Moja privatna istorija: Kako sam postao vojnik JNA (2)
Aaluk 01 S

Bio i voditelj vojničkih priredbi: Petar Luković, s mikrofonom u ruci, u Somboru 1978. godine

Photo: Lična arhiva/Petar Luković

Hej, vojnici, vazduhoplovci

Budući vojnik: Petar Luković u naručju oca VelimiraStigla je i ta fatalna subota 10. februara 1978, kad je do osam uveče trebalo da se pojavim u svom novom ognjištu, u somborskoj kasarni. Prethodne noći, uz piće i muziku, okupili smo se u mom stanu gde su me prijatelji uveravali da ništa nije strašno, vreme leti, biće sve u redu, možda ćeš čak zavoleti vojsku, videćeš, Lukoviću, dok trepneš – prođe godinu dana.  Bio sam, kao, opušten, ali poremećeno zabrinut; kako da iz haotičnog života u civilu pređem Rubikon po strogim JNA pravilima – ustajanje u pet ujutru,  brijanje, smotra, straža, nepoznate aktivnosti sa i bez oružja. Da li ću moći da ispunim obećanje dato „Dugi“ da ću svake dve nedelje redovno pisati rubriku „Disko klub“?  Gde da nađem pisaću mašinu?  Kako da dođem do novih engleskih muzičkih časopisa? Od nervoze i uzbuđenja gotovo da nisam spavao.

Dogovorili smo se da u Sombor krenemo kolima: voziće moj otac, pratiće me i majka, eto prilike da od roditelja dobijem poslednja uputstva spram vojničkog života. Ali, u kolima nismo puno pričali. Neizvesnost udružena s malo straha bila je gospodar raspoloženja. Kad smo stigli do kasarne, do somborskog aerodroma, majka je zaplakala, a ni otac nije bio daleko od suza. Tobož bezbrižno, tvrdio sam da je sve u redu i da ću se javiti čim budem mogao. Oboje su mi mahali iz kola dok sam, sa torbom u ruci, ulazio u kasarnu. Tek onda sam hteo da zaplačem, ali je već bilo kasno: dežurni u kasarani odmah su me sproveli do nekog omanjeg dvorišta i rekli mi da čekam da me prozovu. Bilo je sedam uveče, već mrak, a na okolnim klupama dvadesetak regruta. Koliko sam u onoj pomrčini uspeo da vidim, svi su bili mlađi od mene, veseli i glasni.

Dok sam čekao sam da me prozovu, čujem da neko uniformisano lice razgovara s mlađarijom. Uhvatim komad razgovora i shvatim da oficir pita prisutne: “Zna li ovde neko dobro engleski?”. Setim se da su me savetovali da se nikad i nigde i ni po koju cenu ne javljam dobrovoljno, naročito kad pitaju “Da li znaš engleski”, ali mi se učinilo da je ovo baš nešto ozbiljno, traže čoveka koji govori “dobro engleski”, možda treba nešto da se prevede, možda je hitno, možda mi ovo otvori neka vrata za vojničku karijeru? Ruka mi sama poleti u vis uz grleni krik “Znam ja”.  Oficir mi pruži metlu i reče: “Idi od kraja dvorišta i skloni ovo lišće”. Čuo sam kako se regruti kikoću dok sam sebi pokušavao da objasnim koliki sam kreten; pa zar ti prijatelji nisu rekli – ćuti, ne znaš ništa, budi nevidljiv. Jebiga, desi se.

Leto 1977: Petar Luković na Hipodromu, kvote su život

Oko osam uveče prozovu me. Nekoliko ljudi za stolom gleda dokument iz Vojnog odseka, pitaju šta sam po zanimanju, kažem da sam novinar u “Dugi” i da radim na Studiju B kao muzički saradnik. Ništa ih nije impresioniralo, kažu mi da čekam druge regrute pa da zajedno krenemo u spavaonicu.  Kad smo stigli u ogromnu spavaću sobu, pokažu mi krevet, kažu mi gde je kupatilo, obaveste da se svetlo gasi u deset uveče i da je ustajanje u pet. Sve lepše od lepšeg. Valjda sam od premora, nervoze, brige i nekog prigušenog straha – odmah zaspao.

