Redakcijske XXZ ispovesti: Živeti bez kola i vozačke dozvole (4)
Inss 02 S

Photo: Milan Živanović/XXZ

Hajde da uzmemo neki dobar auto

Za razliku od militantnih vozača, majka je uvek bila mirna. Valjda zbog toga što nikad nije dobila vozačku dozvolu. To je nije sprečavalo da mi skoro svako popodne šapne: „’Ajde da se provozamo“.

Kad sam prvi put seo s njom u auto nije mi bilo svejedno. Na televiziji se veče pre toga prikazivao film u kojem neka druga majka ustreli svoju decu, i to baš u automobilu (tek sam godinama kasnije, metodom nasumičnog guglanja, utvrdio da se radi o Small Sacrifices iz 1989. godine). Prvom prilikom kad sam ostao sam, pretresao sam sve fioke i ormare, zavukao se pod krevet, popeo se na tavan. Sve što sam pronašao bili su kaubojski šeširi i plastični pištolji koje je od nas krila da ih ne polomimo. Laknulo mi je.

Kockasti „Kec“ crvene boje mirovao je u trapavo ozidanoj garaži. Sa retrovizora je visio masivni, metalni krst. Ostao je tu od prethodnog vlasnika, koji se kleo da mu je nekoliko puta spasio život, ali je, eto, zbog svoje dobrodušnosti odlučio da ga prepusti novim vlasnicima. Krstača bi se tokom vožnje lomatala levo-desno, pa je izgledalo kao da kidiše na putnike. Mrsila se sa žutom jelkicom koja je mirisala na vanilu. Tokom naših „vožnji“ taj krst je uglavnom mirovao.

„Znaš zašto vozači uvek sedaju prvi?“, pitala je majka jednom prilikom dok smo se spremali da uđemo u auto.

„Gde?“, pitao sam.

„Pa u auto“.

„Ne znam“, odgovorio sam.

„Vidiš, svi ostali onda ulaze za njima, pa izgleda kao da im se klanjaju“, objasnila je i napravila pokret kao da pozdravlja neko kraljevsko visočanstvo (To mi tada nije puno značilo, ali mi danas izgleda kao dobro objašnjenje).

Čim bismo seli, zapalila bi cigaretu i pušačku ruku proturila kroz prozor. Dok je otpuhivala dimove pričala je strašne priče, i tek ponekad prezrivo čvoknula onaj krst koji bi odmah počeo da se pomera, pa je izgledalo kao da se krećemo. Svaku priču je završavala sa „Sreća tvoja što nisi žena“, značajno podizala kažiprst desne ruke i objašnjavala da žena mora mnogo da se bori da bi se čulo šta priča.

Kada bi kontrolu nad vozilom preuzeo otac, bila je tiha. Sedeli su nepomično na prednjim sedištima, kao dve senke koje su se sticajem okolnosti prikovale za isti zid. Otac bi samo ponekad ravnim glasom komandovao „Obriši to staklo“, a ona se , poput balona koji se izduvava, pomicala napred-nazad. Napravila bi skoro savršen krug na zamagljenoj površini, a onda bi se vratila u sedište. Nisam siguran da su kroz tu rupu videli bolje.

Godinama kasnije, majke već nije bilo, upoznao sam prvog muškarca u kojeg sam se, tako sam bar mislio, stvarno zaljubio. Kada mi je prvi put, dok je auto bio u pokretu, rekao „Zapali mi cigaretu“, preseklo me u stomaku. Pomislio sam da sam pojeo nešto loše, drugo objašnjenje nisam imao.

Tek smo bili stasali za polaganje vozačkog ispita, on više od mene. Bez dozvole sam bio osuđen na sporedno sedište. „Zapali mi cigaretu“, ponovio je nešto glasnije. Izvukao sam jednu iza pakle, pripalio je i pažljivo mu je, pazeći da je ne ispustim, prineo usnama.

Bilo je leto, stakla se još uvek nisu maglila, a na paljenje cigarete sam se nekako navikao. „Obriši staklo“, rekao je sa prvim mrazom. Stomak mi se tada vezao u čvor. Ipak, bili smo srećni, pa sam odlučio da tome ne pridajem veliki značaj. Vodio sam svoju malu borbu, najpre sa njegovim roditeljima, pa sam mislio kako je dobro da ponekad popustim. Komandu za brisanje stakla najviše je voleo da izdaje baš onda kada bi se i oni našli u vozilu. Brisao sam staklo, da se ne svađamo, a i da ne poginemo. Bio sam siguran da sam ja taj koji njih menja, koji ne pristaje na nevidljivost i prisustvo pod homofobičnim uslovima. Bila je to moja mala revolucija.

Tokom jednog od tih brisanja magle prvi put su mi rekli snajka. Štrecnuo sam se, ali nisam reagovao. Nastavili su, uglavnom kad niko ne čuje. Bunio sam se kad nisu bili tu, mahao rukama i objašnjavao zbog čega ne prihvatam dodeljenu titulu. Kada su bili prisutni ćutao sam. Žuta krpa mi se lepila za ruke, pravio sam skoro savršen krug, iz radija se čulo „Hajde da uzmemo neki dobar auto/ I odemo negde gde nikog nema, daleko“.

***

U članu 3 Zakona o bezbednosni u saobraćaju stoji „Svaki učesnik u saobraćaju dužan je da se ponaša na način kojim neće ometati, ugroziti ili povrediti druge učesnike, kao i da preduzme sve potrebne mere radi izbegavanja ili otklanjanja opasnih situacija nastalih ponašanjem drugih učesnika u saobraćaju, ako sebe ili drugog time ne dovodi u opasnost“. Kao i sve napisano, i ovaj deo teksta je podložan različitim tumačenjima.

Oceni 5