Danska za početnike: Crni u kuhinji
Aasnicel 01 S

Photo: www.madenimitliv.dk

Hakkebøf med flødesovs og stegte kartfoler

Meso. (Bolje prasica u ruci nego sojin odrezak na grani) 

Dakle, za faširane šnicle vam treba meso. Kupio sam pravo dansko, mešavina svinjetine i telećine. Neki Nišani (bogumi, nije još utvrđeno kako se kliče: Nišlije ili Nišani, Bečani ili Bečlije, Ganjani ili Ganci, Australci ili Australijanci, zbog toga može i glava da se izgubi, a možda i radno mesto i pasoš, kao što pokazuje gungula na RTS-u ovih dana), dakle, Nišani vele da je mešavina telećina plus svinjetina još malo pa idealna za ćevapčiće (fali još jedna vrsta), samo, kad krenu da tupe, ”ćevapi ne smeju da stoju na roštilj već da skaču...” A je l’ treba i da igraju kolo i da pevaju? Uvek se neko folira s tajni sastojci ili sas najbolje mesto gde je jeo ovo i ono... A kad pitaš čoveka ”a gde ima to, da idem i ja da poručim”, odjednom ne može da se seti. Sve te priče mi liče na one romantičarske pripovetke, tipa... jedne noći, magla i umor ophrvale književnog junaka, ili je i nevreme, pa on lunja, kao, pesnik traži prenoćište, kad ono dvorac u magli, pa onda kapija koja mnogo škripi... i to mu otvori neka devojka, lepa, polugola i slepa, i kad se ujutro pesnik probudio, u senu i sav mamuran, jedino ga neka ogrlica podseća na susret a bajagi ne zna je li sanjao. E tako se i naši gurmani uvek probude s džinovskom čačkalicom, i to ”mesto, gde se nekad dobro jelo” ostaje samo priča za zazubice dok se jede supa iz kesice s bajatim lebom, penzionerski. 

Bez začina ispadne splačina 

Gde sam ono stao? Danske faširane na švedski? Meso je tu. E sad, bez začina nema dobrog jela, naše tašte su navikle da spremaju pomije za pijane zetove i muževe, pa su čule samo za so i mas’, i šta god da prave samo ture na mast i presole, pa gurnu pijanduri neka se nakrka. E, to ne podnosim. Biber, bato, pa bosiljak, pa majoran, pa tek posle so. I to beli biber... Kad ono... Nikad ne bih rekao, ali za Dance je beli biber ”mislena imenica”, bila nekad u modi ova sintagma. Zašto je to tako, treba objasniti multidisciplinarno, jer ne može biti da drži vodu priča o skupoći i udaljenosti birerorodnih krajeva – a u radnjama ima svake vrste začina od najegzotičnijih latinoameričkih – pogotovo ako se ima na umu da je dansko nacionalno jelo crvena kaša sa slatkim vrhnjem, a tih ribizli i malina od kojih se ta kaša pravi (eh da se Srbi i Danci zbratime zbog tih malina) ionako nema u Danskoj na prirodnoj bazi pa to stolećima uvoze iz najudaljenijih krajeva... Ni majorana nemaju. Umesto suvih paprika ljudi u Dačiju treba da nosu biber beli i majoran. Doduše ni naše seljanke ne znaju šta je majoran. Ni za ruzmarin kao začin nisu čule. Kad kupujem ruzmarin na pijaci, seljanka me pita je l’ se ženim ili idem na svadbu, jer se kod nas ta začinska biljka kači na rever uz zastavicu. Jes’, baba, ženim se; moje seljanke misle da sam se iljadu puta razveo. 

Prilog. Krompirići, ali kakvi? 

E sad, uz faširane šnicle ide i krompir, ili samo bareni ili restovani. Ja volem restovani. Pre restovanja, krompir treba oplemeniti začinima i skuvati ga, ali ne potpuno. U vodu u kojoj će se krompir delimično obariti idu smeđi šećer, lorber, juha u kocki – to sam zatekao u ormanu pa neka ide, ali nije obavezno – karanfilić i crni biber u zrnu. U tome se krompirići – inače imaju dansku krštenicu, slatki maleni – kuvaju, u ljusci, od 5 do 7 minuta, pa se onda preliju ladnom vodom i osuše na mlakoj ringli, jer što manje vlage imaju lepše će se ispržiti. I manje će prskati.  