Prve februarske dane u JNA pamtim po jutarnjim smotrama na somborskom aerodromu. Zima koja u civilizaciji ima običaj da bude zajebana, na pisti aerodroma pretvorila se u najhladniji komad na Planeti Zemlji. Duvao je neki ledeni vetar koji je hladnoćom lomio prste i zavlačio se ispod noktiju, a najveći prijatelj vetra bila je susnežica koja se na licu pretvarala u sitne komadiće leda koji su ujedali kožu. Drhtao sam kao prut  dok je trajala smotra i tresao se, čini mi se, satima docnije.

Nije me zagrejala ni pesma “Hej, vojnici, vazduhoplovci”, bez obzira na motivacione stihove:

Vojnički dani u Somboru: Petar Luković sa drugovimaNek motori snažni bruje
nek se čuje gromki zvuk
nek polete moćna krila
u plave visine svud

Kad piloti mladi krenu
nek se čuje pesma tad
Nek se vije barjak mira
do plavih visina sad

Hej vojnici vazduhoplovci
čelična krila naše armije
smelo napred vazduhoplovci
visina plavih ste branitelji vi.

Nek motori snažni bruje
da se čuje gromki zvuk
nek polete moćna krila
u plave visine svud

Hej vojnici vazduhoplovci
čelična krila naše armije
smelo napred vazduhoplovci
visina plavih ste branitelji vi

Hej vojnici vazduhoplovci
čelična krila naše armije
smelo napred uz komandanta

Kako obično biva, čovek se na sve navikne. Prvih nekoliko nedelja visili smo na poligonu, pokušavajući da se radujemo nekakvim taktičkim vežbama, ali kako se približavao ručak - entuzijazam za ležanje po rovovima naglo je padao. Slušali smo, pamtim, nekakva vojna predavanja po učionicama, što je bila dobra prilika da pravim beleške o novim rock albumima za “Dugu”.

Onda je došao trenutak koji su mnogi čekali – ide se na strelište! Pucaće se iz puške! Budući da nikad u životu nisam držao oružje, što znači da nikad nisam opalio ni metak iz vazdušne puške, plašio sam se da će ovo biti fijasko gigantskih razmera. Nakon što sam ispalio dva metka, dotrčao je desetar, oteo mi pušku i oterao sa strelišta jer sam “opasnost” po okolinu. Još uvek ne znam gde su moji meci završili, ali tamo gde je trebalo – nisu. 

Slobodno vreme ubijali smo uz cigarete i razgovore sa starijim vojnicima od kojih sam čuo da oni redovno, subotom, beže kući, naročito ako su negde blizu, recimo iz Beograda.  Tako sam upoznao Dragana Popovića Popa, košarkaša “Partizana”, koji me je uputio u saobraćajne  tajne na relaciji Sombor – Beograd. Kreneš lepo u grad, ali ne ideš u grad već na autobusku stanicu; dobro je ako imaš neku civilnu garderobu, recimo, sako ili džemper, da baš svako ne primeti da si vazduhoplovac u pokušaju odlaska kući. U kasarni, preko vikenda, gotovo da i nema oficira, važno je samo da stigneš u nedelju uveče.

Vojnik za uzor: Petar Luković u somborskoj kasarni Već krajem februara, u subotu popodne, krenuo sam prvi put autobusom za Beograd. Nisam se ni javio mojima da stižem, jer se telefonirati moglo samo iz pošte u kojoj je bilo stanje haosa zbog stotine vojnika koji su čekali slobodnu kabinu da se čuju sa porodicom i prijateljima. Biti u Beogradu u subotu uveče, te nedelju gotovo čitav dan – izgledalo mi je kao dobitak na lutriji; vratio sam se svojim prijateljima, muzici, svom krevetu, uspeo da napišem dve rubrike za “Dugu”, obišao nekoliko kafana u kojima sam do detalja prijateljima opisivao somborski vetar u šest ujutru.

