Hej, boomeri, još ste živi

State of the Union je od mini-serije postala takozvana antologijska serija, koja podrazumeva više nepovezanih priča. Svaka sezona trebalo bi da bude celina za sebe, a u ovom slučaju povezuje ih ista premisa – bračni par pred razvodom ide na terapiju kako bi ili rešio probleme i nastavio zajednički život, ili stavio tačku na brak. Svaka od epizoda ove serije traje desetak minuta i prikazuje upravo te poslednje trenutke pred odlazak na novu seansu.

Prva sezona je prošla odlično i kod publike i kod kritike. Rosamund Pike i Chris O'Dowd bili su sjajni, harizmatični, neverovatni u svojim ulogama. Uspevali bi da nas uvuku u svoju priču tako da problemi njihovih likova postanu i naši, da se investiramo i više nego što smo mogli da zamislimo. Vest o drugoj sezoni ovakve serije može biti samo dobra, sve dok, nažalost, ne pogledate finalni proizvod.

State of the Union je u drugoj sezoni izgubila sav šarm, svežinu, duhovitost prve i pored istih autora survala se u ponor opštih mesta i nemaštovitosti. Dobri glumci ovoga puta nisu bili dovoljni (Patricia Clarkson, Brendan Gleeson) jer su njihovi likovi napisani tako da predstavljaju tipične boomere i ništa više od toga. To ne samo da nije fer prema starijim generacijama, već nije u redu ni prema kome, a naročito ne prema gledaocima. Nema iskrenosti, posebnosti, na kraju krajeva ni nekog dubljeg smisla u ovoj priči.

Dvoje ljudi u šezdesetim godinama, nakon svega što su prošli, a nisu morali da su se razveli na vreme, pita se je li vredno rastati se sad i tražiti sreću na zalasku života. Sasvim legitimno pitanje i odlična tema za razmatranje. Međutim, tada na scenu stupaju svi klišei koje možemo i ne možemo da zamislimo, pa tako imamo muža koji je tipični beli heteroseksualni muškarac koji voli da pije, puši, juri žene i mrzi sve što je novo (osim žena, naravno) i suprugu koja je spoznala svoju vrednost valjda tek kad je Trump došao na vlast, iako s takvim sličnim živi već decenijama. Ona je feministkinja, ide na ženske marševe (pink kapica nam to suptilno otkriva), podržava rodne i seksualne različitosti, sve razume, a najviše je pak okrenuta duhovnosti.

Njih dvoje se sastaju u kafiću zvanom Mouthfeel, gde se ne sluše „obične“ kafe i gde ne rade „obični“ konobari, što je sve povod za već i u Srbiji ishlapelu diskusiju o ljudskim pravima i političkoj korektnosti, a kamoli u SAD-u. Valjda smo neke lekcije čak i kao zaostala društva savladali. Kako non-binary osoba zaposlena u kafiću ne bi bila tek još samo jedna sporedna uloga svedena na nivo rekvizita, daje joj se više prostora nego što ga zapravo u scenariju ima. Sve deluje nekako veštački, nakalemljeno i neorganski, za razliku od kafe. Muškarac otkriva svoju nežniju i tolerantniju stranu, žena shvata da ponekad i nije tako otvorenog uma kao što veruje da jeste. Kakav neverovatan obrt!

Kao da se čitava kreativna diskusija među autorima svela na to da se opravda uspeh prošlogodišnje sezone s dvoje privilegovanih belaca u najboljim godinama. Sada imamo dvoje još privilegovanijih belaca u trećem dobu, ali i ulogu koja može da pokrije zastupljenost različitih manjinskih grupa. To ne samo da je licemerno, već u datim okolnostima ne funkcioniše jer nije kvalitetno, nikog se suštinski ne tiče, ne priča ničiju priču i ne služi ničemu. Za razliku od prve sezone, do likova i njihovog odnosa nam sada nije stalo, baš nas briga šta će biti s njima, hoće li se razvesti i šta će sa svojim životima. A u seriji ovako kamerne atmosfere i malog ansambla, to je sve o čemu treba da brinemo.

Zaista, šteta za ovako dobru, kvalitetno osmišljenu seriju. Prvu sezonu gledajte obavezno ako već niste, drugu slobodno preskočite, da ne kvarite utisak i ugođaj. Nakon toga, rastanite se od ove serije trajno i bez kajanja. Jedan je život.