Luk, pirjan ili sirov, pitanje je sad

U ove faširane šnicle luk može, ali i ne mora. Neko posebno pirja luk za ajmokac ili umak ili sos. Neko luk stavlja sirov, narenda ga na trenicu, a jedan danski majstor kulinarstva preko interneta preporučuje da se u blenderu samelje luk s mlekom. (To je uostalom moderno olakšanje – zamena za trenicu.) Sve je to dobro, i to treba probati, ali ja sam ovaj recept video davno u emisiji S kuhačom po svijetu, pa sam hteo da na licu mesta isprobam švedski recept. Doduše, roda me odnela u susednu deželu, ali isto je to. I zato ja crni luk prvo ispirjam na buteru pre nego što ga stavim u meso. Kao što se vidi na sliki. Odmah se posoli, da luk pusti ono svoje. Za to vreme, krompir se bari, a u meso idu: jaje, mleko i seckani beli luk. I onda to ide u frižider da čeka tatu da se vrati s utakmice. A posle će taja sve to da isprži i pojede. I krompir je skuvan, ispran i sada se suši u šerpi na ringli. 

A šta se pije? Ko izmisli pampure, otac mu govna izija 

E, a vino? Dosadilo mi ono uobičajeno jeftino vino koje može da se stavi u sos da se pije a i za sirće je dobro, pa sam kupio neko slađe vino da pijuckam kao aperitiv (a i posle), baš onaj ”šeri” sam ’teo i to sam i uzeo – ali i to je bilo jeftino, da se zna – a za kuvanje sam uzeo špansko vino, za sos, evo ovo vino, ali... onaj otvarač koji sam poneo na kompletu: nož, makazice, vadičep itd., e to mi puče već na prvom pampuru odmah po dolasku, pa sam ostao bez tez naprave.  

Ali, tu je internet. Kako otvoriti flašu vina, kada nemate otvarač. Evo idejâ. Ovako ne smete:

- ja sigurno neću, poštujem švedski dizajn klocâ i kotlićâ, a obaška imam razumevanja za sposobnost, radinost i levičarske ideje skandinavske radničke klase.  

Ovaj drugi predlog deluje naučno, samo... nemam čekić.  

 To ti je kao da ti neko usred pustinje preporučuje da ako nemaš parobrod uzmeš čamac na vesla.  

E, ovo treće je super - provereno - dakle šraf zabiti u pampur, pa viljuškom izvaditi i ekser i pampur.

Evo, postupio sam po uputstvu. I... je l’ mi zahvaljujete na tome što sam nesebično s vama podelio znanje koje treba gotovo svakom konzumentu ića i pića? Nema na čemu. 

Fuzbal i nogomet

Stignem ja tako opet u John Bull Pub u Store Kongensgade. Ovoga puta nema ajriš kofi jer je ”pretoplo”. Crnogorski konobari čekaju zimu da olade pivo, a irski barmen ne služi ajriš kofi u lipnju? Hajde dobro. Da se ne vučem za jezik. (Ali, otvarač... nemojte da kupujete imitacije nemačkih nožića, kao ja. Ima da pukne. Kupite original, jeste skuplje, ali Nemac kad ga napravi, to ste čuli od naših penzosa milion puta, pa nije to fuzbal pa da ga Nemac omane, je l’ tako?) 

I opet sam odgledao utakmicu u polupraznom objektu, neki nemački turisti su na poluvremenu otišli razočarani, a izvesni tip je izjavio da navija za Srbiju i sit se ispričao s barmenom, ali je otišao minut pre zgoditka. Sumnjiv je, pio je kiselu vodu i mora da radi za službu. Dansku službu, naravno. Ma, ošacujem ja takve. Drugo poluvreme sam počeo s Ginisom (prvo s danskim svetlim), i uz Fort, srpske cigarete snimio sam i penal. Penaltik. Ivan Klajn kaže da to ne valja, tu mu se potrefilo da ima pravo, ali reč izaziva asocijacije na Radivoja Markovića. Pa u spomen na njega... Dakle, ovaj Stojković je genijA za penaltike.  

