Hajde da ne pričamo ni o čemu

Nakon Normalnih ljudi, i roman Razgovori sa prijateljima irske spisateljice Sally Rooney ekranizovan je u formi TV serije. Conversations with Friends nastala je u koprodukciji BBC-ja i Hulua, što je već preduslov za uspeh, no ova serija nije dostigla slavu i kvalitet Normalnih ljudi. Potonju nisam gledala (a ni roman čitala), pa ne mogu da komentarišem, ali kada je o Razgovorima reč, situacija nije najsrećnija.

Nije stvar samo u tome što nam deluje da je knjiga uvek bolja. Često i nije, naročito ne kada je u pitanju neko laganije štivo. Može to mnogo bolje da izgleda na ekranu, da se popravi u scenariju, a da dobra režija i gluma sve podignu na viši nivo. Roman Razgovori sa prijateljima jeste lagano, ali ne i štivo bez mozga i karaktera. Čita se s lakoćom pre svega zahvaljujući stilu Sally Rooney koji je neverovatno sažet i pitak, no podstiče na razmišljanje i upravo – razgovore s prijateljima – koji neretko počnu slučajno, traju satima, gube se u referencama i parolama, dok su na momente izuzetno dirljivi i iskreni. Tako komuniciraju likovi Sally Rooney – i elokventno i nemušto, površno i dubinski, konkretno i fluidno... Rooney piše o čuvenoj generaciji milenijalaca, kojoj i sama pripada i koja je već zagazila u tridesete, a i dalje se traži i upoznaje. Kao da je kriza srednjih godina stigla taman kad se pubertet završio.

Rooney normalizuje takve ljude i odnose, pokazuje da je sasvim očekivano i ispravno biti „nedovršen“, naročito u društvu koje se raspada. Ima u njenim romanima nešto specifično, gotovo nešto poput tajnog sastojka koji im daje konačnu formu i punoću. Ne zna se šta je to tačno, jer na prvi pogled možemo naći toliko mana i pitati se šta je tu tako posebno. A posebno je. Čak i kada su likovi iritantni i nedokučivi, kada vam njihovi postupci nisu jasni i kada ih osuđujete... Možda naročito tad.

 U seriji Conversations with Friends ima svega osim tog tajnog sastojka. Gotovo sve je preneto iz knjige, izuzimajući neke kozmetičke i tehničke izmene, a opet, ništa ne podseća na atmosferu dela. U centru zbivanja su Frances i Bobbi, studentkinje u ranim dvadesetim koje su najbolje prijateljice i bivše devojke. Pored njih tu su kao glavni likovi još i Melissa i Nick, bračni par u tridesetim godinama. Sve četvoro preispituju sopstvene i granice odnosa sa partnerima, prijateljima i poznanicima.

Nešto nedostaje seriji, uprkos tome što je pre svega fotografija sjajna i što je uspela da vizuelno dočara svet romana. Glumci su dobri, verujemo im i drže nam pažnju, ali i dalje nešto fali. Francusku je kao mesto za odmor u seriji zamenila Hrvatska, i to Hvar, što je još bolje. Svi preduslovi su bili tu. Možda je problem baš u tome što se stil Sally Rooney ne može preneti na ekran, pa je sav onaj prazan hod koji gledamo tokom čak 12 polučasovnih epizoda (moglo je to stati u duplo manje, pa eto još jednog problema) u romanu neuporedivo uzbudljiviji i smisleniji.

Moguće je da jedan od najvećih problema leži upravo u naslovu. Kod knjige to ima smisla, čak i kada je sadržaj razgovora upitan i kad se istina krije u onom neizrečenom, pa ni prijatelji ponekad nisu pravi prijatelji. U seriji su ti razgovori mlaki, neubedljivi. I kad su doslovno preneti, nekako bude izostavljen najzanimljiviji deo ili atmosfera ne bude pogođena, pa se čini da likovi uopšte i ne razgovaraju, a da pritom i nisu baš dovoljno vispreni i sposobni za smislen razgovor. Kao da su im neki ovdašnji scenaristi adaptirali roman i pisali replike, tako da u tridesetak minuta dobijemo jedan jedva dobar dijalog. Umesto da im daju moć govora, koju im je i sama Rooney već dala, vole dramaturzi da im likovi zure u prazno, grizu usne i belo se gledaju.

Problem je sigurno i u tome što nema naracije glavne junakinje Frances. Tekst je napisan u prvom licu i sve vreme pratimo događaje iz njene perspektive, pa samim tim imamo i više razumevanja za njene postupke, a i empatije za ne tako dopadljiv lik.

Sve i da zaboravimo na roman i prestanemo da poredimo, serija ostaje nezanimljiva i bleda. Ne i negledljiva. Setimo se – fotografija je odlična, a prijaju i kadrovi iz Hrvatske. Nisu ni oni iz Irske rđavi. Ipak, u ovako bogatoj TV ponudi, Conversations with Friends se bez žala mogu preskočiti, a umesto toga se može čitati istoimena knjiga na Hvaru, recimo.