Faces Of Doha: Slikovnica iz Katara (2)
Dohh 05 S

Photo: Bojan Mustur

Heroji grada

Takmiče se, arhitekte. Ideje, nacrti, skice redaju se po stolovima. Sa potpisima velikih majstora. IM Pei, Jean Nouvel, Rem Koolhaas, Zaha Hadid, OMA. Tako Doha postade jedna velika izložba. Dekorativna. Kao ona iz Pariza, davnih 20-tih godina prošlog veka. Taj grad, okupan je zlatom, prirodnim. I sve miriše na Art Deco.

Ručak na visini od 260 metara: Legendarna fotografija Charlesa Ebbetsa

Lica tih radnika podsećaju me na fotografiju "Lunch atop a Skyscraper" (New York Construction Workers Lunching on a Crossbeam) Charles Clyde Ebbetsa. Jer, Doha, puna je nebodera. Jedanaest radnika sede na čeličnom nosaču (girder), jedući svoj ručak. Kažu da je nastala 20. septembra 1932. godine. Na 69. spratu Rockefeller Centra, Manhattan, New York City. Na visini od 260 metara. Tog istog dana (i nešto kasnije), maestro je uslikao i radnike kako igraju golf. Muškarca i ženu sa mačem u ruci, ponosno simbolizirajući dvoboj, na visini od koje ti zastaje dah. Kao Robin Hood i Little John. Zatim, svoje mesto u istoriji pronašao je i radnik sa kamerom. Zapravo, postoji nekoliko takvih fotografija istog autora. Svaka od njih, posebno je remek delo. Kao fotografija koja prikazuje čuvenu Margaret Bourke-White na vrhu The Chrysler Buildinga. Izvirujući iz groteskne glave orla, sa kamerom u ruci, beležeći panoramu New York City-ja.

Ista je delo Oscar Graubner-a iz 1935. godine. A onda, opet, fotografije Charles Clyde Ebbetsa. Radnici sa usnim harmonikama. Njih 11, kao fudbalski tim, New York Cosmos. Ah, tu su i akrobate. Žongleri i cirkusanti. A nismo li se smejali Laurelu i Hardyiju u filmu Liberty iz 1929. godine? I njihovim gegovima na čeličnim konstrukcijama budućih nebodera.

A možda, jedna od najimpozantnijih fotografija je i ona sa dva radnika i dva kelnera koji brižno drže spreman ručak. Sa leptir mašnama, i u crnim odelima. A nisu Men in Black. Već, kao neko de Lempickino (baronesa sa četkom) ulje na platnu, pod uticajem kubizma. Kao portret Princa Eristoff-a. Da krasi salone buržoazije. I hollywoodske vile, aristokratske.

Radnici Dohe, nacija su raznih. Osvajaju nebeske visine. Kao i njihov fotograf. Dani ponosa i slave. Govore istim jezikom. Te vene, prkose prirodi. I fizici. Raznim zakonima, Kosmosa. A u daljini, smeška se lice Stephen Hawkinga. I kaže, da sve je moguće! Samo veruj. Graške znoja skupljaju se na naboranom čelu. Negde u tajnim dubinama njihovih očiju, vapaj za domom. Žena koja te dočekuje na kućnom pragu. A blizu njene suknje, kao u sceni filma The Tin Drum Volker Schlöndorffa, nazire se lice stidljive kćeri. Sa prstima, u usnama svojim. Obradovala se, iako ti lice ne prepoznaje. Ali, zna tvoj miris. I njuši, čuvenje tvoje. Sunce, sada već neumitno prži. Nekad, i pustinjska oluja dođe. I doneće taj osmeh na lice. Avangardan je. Kao i tekst. A straha nema, od visine. Kao da po žici hoda, artista Philippe Petit. I spaja svetove.

Jer, žudnja je za životom! Reče Irving Stoun.


Galerija

Oceni 5