I, vratim se ja, i u povratku uzmem bus 1A u toj džadi Store Kongensgade, a Kopenhagen ima svoga Đilasa jer je sve raskopano, i u centru busevi idu drugačijim trasama, kao kad, na primer, dvadesetčetvorka krene da seče Njegoševu dok se ne ugura pored Pejtona pa za Neimar...  (Na Kongens Nytorvu, oko 23.00 bager drnda iz sve snage, jedan ulaz najstarijeg bara Hviids Vinsture, gde je Andersen okapavao, zatvoren je i u objekat se ulazi preko daske...) 

Ridžovani severne Venecije. Tako se, bre, maltretiraju ljudi. Stručno

Evo šta mi se dogodilo u ponedeljak. Inače, meso čeka u frižideru, a krompir neće da se pokvari, ne brinite, osim toga i vino treba da se ohladi. Da, znam da slatka vina i crna vina ne treba da se hlade, ali ne jebem ni pet para te stručnjake za vino – oni su u ženskim časopisima pročitali da belo vino ide uz ribu a crno uz stariju riđokosu, da se rizling hladi kao pivo a crno da ide uz divljač ali baš mene briga. Ja pijem ledeno pivo, u njega i led stavljam, i u belo vino stavljam led, kome se ne sviđa ne mora sa mnom da sedi za istim stolom. U kafane koje nemaju hladno pivo ne ulazim, ako treba dva puta da molim za čašu leda, gudbaj i jebite se. 

Dakle, gde sam stao... Da, kad sam već počeo o saobraćaju... Doživeo sam kopenhaške ridžovane. Ili, kako se to zove – kontrollørkorps... Zvučnik u busu obaveštava da će na sledećoj stanici – Glavna železnička stanica, iza Tivolija, inače – da bude kontrola. Hajde i to da vidim. Da pobegnem ionako ne mogu. A šlogirana je glista u džepu. Reč je o raciji. To izgleda kao kada u ratnim filmovima Nemci traže ausvajs i biraju Židove za deportaciju. (Šindlere, di si kad te treba!?) Ima ih 6-8 komada (ili su u strahu velike oči, možda preuveličavam kao tetka koja bi 'tela da je siluje ekipa od tri crnca), uniforme su smeđe, ali jeste da su ljubazni, nema šta. Oni koji žele da izađu, moraju da pokažu ili povlasticu ili glistu ili mobilni, da su platili i na taj način. A onda ulazu esesovci. Građani – a i seljaci – protestuju, ali sebi u bradu. Neuobičajeno mnogo crnpurastih putnika ulazi i gunđa, baš ne razumem bombajski dijalekat ali nešto mi se čini da razabiram kao u stripu Gaša pripravnik – obratite pažnju na Gašu, biće o njemu reči kasnije! – ono „UTIJAMKU i @!#“ i slično, u stilu „Tražite vi karte danskoj vladi i Džemalu Bijediću, pizda vam materina hohštaplerska, a ne nama sirotim Dancima rabotnicima“, i to. I dve ženske kontrolorke sam video. Jedna liči na ženskog Iznoguda, od njene kljuke bi Majkl Džekson napravio 15 nosića, a ona plava, rvačica rođena, kao šefica nacističkog konclagera, pomislim odmah „lezbača sto posto“, a u to sam postao potpuno siguran kada je naplatila kaznu jednoj seksi plavuši koja je tako treptala, ja joj nikada ne bih naplatio, već bih rekao kao Kluzo u tumačenju Stiva Martina, „nemoj da je gnjaviš pa je l' vidiš da je seksi?!“. Nepravda. Bilo je to u 5A. 

I, posle najmanje 5 minuta opsade (u Danskoj je i maltretiranje efikasno), esesovci su dozvolili vozaču da krene dalje. Izađem ja na Rådhudspladsu, odem da čekam 14, da odem do Trianglena, na poslednji ponedeljak vikend turnira u Øbro skakforeningenu, gde branim boje igrača bez rejtinga. (Osvojio sam 5 poena iz 9 partija, šteta što sam najbolju partiju izgubio. Ima na internetu.) I --- pamtite li još onoga Gašu pripravnika? Ne brinite, meso i krompiri neće da pobegnu. Sećate se one epizode, kada su zeznuli policajca koji je imao običaj da pita „Je l ovo lizalica ili saobraćajni znak?“? Pa mu umotali znak u celofan. Luda epizoda. 

