoljava? Krklec pokušava da svojim stihovima da dubljih odjeka no ranije, i puniji, zre­liji izraz. Istovremeno, on u zagrebačkoj Kritici (ju­ni 1928) objavljuje svoje Slučajne zapise, koji, na žalost, čitaoca mogu samo uveriti o siromaštvu mi­saonog života onoga koji ih je zapisao ... Što se tiče stila, jedinstvo koje vezuje sve knjige Gustava Krkleca nije jedinstvo stila, nije dokaz da je nje­gov, lični, da je jedinstven i nezamenljiv, onaj ugao pod kojim bi se, u tom slučaju, kroz prizmu njegovih stihova prelamala svetlost vidljivog i ne­vidljivog sveta, već je to jedinstvo bezbojnosti. Ima­ti stila ne znači korektno pisati (i Borisav Stanković, čije je neznanje gramatike i pravopisa poznato, dao je svojim delima jedinstveni i neizgladivi žig svoga stila), ne znači imati neki poseban, stilizovan manir (i Šimić u svome izrazu svedenom do kraj­nje uprošćenosti imao je stila). Da Krklec ima sti­la, on ne bi mogao sa takvom lakoćom, tako prirodno, i u stvari tako ravnodušno, pozajmljivati način posmatranja i izražavanja, ritam, rečnik, čas Dučića, čas Domjanića, čas Vidrića, čas Šimića, čas Ujevića, a da se i ne traži u stranim književnostima, ruskoj i nemačkoj, polazna tačka njegovih inspiracija. Da Krklec ima stila, on ne bi morao pribegavati »okovanom slogu«, to jest jednom po­vršnom tehničkom sredstvu, da bi svojim recima dao definitivniji izgled, niti bi morao pribegavati popunjavanjima i ponavljanjima da bi odgovorio potrebama tog pravilnog stiha. Da Krklec ima sti­la, njemu ne bi trebalo tih spoljnih mehaničkih efekata koji zamenjuju nadahnuće, i prozaičnim, po­vršnim impresijama, banalnim notacijama, verba­lizmu, treba da daju spoljni izgled poezije. Primer (iz pesme Rakovica i inače lišene svake poezije):

Kako je lepo rumenu zemlju orati

i kopati polje i obronke vinograda.

Kako je teško morati, morati, morati

biti roblje razuma razbludnog grada.

Navođenjem mnogih drugih strofa moglo bi se dokazati kako nedostatak stila čini da jedna poe­zija koja rukuje pojmovima samo konvencionalno shvaćenim (na primer shvatanje »sna« kod Krkle­ca) biva tupo saopštenje emocija umesto da je emo­cijom izgrađena, kad mehanika prevlada nad lir­skim raspoloženjem koje je jedino čime je ona ponesena. Kada, međutim, ovo zaista ponese »u ne­bo« liriku Gustava Krkleca, i u tom povratku u prve ljubavničke zore začuje se pevanje mladosti, pevanje putnika po »nebeskim livadama«, može se za trenutak imati poverenja da je tom srcu u istini dato ovo, na više mesta opevano, samopregorevanje:

Izgoreti svojom žudnjom, uzaludnom,

u pepeo i prah za zgarišta nova

i ko dim od vatre nestati na čudnom,

na čarobnom putu put nebeskih snova.

Ali kako, u ovakvom jednom neprestanom stva­ranju, jedno stalno lirsko nadahnuće nije ni teo­rijski moguće, zar ne treba zažaliti što kod Gustava Krkleca nema ni senke humora, pri čijoj definiciji bi se Aragon i dr Vojislav M. Jovanović svakako dijametralno razišli, ali koje je i za jednog i za drugog zakleti neprijatelj sentimentalnosti i konvencionalnosti, i neka vrsta samokritike? Da Krklec ima ma i najmanje humora, ne bi mogao ozbilj­no napisati (u pesmi Beg u prašumu, koja je i ina­če tipičan primer odsustva stila), ove stihove:

Šta će mi život taj

i ljubav i mesec mlad

i šumski hlad i gaj,

kad srce oseća glad.

Tek pošto su ove napomene učinjene, moglo bi se pristupiti pohvali ovog omiljenog lirizma.

*Tekst prvobitno objavljen u Politici, 20. jula 1928.