Odlasci u Beograd su nakon toga postali stalni. Živeo sam u kasarni od vikenda do vikenda, jer se već znalo – eto me subotom u autobusu za Beograd. Kad dođem u Beograd i pozvonim, majka samo kaže “A, ti si”, ništa iznenađenje, ništa specijalno. Svaki me je put kolima u Sombor vraćao otac; nešto kao redovna automobilska linija za jednog putnika. Negde početkom marta, na jednom od povrataka iz Beograda, primetimo automobil zaječarskih registracija u kojem je neki poručnik u uniformi, sa šapkom na glavi. Pribio se uz nas i ne pušta; otac daje gas, poručnik daje gas. Ja u punoj vojničkoj spremi na prednjem sedištu gledam oficira u punoj oficirskoj spremi. Očigledno, otac i ja shvatimo da ništa nije slučajno; oficir je otkrio vojnika u bekstvu i dužnost mu nalaže da me zaustavi i privede. Počela je prava trka. Odvojimo se pedesetak metara, ali Zaječarac ne odustaje.  Noć je već pala kad me je otac naglo izbacio iz kola negde ispred kasarne i brzo nastavio dalje. Oficir me nije video već je nastavio da progoni mog oca. Preko njiiva i nekih rupa jedva sam se dokopao ograde kroz koju smo se obično provlačili; ušao sam u spavaonicu blatnjav do glave, kao čudovište iz močvare. Skinuo sam se, presvukao, umio i zavukao ispod ćebeta u krevetu. Nisam mogao da se smirim satima; šta li se desilo s mojim ocem, gde li je oficir iz Zaječara? Upamtio sam kako izgleda: visok, koščat, upalih tamnih očiju, strog. I registraciju nisam zaboravio: ZA 576-16.

(FLASH FORWARD: Tridesetak godina kasnije, 2009, izađem iz svog soliterskog stana na Zvezdari i čekam lift. Odjednom, pored mene, neko poznato lice: visok, koščat, upalih tamnih očiju, strog. Gleda on mene i kaže: “Sombor?”.  Nasmejem se kiselo i pružim mu ruku. – Ja sam Luković – upoznajem se. - Ja sam Baljošević – kaže on. – Otkud vi ovde? – Obišao sam taštu, na ovom je spratu kupila stan.  A vi ovde stanujete? – Baš iza lifta, desno – pokazujem. – Nego, da vas pitam nešto – ne mogu da izdržim. – Zašto ste me onda toliko jurili kolima? – Znali smo da mnogi beže, ali nikad nismo nikog na licu mesta uhvatili. Bio sam uveren da ću vas privesti. Ali, vaš vozač je bio odličan, bolji od mene…)

Po potrebi i DJ: Petar Luković u vojničkoj radio stanici, na radnom mestuSredinom marta 1978, pozovu me u Komandu. Primi me neki pukovnik, izvoli, sedi, Lukoviću, pita me šta radim na Studiju B. Objasnim mu da sam muzički saradnik, da pripremam muziku za razne emisije, da radim u smenama... 

– A šta kažeš na ideju da radiš u razglasu, da puštaš muziku i da čitaš saopštenja?  Ne moraš više da ideš na smotru i na poligon, ovo će ti biti jedino zaduženje. Moraš samo da nabaviš neke ploče, da malo obnovimo kolekciju.

Pristanem, naravno, sa oduševljenjem koje sam jedva uspeo da sakrijem. Radio stanica mi je preko puta spavaonice, ne moram više da se budim u pet, ne moram na jebanu pistu, ne moram na poligon, ne moram ništa. Više nemam čak ni nadređenog; pukovnik mi objašnjava da mu se javim ako mi nešto treba, važno je da razglas radi. Daju mi i pomoćnika koji se razume u tehniku i koji – naravno – može da me zameni nedeljom kad sam u Beogradu.  Čitav april sam proveo u neverici: u vojsci sam, ali nisam u vojsci, puštam muziku, čitam knjige i pišem pisma. Ima li nešto bolje od toga? Ima. 