E, tako je meni bilo, jer nema mi stanice broj 14. A juče je bila tu. Nestala. Gde je bre autobus, gde je stanica?! Pa dobro, ja vas hvalim, taj kopenhaški gsp, tu tačnost, a evo mi ga ridžovani i nestala stanica, to mi je fala, pa mame vam ga, znate kad ću opet da vas hvalim? Nikad.  

A pola sata do početka poslednja 3 kola turnira. Posle 5 minuta lunjanja u Zoni sumraka, pronađem stanicu, bila je 2 metra od uobičajenog mesta, ali PREMEŠTENA, kao da je tamo sto godina stajala, a sa starog mesta su uklonjeni svi tragovi da je tu nekad stajao bus 14. Uđem ja u taj bus, još mi važi onaj odsečak na glisti, ali bus krene prema Amageru umesto prema Østerbrou. Sjurim se do vozača da pitam gde ide, da nisam pogrešio pravac, je l' se vozi do Trianglena, mislim, ili šta? Da, da, do Trianglena. Izmena, bato. Uskim ulicama se ide, tamo gde se obično ne ide, ali grade nove linije metroa pa su raskopali centar. Tek posle Nereporta je linija preuzela staru rutu. (Međutim, svi stanični stubovi su na svojim mestima kao da su to oduvek stajali. I prljavštinu na njima su premestili. To se zove efikasnost.) 

Al' sam gladan. Al', klopa se lepa dok se čeka.
Ne, nemoj mi prići s faširke te tvoje tri
Hoću izdaleka da merkam te restovane krompiriće
Daj nalij vina da oblejimo svi
 

E da, dođem ja kući jer, kao što se možda sećate, treba pripremiti faširane šnicle. Inače evo i mere; na pola kile mesa, 1 velika glavica crnog luka se pirja na buteru, najmanje 4 češnja belog luka, 1 jaje, integralnih prezli (mogu i obične)  mleka odoka ako ste iskusni šef, ako niste, stavite šoljicu i po, od turske kave mleka i 8-10 ravnih kašika prezli, posle dodajte prezle ako vam je previše tečno. I začina po želji, majoran ako imate, i bosiljak, timijan i seckani peršun, so i biber. Ovog puta sam stavio samo timijan i bosiljak, peršun i majoran nisam. Neimaština, brate. Danska je to. 

Ali, prvo sam svratio u kafić  „Jozefine“, tu blizu mene, na još jedno pivo. (U stvari mi se pripišalo, ne bih stigao do kuće, pa sam na taj način platio uporabu kloce. Dok sam uz Fort pio svoj Tuborg, primetio sam samo da Slovenci imadoše 1 prema nula protiv(u) Amerikanaca, u prvom poluvremenu. Ali, da se vratim faširkama (tako je govorila moja „slovenačka baba“, naglasak na „i“).) 

Završni radovi 

Na šporetu uključite dve ringle odjednom, i na jednu stavite wok a na drugu tiganj. U wok stavite maslinovo ulje, a u tiganj buter i malo običnog ulja. U wok stavite krompir, i krupno sečenu papriku – zelenu, ljutu i običnu, šilju ili baburu, šta imate. Ja bih više voleo šilju, ali sam u samoposluzi našao „dolma“ tip. Kad krompir dobije boju s jedne strane a i paprika takođe, dodam i travke (najradije bih stavio majoran, ali imao sam dakle samo timijan i bosiljak), biber i so.

Okrenem faširane šnicle. (Budite oprezni s timijanom, ako preterate, ubićete sve ukuse kao s previše ruzmarina. Ako u principu ne volite aromatične začine, dosta je i bosiljak.) 

Ako se nekome ne sviđa  što vidi komadine luka u mesu, onda je srećan što ga nisam pozvao na ručak. Ako ste picajzla, iseckajte sitnije, ali sam baš hteo da osetim ukus prženog luka. Ne bojte se, nije se ništa „raspalo“, kao što se vidi iz priloženog. 

