Haški osuđenik predlaže suštinsku autonomiju

Nastavak unutrašnjeg dijaloga o Kosovu doveo je za isti sto 6. febrara predstavnike vlasti i, s druge strane, članove srbijanskog Kluba generala i admirala, bezbednjake, vojne penzionere, tako da se u konstruktivnoj i prijateljskoj atmosferi čuo i predlog ratnog zločinca dr Vinka Pandurevića, nezaboravnog komandanta Zvorničke brigade, danas sekretara Izvršnog odbora Kluba generala i admirala: "Kao moguće rešenje srpsko-albanskih odnosa, koje bi bilo dugoročno stabilno i izvodljivo, mogla bi da bude suštinska autonomija i to kao izraz federalnih odnosa Srbije i Kosova i Metohije", konstruktivan je  Vinko Pandurević.

Diskusija je bila sadržajna, to je, na početku, upitan da prokomentariše prisustvo general-majora VRS Pandurevića, nagovestio i organizator Marko Đurić: "Mislim da će to obogatiti našu diskusiju, dati joj jedan kvalitet, koji je dostojan značaja teme, kakav postoji".

NAŠ ČOVEK S ROBIJE:  Još je (Đurić) kazao da se ne bavi biografijama učesnika, te da se "svaki skup unutrašnjeg dijaloga organizuje u partnerstvu radne grupe i organizacije na koju se odnosi tema kojom se skup bavi".

Čuli smo zlikovčev predlog, nije, naizgled, zadirao u njegovu struku (završio je najviše vojne škole u Beogradu i doktor je sociologije), ili je samo naizgled tako. A partnerstvo sa Klubom je neupitno, budući da ova udruga obavlja svoje aktivnosti u Domu Vojske (Braće Jugovića 19). Kao što je izvesno da članstvo Vinka Pandurevića, državljanina Srbije, kao što su to svi haški slučajevi, nije nestatutarno: "Članovi Kluba mogu biti generali i admirali Vojske Srbije, generali i admirali kojima je prestala profesionalna vojna služba, generali u rezervi i oficiri koji su bili na generalskom - admiralskom položaju", piše u Statutu Kluba.

Ima li čega logičnijeg, Srbija je finansirala Vojsku Republike Srpske, kao i srebrenički genocid, dala državljanstvo počiniteljima, o stanovima i penzijama je izlišno govoriti. Na delu je kontinuitet agresorskih ratova uvijen u svakovrsna prava počinitelja zločina. I većinska saglasnost saučesnika da baš tako treba.

MOŽDA JE I BILO ISTREBLJENJA: Kakav genocid, gde to piše? U haškim presudama piše (Beara, Krstić, Popović), ali ne i u beogradskim, budući da se, jasno je vidljivo, nateže odlaganje procesa protiv osmorice Srba iz prekodrinskog MUP, za ubistvo 1313 Bošnjaka u Kravicama, tokom genocidne operacije u istočnoj Bosni, jula 1995.

A Pandurović je 1995. bio zapovednik zloglasne srpske postrojbe Zvorničke brigade i proglašen je krivim za pomaganje ubistava, istrebljenja i progona muslimana iz Srebrenice pošto je vojska RS zauzela enklavu koja je bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija.

Preciznije, "za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti i kao kršenje zakona i običaja ratovanja, zato što nije preduzeo nužne i razumne mere da svoje podređene spreči u počinjenju zločina". Ima još, za pomaganje i podržavanje istrebljenja kao zločin protiv čovečnosti, i progon  putem ubistva kao zločin protiv čovečnosti za zločine počinjene nad zarobljenim bosanskim Muslimanima u školi u Ročeviću, školi u Kuli, Kozluku, Domu kulture u Pilici i vojnoj ekonomiji Branjevo..." Osuđen je i za okrutno ponašanje i zlostavljane zarobljenih Bošnjaka na više lokacija.

Presudu od 13 godina nije izdržao u celosti; u zatvoru je proveo deset godina i jedan mesec – pušten je na slobodu aprila 2015. Predsednik Tribunala i Mehanizma za međunarodne krivične sudove Teodor Meron u odluci kojom odobrava Pandurevićevo prevremeno oslobađanje navodi da su faktori u korist takve odluke činjenica da je Pandurević izdržao više od dve trećine kazne na koju je osuđen kao i da je pokazao "znakove rehabilitacije".

SAUČESNICI SAUČESTVUJU: Vinko Pandurević rođen je 1959. godine u Jasiku kod Sokoca (Republika Srpska). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sokocu, a Vojnu akademiju kopnene vojske 1982. u Beogradu. Kao oficir JNA službovao je u Ljubljani (1982-1991), gde je završio postdiplomske studije sociologije. U sestrinskoj prekodrinskoj ispostavi, masakrima civila ovenčanoj Vojsci Republike Srpske, obavljao je dužnost komandanta Zvorničke brigade, angažovane na gotovo svim ratištima u Bosni i Hercegovini. Bio je hrabar, pa je i vanredno unapređivan, kraj rata dočekao je u činu pukovnika. Posle Dejtonskog sporazuma (1995) obavljao je dužnost zamenika načelnika Generalštaba Vojske Republike Srpske, a u   čin generala - što da sitničarimo koje vojske - unapređen je 1997. Godinu kasnije završio je Školu nacionalne odbrane (valjda u Beogradu). Autor je više knjiga iz oblasti sociologije vojske i vojne strategije i doktrine: Sociologija vojske, Socijalna ekologija, Osnovi doktrine odbrane Republike Srpske, Nacionalni interesi kao ishodište vojne doktrine.

Doduše, Pandurević nije učestvovao u kosovskom istrebljenju Albanaca, ali, eto Srbija ga danas koristi, nagoveštava, dakle, da i takvi zločinci, čak i razoružani, mogu da joj budu od koristi u unutrašnjem dijalogu, što će značiti i u pripremanju nove kosovske strategije. Taj dijalog je, izgleda, baš unutrašnji, samo se čini da je reč o slanju jasne agresivne, agresorske poruke.

Još jedan opskurni kontinuitet, čim se zlikovac vrati sa izdržavanja kazne, postaje važan Srbiji, kao kad je zapovedao ubistvima civila i etničkim čišćenjem. Tako je bilo sa ozloglašenim, a ovde  najhrabrijim i najčasnijim generalom Vladimirom Lazarevićem koji je, kao komandant kosovske istrebljivačke Treće armije VJ, po haškoj presudi, "značajno učestvovao u planiranju i izvođenju zajedničkih operacija VJ i MUP od marta do juna 1999. godine na Kosovu koje su vodile sistematskom etničkom čišćenju albanskog stanovništva (Operacija Potkovica)". Sve to ga je, nakon dve trećine izdržane kazne (osuđen na 15 godina) smestilo na Katedru taktike Vojne akademije kopnene vojske.

I on ima znanje, a međunarodna javnost, diplomate u Beogradu, evropski zvaničnici koji odlučuju o budućnosti Srbije imaju motiv da onako, roditeljski, ukore nestaška. Čerčilovski rečeno, ne žive oni pored zlikovaca.

Živi nekoliko miliona njihovih saučesnika.