Happy Valley: Kad vrhunsko postane prosečno

Kad vrhunsko postane prosečno, dobijamo mnogo gori rezultat nego što bi to bio slučaj da smo sve vreme gledali prosečnu seriju. Happy Valley je tokom svoje prve dve sezone predstavljala sami krem televizijskog igranog programa. Izuzetna među poslovično odličnim britanskim serijama slične tematike (a i uopšte), izdvajala se preciznošću, kvalitetom i smelošću da osetljivim temama pristupa bez zadrške, da likove ogoli do srži. Takva serija dobila je svoj završetak u formi osrednje sezone o kojoj mnogi drugi mogu samo da maštaju, no Happy Valley ne zaslužuje solidan, predvidiv kraj, već odlazak uz fanfare i eksploziju, ne tinjajuću vatricu.

Premda jedna od najboljih, ova serija se stalno mučila s nastavcima, nove sezone su uvek bile upitne, a treća je došla gotovo deceniju od premijere i – bolje da nije. Dok je vest o snimanju treće i poslednje sezone dočekana s ushićenjem, sama realizacija obezbedila nam je mlak završetak. Ne samo da je glavna linija radnje bila slaba, već su i sve one sporedne, a obećavajuće, završile u ćorsokaku. Kao i prethodne dve, i ova sezona je imala šest epizoda i sasvim dovoljno vremena da se razvije kako treba. Paradoksalno, dobili smo sporovozne četiri epizode čiji nas podzapleti, pokazaće se, bezrazložno emotivno angažuju, ne bi li se u poslednje dve epizode naglo razrešilo sve što se u svim prethodnim gradilo. Isključivo na nivou priče, fanovi su dobili zadovoljavajući kraj, no sve zbog čega se serija izdvojila, nestalo je u trećoj sezoni. Iščezli su svi elementi antičke i šekspirovske tragedije, kao i jeza i negostoljubivost Jorkšira, zbog koje je serija i dobila ironični naslov.

Podsetimo, fenomenalna engleska glumica Sarah Lancashire igra Catherine Cawood, policajku iz Halifaksa koja se suočava sa nemerljivim gubicima. Njena osamnaestogodišnja ćerka izvršila je suicid, ostavivši iza sebe sina o kojem se brine upravo Catherine. Nakon što se uveri u to da je otac njenog unuka Ryana okoreli kriminalac Tommy Lee Royce, te da je njena ćerka zatrudnela nakon što ju je Royce silovao, pokreće se u njoj čitav koloplet kontradiktornih emocija, lomova i unutrašnjih konflikata koji nesumnjivo vode u sukob sa okolinom. Muž je ostavlja, sestra se trudi da bude uz nju, ali se kao bivša zavisnica nosi sa svojim specifičnim problemima, a u nekom trenutku će se manje-više svi distancirati od Catherine jer njena opsesija Royceom ne prestaje. I svoju karijeru će, paradoksalno, dovesti u opasnost zbog insistiranja na tome da se on privede pravdi. Tokom potrage za njim, stradaće mnogi – direktno i indirektno. Pored glavne linije radnje plete se i dosta sporednih, ali nikako nevažnih, onih koje daju potpuniju sliku života u „srećnoj dolini“, a neretko su i povezane sa centralnim dešavanjima.

Iako je moralni kompas Catherine Cawood gotovo pa nepogrešiv, njena rigidnost i bežanje od suštinske patnje i tugovanja odvešće je na stranputicu. Njen strah da Ryanom upravljaju geni dovešće u opasnost njegovo odrastanje, pa i njeno vaspitanje i ljubav koju  mu je pružala otkad se rodio. Ona kao da stalno pleše na tankoj granici između ljubavi i mržnje, u nemogućnosti da odboluje prošlost i okrene se budućnosti. S druge strane, u kakvom bismo svetu živeli da ne postoje ljudi kao što je Catherine? Kada smo sve skloniji relativizaciji čak i onda kada za nju apsolutno nema mesta, treba se zapitati šta bi Catherine uradila. Još bolje je to što je taj moralni kompas ne vodi samo u ličnom životu, već važi za sve. Ona je spremna da se za svaku nevinu žrtvu bori kao za sopstvenu ćerku. A žrtava je mnogo i retko kada dobiju pravdu i bilo kakvu satisfakciju jer ljudi oguglaju, zaborave, idu dalje. Ne i Catherine. Tako fantastičan, nepokolebljiv, principijelan, na momente surov, a sasvim životan i uverljiv lik ne sreće se više tako često na televiziji, pa je prava šteta što Catherine, odnosno Sarah i ostali glumci, nisu dobili kvalitetniji materijal u poslednjoj sezoni.

Uzimajući u obzir moral, ispravnost i opšte svetonazore – serija je završena kako treba. Priča je zaokružena (premda na kraju zbrzana), suočio se ko je s kim trebalo, izrečene su velike reči, izveden je jedinstven zaključak, a opet, kao da nešto fali.

Fali sve ono što je seriju tokom prve dve sezone održavalo na samom vrhu – hrabrost, scenaristička izvrsnost, tenzija, ambivalentnost, posvećenost detaljima, britak i gorak humor.

Sporedni tokovi radnje započeli su jako dobro – problemi kojima se bave su aktuelni, a pogled na njih jedinstven. Zaista je delovalo da sve to nekuda vodi. Kada shvatite da vodi pravo u ćorsokak, nije vam svejedno. Čak i potpuni laik bi te priče doveo do smislenijeg kraja. Kada vidite odluku autora, jedino što preostaje je da se pitate šta im se desilo. Međutim, nekako oprostite i mislite da će kraj svih krajeva sve te sitne konce dovesti u red i iskupiti. Neće, i to ne zato što je loš, već zato što je – osrednji. Ovako dobra serija ne trpi mlaka rešenja i poslednjom sezonom izdala je samu sebe i sve nas koji smo je voleli. Naravno, i dalje je bolja od polovine dramske TV produkcije, ali nije bilo potrebno da se spušta ni na čiji nivo. Trebalo je da ostane na svom, ali izgleda da dolina povuče svakog, naročito onog ko je na brdu nešto duže stajao.