Umak, sos, Ganci, Australci, ajmokac, Nišani, Bečani i ostali cuceki

E sad, sos, umak ili ajmokac, kako se govorilo u Vojvodini na početku XIX stoleća. Tada je ajmokac bila važeća reč, a sos je išla pod navodnike . Kao reč je išla pod navodnike, a kao sos je išao u tanjir. (Nije to baš ni tako bezazleno, evo pokazuje nogometno-fuzbalski skandal na srbijansko-srpskoj dalekovidnici.... Za neke je umak možda i ustaška reč – eve ga i zloslutno „u“, a sos je kao srbijanskija – premda je fakat inozemna, a sve ovo, kažem, „opet ponavljam“ kako bi rekli komentatori, može da imade i opasnije konotacije, što pokazuje aktuelni primer popularnog komentatora sa RTS-a, koji je naživcirao gledateljstvo terminima Ganci te Australci. Jal Ganjani jal Ganci, jal Australijanci jal Australci, evo dva dana posle utakmice nije sigurno da li će čovek smeti da se vrne u Serviju, gde ga čekaju gnevni jezikoslovci da ga obese i provere krštenicu mu. Kako sada stvari stoje, australska emigracija mu nudi ukrušenje na Radio sidnejskom Osijeku.) 

Sos, dakle. Za neke on možda i nije potreban (koliko se sećam, onaj Šveđanin iz kuhačom po svijetu ga nije ni pravio), ali hoću da se častim. Dakle, opet luk, i – suvo grožđe. To ide u tiganj u kojem su se pržile faširane šnicle – sada će tata da ih pojede. I so ide odmah, da luk pusti slast, u njemu ima i cukra koji će da se karamalizira (a obaška grožđice što su slatke), i to se prži, ali da ne zagori, treba biti uz šporet, i kada luk dobije bojicu, stavim vrhnje, dansko, i – ono vino. Iz flaše koju sam, dakle, otvorio. 

A vino? E brate, svaka ti dala za ono sa šrafom i viljuškom

Je l' rekoh da mi nije uspeo trik sa šrafom i viljuškom?  

Da vam razbijem iluziju, nije mi uspelo. Možda mi šraf – koji sam nekako pronašao u kući – nije onaj pravi, tek, ja sam flašu strpao u ruksak, a u isti sam turio i jednu praznu (ali s krštenim zatvaračem na navijanje), i u pabu, u poluvremenu, zamolio onog pripitog barmena, Irca od glave do pete, da mi otvori flašu i prelije u drugu. Pristao je drage volje, i malo i prosuo, a koliko je bio „veseo“ dobro je da je nešto i ušlo tamo gde treba. Barmenu na slici pozdrav. U sos ide i to vino. I senf, štaviše dijonski, čita se dižonski – ovo je za sportske komentatore, oni tu uvek imaju problema, znam da vi znate. I bibera, još malo, i timijana i bosiljka. Inače, sledećeg dana sam slučajno, šetajući se Møllegadeom, čekajući da u knjižari počne književno rano popodne, ispred groblja našao jedan bolji šraf, baš kao na videu koji me je – uzalud – obradovao. Pokupio sam ga i stavio u ruksak. Možda je šrafče ispanulo nekom mrtvacu, jer... imam utisak da u Ćebenhaunu i mrtvaci džogiraju. Malo im što bicikl smatraju legitimnim prevoznim sredstvom – što u Beogradu nikako nije slučaj – već trče kao se spremaju za beogradski maraton. Trče, i mere vreme i proveravaju puls na multimedijalnim aparatima koji su i empe4- plejer i džiespi-vodič i merač pritiska i štoperica i merač vlažnosti vazduha i brojač otkucaja srca itd.

Blago kopenhagenskim grobarima, najzdravije leševe imadu, a koje krepaline moraju da kupaju u našim mrtvčanicama, kukala im majka, muka mi je i da pomislim. Trče ljudi, trče, a nekad mi dođe žao njihovih kučića koje maltretriraju tom prigodom. Kopenhažanke i Kopenhažani umeju istovremeno da biciklaju i vode psa na povocu. Trče i stari i mladi, sami i u društvu, trče i u japankama i u sandalama i u patkama, dušu da ispuste, trče, i ponekad pomislim, „ova guza i treba da džogira“, a usnimio sam i devojku koja umaramljena i u šalvarama trči. Doduše nanule nema, samo joj to fali, a snimio sam i takve guzate stvorove kojima za ulazak u helanke treba iljadu kilometara maratona džogiranja. Znam da tako ne izgleda, ali nisam zloban prema džogerima. Zapravo, razumem taj fanatizam. Još sam fiškalne 2004. ustajao u 4 ujutro da odradim razgibavanje i svoje džogiranje. Samo sam se premestio iz grupe sudionika u skupinu gledalaca. To ima svoje razloge, koji sada nisu bitni. 

