Radio drama
Done89

Photo: thequeerfrontier

Harold Pinter: Patuljci

Odgledana predstava, uobičajeno, procenjuje se kratko: dobro je, nije dobro, zanimljivo je, dosadno je; igra se komentariše pohvalama ili pokudama, režija takođe... Nije uvek tako. Posle gledanja nekog Pinterovog komada, u prvim utiscima se tvrdi da to jeste ili nije Pinter, da je predstava pinterovska ili nije pinterovska. Zašto baš tako, zašto upravo to? Teško je proceniti, još teže dati pouzdan odgovor. Da li zato što Pintera svi tako dobro poznaju, pa pouzdano znaju kako ga treba igrati? Ili iz uverenja da nepogrešivo prepoznaju šta se podrazumeva pod pinterovskom igrom, režijom, atmosferom? Najlakše je reći, zato što je blizu istini, da je tako iz jednostavnog razloga što je teško naći pravi ili bilo kakav odgovor, ili zato što odgovora ima bezbroj. Pre više od pola veka Džeremi Kingston je, samo par godina nakon pojave prvih drama (1957, odmah posle Sobe objavljen je njegov kapitalni komad Rođendan), upozorio kako je „Pinter pesnik koji uvek smera više od dve stvari u isto vreme“ i da ono „što se nalazi ispod čini njegovo delo tako uzbudljivim“. Ne smemo zaobići ni sledeću belešku. „Stvaranje prideva ‘pintereskni’ pokazuje kako je nastao poznati i odmah priznati idiom Harolda Pintera.“ U ovim citatima valja potražiti razloge takvog načina procenjivanja predstava Pinterovih drama. Ali i dodati da je retko koji dramski pisac, još od Viljema Šekspira, imao tako mnogo samosvojnosti i toliko ambigviteta u jeziku. To je prebogati lični idiom, jezički idiom koji je podstakao stvaranje scenskog idioma, sasvim različitog od uobičajenog i dovoljno novog da se nazove „pintereskni“. Zato se govori o pinterovskoj igri, pinterovskoj predstavi. (Dejan Čavić)

Oceni 5