Opet me pozove moj stari drug pukovnik. Uoči Sportskih igara vazduhoplovaca koje se ovog juna održavaju u Somboru, a učestvuju svi garnizoni iz čitave SFRJ, treba mu neko ko će svakodnevno da piše i uređuje bilten sa rezultatima i izjavama takmičara. Treba mu neko da bude veza između štamparije u Apatinu i Komande. Treba mu neko kao ja – koji je odmah pristao na sve. I uzgred: - Dobićeš dozvolu od 00 do 24 časa da možeš da ideš i da se vratiš u kasarnu kad hoćeš – kaže pukovnik gotovo nehajno. Moji kod kuće ne veruju šta se dešava, misle da izmišljam. Kakva je to vojska u kojoj imam celodnevnu dozvolu za izlazak iz kasarne? Kakva je to vojska u kojoj nemam nikakvih obaveza sem da pripremam bilten za Sportske igre? Eto, meni se desila baš takva vojska; da radim ono što u životu već radim, da puštam muziku, pišem i visim po štamparijama.  

Tokom sledećih mesec i po dana, u Apatinu sam boravio svaki dan; obišao sve restorane i kafane i probao sve vrste piva; s ljudima iz štamparije postao najbolji prijatelj. Kad su počele Sportske igre, sve je savršeno fukcionisalo; uzimali smo i prekucavali rezultate, razgovarao sam s pobednicima u svakoj disciplini i svakom od njih obezbedio mali intervju, potom čitav materijal nosio u Apatin gde smo bilten prelamali i štampali. Već ujutru, idućeg dana, bilten se delio takmičarima. Jeste, bilo je posla tih sedam dana, ali ništa posebno za nekog ko je radio po redakcijama. Važno je da su svi bili prezadovoljni. Moj drug pukovnik je likovao. Dobio sam nagradno odsustvo od pet dana koje nisam koristio; čuvao sam ga da na kraju što pre odem iz vojske.

U šetnji na Ušću, jun 1978: Vojnik Petar Luković i voditeljka radija Studio B Marina Rajević

Leto je stiglo i ja se vratio u svoju radio stanicu. Budući da mi niko nije tražio da vratim celodnevnu dozvolu za izlazak u grad, nemilosrdno sam je koristio za još češće odlaske u Beograd. Izlazili smo subotom uveče, a nedeljom ujutru obično išli u šetnju. Recimo, krajem juna 1978, okupila se mala ekipa iz Studija B; tonci Slavko Tomasović i Miki Jovanović, voditeljka Marina Rajević (tada sasvim normalna jer još nije upoznala svog budućeg muža Duleta Savića) i ja – završili smo na Ušću, dok sam im evocirao uspomene iz JNA čiji vojni rok upravo služim u civilu.  Izgledalo je kao da sam na višemesečnom godišnjem odmoru u Somboru, Apatinu i Beogradu.

Kad sam pomislio da su me svi zaboravili i da sam vaistinu postao nevidljiv, došlo je naređenje u septembru: vojnik Luković ide u prekomandu u Skoplje, na aerodrom Petrovec. Novim oficirima predao sam zapečaćen koverat s mojim dokumentima, među kojima je bilo i pismo mog druga pukovnika iz Sombora. Izgleda da me je baš nahvalio, jer su mi pretpostavljeni u uniformi odmah rekli da neću raditi na radaru, već ću uređivati zidne novine i povremeno imati smene u radio stanici. Budući da odavno nisam bio regrut i da sam bio među najstarijima u jedinici, imao sam nekakav povlašćen status; svakodnevno sam uređivao zidne novine, kombinujući različite vesti, malo o vojsci, malo o svetu, malo o filmu, uz suvoparna saopštenja iz garnizona. Najlepše je bilo u maloj radio stanici koja je imala impresivnu kolekciju ploča, najviše rocka i najmanje narodne muzike.

U blizini garnizona bila je nekakva mala privatna kafana koja je zadovoljavala svaku želju za makedonskim specijalitetima, gotovo da nije bilo potrebe da se ide u Skoplje.  Ukratko, bili su to dani kad se samo čekao kraj vojnog roka. Što se i dogodilo 20. decembra 1978. kad sam nakon deset meseci i deset dana u plavoj uniformi opet postao civil.

U Beograd sam se vratio večernjim avionom iz Skoplja. Kad sam stigao kući, imao sam utisak da nigde nisam ni odlazio. Jer, priznajem, služenje vojnog roka izgledalo je kao desetomesečni godišnji odmor, bez muke, problema ili napora. Nešto što se više nikad neće ponoviti.

Oceni 5