Eto, sada je sve gotovo –  krompir je restovan, faširane šnicle ispržene, a ajmokac udešen. Danci uz ovo ne jedu 'leba. Ja hleb jedem i uz pizzu i uz burek i uz proju, pa evo poluintegralnih zemički. Protivno svim propisima, umesto krštenog crnog vina, sam sebi poslužujem šeri, jer ja tako 'oću.  

Kulturni završetak  

Pa, za koliko je to osoba bilo? Hm, za jednog očajnika žderonju, za dva gladna gurmana, za tri normalne osobe, četiri dijetalna Nemca ili šest(oro) anoreksičnih mršavaca iz Holandije i južne Švecije. Ostalo je i za sutra, za subotu, pa sam u plastičnu kutiju od bivšeg sladoleda stavio nekoliko faširki, krompirića i pečene paprike te zalio ostatkom sosa i odneo poslepodne urednici u njenu baštu u Sundby haveforening, a naprtio sam i dve vrste vina, onaj šeri uz „kupovne“ štanglice s cimetom i karanfilićem.   

Ali, pre toga, u  tu subotu, još malo mesta za kulturu. Dakle, književno rano poslepodne, ili cik zore za umetnike, dakle 13.00, Møllegades Boghandel, u tihoj grobljanskoj ulici u kojoj, ako se sećeate, pronađoh onaj šraf koji će mi možda pomoći kod sledeće boce vina. (O tom šrafu u sledećem receptu.) Književno popodne bilo je posvećeno novom broju časopisa Øverste Kirurgiske. Broj 51, a kruna sedamdeset pet. (Ako mi se omakne tipfeler, pa napišem kuna umesto kruna, nemojte paničiti. Psujte majku ustašku, međutim, isti je kurac, a u to ćete se uveriti ako ždraknete na kursnu listu. Ili tečajnu. Ja sam inače iz bratstva Kecojevića, tako da mene baš briga.) Šta li znači naslov časopisa, sigurno se pita neki čitalac, jer naslućuje da je nešto mnogo blesavo. Pa jeste, osnivači su rekli da su maznuli ime sa natpisa koji su svaki dan gledali na poslednjem spratu Diakonissestiftelsen-a. Dijakonija je grčka reč koja valjda znači pomagati bližnjemu svome. Znači, to je to je bolnica i humanitarna ustanova i klinika na crkvenoj osnovi, a na poslednjem spratu beše i hirurgija, a mlada se redakcija tu nekako ušuškala i svila svoje prvo literarno gnezdo... Dakle, časopis se zove: Hirurgija, poslednji sprat lift ne radi jer ga i nema, ovo je Danska, zgrada ima 300 godina, ali zato vodovod i elektrika rade kao sat.  

Grupa umetnika koja je osnovala ovaj, hajde da opsujem – projekat – imala je pred očima francuske kolege pod imenom oulipo. Osnivači njeni su Raymond Queneau (Keno) i François Le Lionnais, i naravno da je reč o jezičkim eksperimentima. Pesma se meša s matematikom, likovnim eksperimentima, ima tu i grafičke poezije, jedan od domaćina, Sternberg, pokazuje nam na dve stranice poslednjeg broja časopisa – mrtvačku glavu nacrtanu slovima njegove pesme, a kolega mu Thomas Krogsbøl, čak i laje dok nam čita pesmu koja govori o nevaspitanom psu koji piški i kaki po kući. 

Dakle, na književnom ranom popodnevu nazočila je polovina redakcije časopisa, dočim jedan inkognito – o tome kasnije – kao i povod mome dolasku, Maja Lukas (Lucas). Odlomak njenog poetskog romana „Moj  tata voli ptice“ (Min far kan lide fugle), objavljen je u listu „Književni list“, i zamolio sam urednika da mi pošalje primerak na moju dansku adresu, ne bih li uživo poklonio taj ćirilični kuriozum samoj autorki. I to se i dogodilo, dana 20. juna, a spisateljica je u tu čast, mimo programa, koga se ionako niko ne drži kao pijan plota, pročitala i prevedeni odlomak, i više od toga, iz te knjige. 

