Film "The Good Liar" (2019)
Th Good Liar 1

Photo: IMDb

Helen Mirren i Ian McKellen kao savršeni par

The Good Liar

2019.

režija: Bill Condon

scenario: Jeffrey Hatcher (prema romanu Nicholasa Searlea)

uloge: Ian McKellen, Helen Mirren, Russell Tovey, Jim Carter, Mark Lewis Jones

Granica između "aerodromske/plažne" pero-lake literature i one legitimne ponekad zna da bude mutna, što je posebno slučaj sa žanrom trilera. Srećom, tom žanru medij filma savršeno odgovara, pa nije redak slučaj da komad trivijalne književnosti dobije filmsku adaptaciju koja ga uzdiže i daje mu na ceni, ma koliko neke konvencije, što književnog medija, što žanra, radile protiv njega. Koliko je to slučaj sa romanom The Good Liar Nicholasa Searlea i sa filmskom adaptacijom Billa Condona za koju je scenario napisao Jeffrey Hatcher, može se raspravljati. I u toj raspravi treba najozbiljnije uzeti u obzir njene glavne favorite, britanske glumce zlatne generacije Iana McKellena i Helen Mirren koji konačno dobijaju priliku da glume zajedno i jedno nasuprot drugom.

Roy (McKellen) i Betty (Mirren) se upoznaju preko "dating" aplikacije u montažnoj sekvenci preko koje ide uvodna špica, pritom se, sasvim prema nepisanim pravilima igre, lažno predstavljajući i skrivajući poneki detalj o sebi. To će sve pasti u vodu kada se upoznaju i uživo, na večeri, gde će razmeniti prava imena i otkriti sasvim normalne sitne ljudske navike kao što je to povremena konzumacija alkohola.

Veza koju zatim započinju nije odmah romantične prirode, već dvoje starijih i usamljenih ljudi (ona je udovica, on nije u kontaktu sa svojom porodicom) prosto prave društvo jedno drugome i u tome uživaju. Na jednom od ranih sastanaka, oni odlaze da gledaju Inglourious Basterds, što je za mehaniku radnje bitno jer će se Betty otkriti kao penzionisana univerzitetska profesorka istorije (što označava pripadnost određenoj klasi), ali služi i kao namig na dešavanja rezervisana za poslednju trećinu i rasplet filma koji ima veze sa Drugim svetskim ratom. Zapravo, sve ide po planu i prema očekivanjima, Roy se useljava u Bettynu gostinsku sobu, a jedini koji diže glas protiv veze je njen zaštitnički nastrojeni unuk Stephen (Tovey), student istorije čija je akademska teza arhitektura Alberta Speera, što je još jedan signal prema istorijskom okviru Drugog svetskog rata.

Ispostavlja se da je Stephenov osećaj ispravan i da Roy nije penzioner blage naravi, već da je čovek sa interesantnom prošlošću vezanom za sigurnosne službe, ali i sa ništa manje zanimljivom sadašnjošću kao karijerni prevarant koji zajedno sa svojim računovođom Vincentom (Carter) pelješi ne samo ulagače sklone rizičnim, polulegalnim poduhvatima, već i ranjive udovice. Nama je to jasno bezmalo od samog početka filma, a Betty, "teška" blizu tri miliona funti, može poslužiti kao njegov "penzioni fond" i proverbijalni poslednji veliki posao kada oboje sva sredstva prebace na zajednički račun koji će on isprazniti. Međutim, sva je prilika da Betty nije ni izbliza naivna i dosadna kakvom se predstavlja.

Postoji nešto sa percepcijom finansijske prevare kao vrhunskog zločina bez žrtve u kojem se računi svode između pohlepnih pokvarenjaka i ništa manje pohlepnih naivaca. Dodatno zaogrnuto velom pero-lake romanse koju sa integritetom guraju dvoje izuzetnih glumaca čiji su likovi dovoljno profilirani (sa po par osobina i naznaka prošlosti i sadašnjosti), a opet savršeno "vazdušasti" da ih je moguće interpretirati na inspirativan način, tako nešto je dovoljno da film dogura do trećeg čina i njegovih preokreta.

To je, pak, naseleđena slabost iz izvornog romana, ali iz celog žanra trivijalnih trilera, koja se ne manifestuje samo na nekim nelogičnostima u mehanici zapleta i raspleta, kao i u pojedinim vizuelnim i verbalnim "migovima" koji su tu samo da usmeravaju radnju, već i po tome što se ti ključni obrati ne čine zasluženima, već su tu zato što "tako piše u scenariju". U svemu tome je možda najveća šteta što je Drugi svetski rat sveden tek na kulisu za neke od tih navodno iznenađujućih otkrića, a takođe je propuštena prilika da se ozbiljnije pozabavimo generacijom koja je u njemu aktivno učestvovala ili mu makar neposredno svedočila, te njenim traumama koje je nosila do starosti.

Pa ipak, u režiji Billa Condona, koji svaki posao radi korektno, bilo da je reč o ozbiljnijim dramama sa prizvukom biografskog za stariju publiku (Gods and Monsters, Kinsey, Mr. Holmes), bilo da je reč o "no-name" televizijskim i video-filmovima, ili pak o čistoj komercijali (Dream Girls, novi Beauty and the Beast), The Good Liar je korektan, iako ne impozantan film koji treba pogledati. Ian McKellen, koji je sa rediteljem radio već na Gods and Monsters i Mr. Holmes, i Helen Mirren su apsolutno savršeni i sami bi poslužili kao dobar razlog za gledanje filma, pa bio on ekranizacija jeftinog trilera, telefonskog imenika ili finansijskog izveštaja. Ovde naprosto briljiraju u doziranju emocija, strahova, tajni i laži, kao i u međusobnom nadmudrivanju i glumačkom nadigravanju.

 

Oceni 5