Dosije: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (20)
Marijju 03 S

Photo: Shaughn Crawford i John DuBois

Hajde da se muvamo i duvamo

PRSLOOK BAND - Druga strana mora (PGP RTS/ A-Records)

Proverene informacije da su Prslook Band iz Niša - u slučaju albuma Druga strana mora nisu nikakva olakšavajuća okolnost; naprotiv, sve ono što prati ovaj CD (dva izdavača, gomila napadno naglašenih sponzora, mnogobrojne zahvalnice koje su, između ostalih, putem bookleta primili Radio Pink, SOS Kanal i Lee Man) govori da imamo posla s trgovačkom logikom - oni nama pare, mi njima disk, nemoguće da postoji budala koja odbija da primeti da na ploči imamo čak 18 pesama sa preko 72 minuta muzike, value for money - rekli bi ushićeno Englezi, ne oklevaj, kupi dok ima!

Od (preko) 72 minuta muzike, (preko) 70 minuta se ne može slušati pod normalnim mentalnim okolnostima koji podrazumevaju postojanje bilo kakvog ukusa; odnosno, može se disk slušati, ali pod posebnim uslovima - ako isključite pojačalo, razvalite zvučnike, pokvarite CD plejer, naglo ogluvite ili celu instalaciju izvučete iz EPS-mreže. Ako baš morate javno da ispunite patološku potrebu kako biste vaistinu čuli šta se krije iza (retko tupavog) imena Prslook Band, ubrzo ćete shvatiti da imate posla s Trojicom Iz Niša koji su uvereni da im je lažnim SRJ-kontinuitetom glede SFRJ dodeljena muzičko/patriotska dužnost da slede Lik & Delo Dina Dvornika, a to znači da će vas Crna Trojka mučiti srpskim funk-disco temama i pokušavati da vas ubedi kako se Split preselio u Niš i kako se Marjan uliva u Nišavu. Prslook Band ne samo da su jevtini DD imitatori, nego i hotelski ambiciozni da svoje radove prenesu u prave ambijente, kakav je, recimo, lokalni "Grand", savršen za lokalističko iživljavanje nad nesrećnom publikom.

Negde na alter-granici turbo-folka, motelskog funky-zvuka, po tekstovima intelektualno bliski retardiranim narodnjacima ("... Ajmo u sveće da duvamo/ nećemo ništa da kuvamo/ možemo da se muvamo i duvamo/ ajde da punimo godina pet/ nek dođe ceo svet/ da duvamo... Ja znam to volite vas dve više od mene/ a ja nekad poželim da se malo kreveljim/ za nijansu ili dve da se odlepim/ da se promenim s onim ko to zna/ i koji metar odskočim od hladnoga dna... Ja sam vanzemaljac/ drugom krojim sudbinu/ ja sam vanzemaljac/ mrzim svoju rodbinu/ ja sam vanzemaljac/ nikad nisam bio sam/ ja sam pravi znalac/ mogu sve da ti dam...), a opsednuti vokalnom ritmikom Dina Dvornika - Prslook Band su, recimo, niški funky Indijanci; njihov album s tipično besmislenim naslovima pesama (Porno, Mama, Sladoled, Funky Punky, Kaži kad, Ostavljam sve) epohalni je dokaz kanceroznog kič-sindroma u unutrašnjosti Srbije, noćna mora na čijim bi se motivima ispovraćao i sasvim nevini Dino Dvornik kojem se ovom prilikom, u ime Niša & okoline & Srbije uopće, iskreno ispričavam na polnoj zloupotrebi od strane PB (simptomatično zanimljivi inicijali). Strašno, very. (Magazin XZ, 1997)    

STRAIGHT JACKIN - Jahrastaffaraj (City Records)

Grupa koja je 1997. debitovala spektakularnim albumom Ulaz se otvara češće (Metropolis) na kojem je precizno pristupila obdukciji srpskog režima i u urbanoj rap/reggae formi zakucala poslednji ekser u ovdašnju budućnost (preslušati pesmu s refrenom "Slobodown... Slobodown"), vratila se na TV Pink etiketi (City Records) i nekakvom levičarskom abrakadabra-magijom izgubila ama baš svaki od svojih esencijalnih političkih aduta. Jahrastaffaraj jeste album koji koketira s kritikom opštih mesta, pevač/ tekstopisac J.P. pokušava da progovara jezikom koji je formalno šokantan za druga Željka Mitrovića & drugaricu Milicu Pašić (duet koji vodi TV Pink produkciju), ali Mitrović nema razloga za brigu zbog eventualne kritike svojih partijskih kolega. J.P. je spustio loptu na zemlju, primirio se, sad je sve oko njega marihuana, grass, trava... zezanje, nigde više nema Slobodana, rata, sankcija, gladnih ljudi, depresije, sve je tako mirišljavo cool, pa ako se u celu priču ubace rastafarijanske legende (Jah, Haile Selasije), ništa nije strašno - zar to nisu naši nesvrstani prijatelji koje mesecima obilaze Lilić i Šainović?

Razvodnjeni do balčaka, ograničeni na jevtine reggae forme, pretežno dosadni i isključivo orijentisani da budu background muzika za kafanu u koju svraća publika uoči emisije "A što ne bi moglo" - Straight Jackin uopšte ne liče na bend koji je pre godinu snimio tako sjajan album; jeste, zajebantski zvuči njihova Mitar Mirić himna Tarmirićmi, na trenutke čak sve izgleda duhovito, ali... Straight Jackin su dobrovoljnom kastracijom od strane hirurga iz City Records kreativno hendikepirani da ponude bilo šta relevatno sem ponavljačkih iskustava o tripu, vutri, urađivanju, gandži i ostalim prirodnim opijatima, u duhu dugoročne julovske brige o mlađim naraštajima.

Umorno repovanje, neinspirativna svirka, očajna produkcija u kojoj je sve što vredi ugušeno i svedeno na prefinjeni ukus DJ Dekija, kancerozni aranžmani... samo su deo projekta koji je savršen za vutra-image kuće City Records, ali smrtonosno poguban za Straight Jackin koji su postali institucionalizovani Beat Street, alibi za JUL/SPS/SRS koaliciju, dokaz da sloboda u nas nema granica i da neko kao J.P. može sasvim urađen da zbori pod cenzorskom palicom Televizije Pink. Tekstovi sastava Straight Jackin (o čijim nadahnutim sadržajima govore naslovi: Još ima gandže, Digni ga, Gan, Trip ili Rege) izgledaju kao da su spremljene za TV rubriku "City" i morone-voditelje: malo jebačkog jezika, malkice kontrolisanog besa, uvek dosta seksa, mnogo džointa, ali sve u okviru levičarskog optimizma bez granica. Drugim rečima, Jafrastaffaraj je muzički put mladih socijalista i mladih julovaca: levo, lepše... Straight Jackin. Jah se saginjati neće! (Magazin XZ, 1997)

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5