Književni je hepening izazvao asocijacije – isto, isto... Dakle troje najavljenih u programu, a posetilaca, ček da izbrojim, tri, četiri, pet. Mladi domaćin, rekli biste da je u osmom razredu osnovne škole a već šef knjižare, nekoliko tihih duša, i jedan penzos. Odrpan, puši kao dimnjak, slika i prilika naših posetilaca na književnim večerima, sirotani koji dođu s cegerima i kesama da se ogreju i odremaju pre nego što se vrate u svoj hladni i gladni dom. Tako sam ja mislio. Čiča je ionako delovao pod gasom.  

Sternberg izgleda kao brat blizanac glumca Philipa Seymoura Hoffmana iz filma Talentovani gosn Ripley. Svaki čas izlazi pred vrata knjižare i zamotava duvan. On izgleda kao kao pesnik iz šezdesetih, onako kako pesnik treba da izgleda, izgladnelo, cool, kao da mu nije stalo do poezije ali kad narod oće evo on će da pročita, samoironično, duhovito, prsti su mu požuteli od nikotina, sako je obukao preko majice, iz džepova izbledelih farmerica poviruje pakovanje duvana i hartija za uvijanje. Nakoliko godina mlađi kolega, Tomas Krogsbel, izgleda kao Džon Kjuzak koji je popio previše kafe, onako u dukserici i pocepanim farmericama i patikama, svaki čas prolazi prstima kroz kosu. Tokom čitanja, onaj čiča klošar i Sterberg se zapričali na puš-pauzi, pa se Tomas osetio povređenim. Prvo nas je pogledao nekoliko puta s izvinjavajućim osmehom, a onda je pobesneo i lepo povikao: „Hold da kæft, Stern!“, to jest “šatap, Sterne, pizdatimaterina“, pa je nastavio s  čitanjem. 

Sve je dakle isto kao što je bilo šezdesetih, to su pesnici koji zaista veruju da poezija nešto čini. Samo... pesnici više nisu zvezde kao što iz pisanih dokumenata možemo da rekonstruišemo da su bili 1960-ih u Parizu, a bogami i drugde. Tada se ne samo moglo živeti od poezije, već su pesnike prepoznavali na ulici i tražili im autogram. Nazočiti ovom književnom popodnevu u cik zore trinaest nula nula do četrnaest i trideset, bilo je još jedno tužno podsećanje da danas niko ne jebe književnost. Na kraju, pred vratima knjižare, onaj čiča penzos i klošar me nešto pita. Ispostavi se da je tip jedan od članova redakcije, Niels Henrik Svarre Nielsen, ima 75 godina, izgleda kao presovani Mika Antić plus Steva(n) Raičković, i on je legenda andergraund i anarhističke i uopšte kontraške poezije Kopenhagena. Objavio je je dve knjige, šašavi, šaljivi i kvazinaučni „Biografski leksikon manje poznatih“ na 500 strana (kako sam veli: knjiga obuhvata manje poznate sudbine ljudi čija su imena od Pedersen pa zaključno s Poulsen!), kao i jedan prikaz razvoja ideja u Danskoj od 1968. do sredine osamdesetih. Ovom prvom knjigom debitovao u svojoj šezdesetpetoj.  

Moje faširane šnicle su bile dobre i sledećeg dana, a u haverofeningenu moja urednica ima komšinicu koja predaje ruski jezik. Datskij jazik njet blagoprijatnij ruskimi uhami? Njet, njet, umestno primečanija i zametit, ja čital šahmatniji spravočniki kak Bobi Fišer, kak vi deržaets, åh, spasiba i horošo, dosvidanja.  

A uveče, te subote u Kopenhagenu, po urlicima i pevanju se moglo i bez gledanja televizije zaključiti kako se menja rezultat utakmice Danska – Kamerun. Ludnica. Jedem poslednju faširku, pijem vince, trese se grad. Ludnica.

Oceni 5