Ekskluzivno iz Kana: Realnost je stvar osluškivanja (2)
Heroes2

Jugo-papazjanija: Scena iz filma 'Heroji nikd ne umiru'

Photo: IMDb

Heroji i Očajnici: Neuhvatljiva priča o Zoranu iz Bosne, i dobra socijalna drama o Parizu

Kako se srpski vojnik Zoran iz Bratunca reinkarnirao u lepuškastog Žoakima

U dugometražnim igranom filmu debitantkinje Od Lee Rapen „Heroji nikada ne umiru“ u programu „Nedelje kritike“ kanskog filmskog festivala, u istoj selekciji u kojoj se najčešće prikazuju neka od najboljih filmskih ostvarenja ove i prošle godine, jednu od glavnih uloga tumači Adel Enel koja je u Kanu zastupljena u odličnoj „Jelenskoj koži“ Kentena Depjea (znanog i kao Mesje Oazo), i u nezaboravnom „Portretu vatrene mlade žene“ Selin Skjame iz glavnog takmičarskog programa, jednog od favorita za Zlatnu palmu. Interesantno je da je Enel privukao ovaj niskobudžetni, teško uhvatljiv prvenac Rapenove, film koji je teško klasifikovati i protumačiti, i čiji je jedan od motiva rediteljkina vezanost za podneblje bivše Jugoslavije. Problem je samo u tome što ni kao road movie, ni drama, ni žanr, „Heroji ne umiru“ deluje izgubljen kao dete koje se roditeljima na vašaru otelo iz ruku, pa ih čeka na informacijama.

Glumački ansambl nudi kvalitetan performans (u manjim, ali zapaženim ulogama se pojavljuju Vesna Stilinović i Hasija Borić) i kamera direktora fotografije Pola Giloma je klasično dobra (on je zapravo četvrti nevidljivi deo tima i film teče kroz njegov pogled), ali rezultat koji se dobija u ovoj francusko-belgijsko-bosanskoj koprodukciji je mršav ko seosko kljuse, jer njegov problem nastaje već u scenariju. Mladi lepuškasti Žoakin (ko-scenarista i glumac Žonatan Kuzinije) je posle čudne epizode na ulici Pariza – gde ga čovek sa teškim jugoslovenskim akcentom naziva ubicom, ubeđen da je reinkarnacija srpskog vojnika Zorana iz bosanskog sela blizu Srebrenice. Do naziva sela Žoakim dolazi u snu, kada u stanju transa na ruci ćirilicom ispisuje „Bratunac“ i ta scena je jedna od retkih koje u sebi imaju nešto od kinematografske snage koja izbija u jako kratkim momentima. Rapenova je mogla da izgradi znatno jaču bazu za svoj film sa bolje osmišljenim žanrovskim uplivima umesto da ih dodaje kapljicu po kapljicu, ili da ih pretvara u opskurni deo narativa, neodlučna kome metodu da se prikloni.

Odlukom da radnju smesti u područje koje se 90-ih gušilo u krvi, i da je plete oko misterioznog vojnika Zorana Tadića preminulog 21. avgusta 1983. (istog dana kada je glavni protagonista filma Žoakim rođen) - mnogo godina pre nego što je rat i počeo, Rapen zamršava klupko. Asocijacija na rat je automatska i teško otresiva, iako autorki to očigledno nije bila namera, ali šta je prava namera bila je zaista teško reći. Vremenski raspon je suviše veliki da bi jedno sa drugim imalo bilo kakve veze, ali se asocijacija gledaocu svejedno automatski javlja u glavi. Narativ postaje još komplikovaniji kada Žoakim, opsednut svojim navodnim i pukom slučajnošću otkrivenim identitetom, na putu u Bosni pronađe „svoj grob“ zajedno sa najboljom drugaricom i novinarkom Alis (Adel Enel), snimateljkom zvuka koju igra Antonija Burezi („Planetarijum“ Rebeke Zlotovski) i kamermanom Polom. Iako je skroz sniman prema scenariju, film ovde počinje da poprima dokumentarističke osobine. Kombi prolazi kroz sela, zaustavlja se u divljini i ispred trošnog hotela u malom mestu, približava se ljudima i hvata scene iz svakodnevnice. Rediteljka jeste neutralna u smislu da se ne vodi željom da nekoga (etnički) stavi u položaj krivca ili žrtve, mada tu gde jeste, na teritoriji koju često posećuje ali koju manje razume nego što misli, ne zna šta će sa svojim materijalom. Tako na primer gradi čitavu teoriju oko toga kako se svaki drugi Srbin u Bosni zove Zoran, čime verovatno želi da naglasi težinu pronalaska groba nekoga sa takvim imenom, mada je to u stvari jedan od duhovitijih scenarističkih intervencija, sa jednim od Zorana koji tročlanoj trupi objašnjava čitavu etimologiju imena.

Očajnici pariskog geta

Film koji je u poslednjem trenutku skliznuo u glavni takmičarski program Kanskog festivala je „Očajnici“ Ladž Lija, koji je izvanrednu „Žirafu“ Kantemira Balagova istisnuo u sekciju „Izvestan pogled“. Iako se „Očajnici“, inače baziran na autorovom kratkom filmu, ne zaboravlja lako, on ne doseže kvalitet koji obećava izborom teme. Film ne nosi slučajno ime poznatog književnog dela Viktora Igoa, koji je u istom predgrađu Pariza (Monfernej) u kome se odigrava radnja Lijeve socijalne drame, bio inspirisan da ga napiše.

Film ima dosta od onog viđenog bezbroj puta – dobar pandur, loš pandur, horor pandur, zloupotreba moći, razmirice između elitnih jedinica koje rade noću i dnevnih patrolaša. Čitava paleta elemenata iz američkih policijskih filmova od 70-ih naovamo je tu uključujući i mačizam i osećaj krivice nedovoljno velike da se ljudi promene, kao i kritika tretmana određenih zajednica i manjinskih grupa – na veliku žalost nedovoljno dubinski tretirana. Fokusirajući se pre svega na tri policajca koja zajedno patroliraju,on gubi svoj fokus sa žrtvi, i baca ih u senku. Li nije samo pod očiglednim uticajem Spajka Lija i američkih televizijskih policijskih serija, već i Kasoviceve „Mržnje“ iako ne ide toliko daleko da se približi svojim mladim delikventima, bizarno ih bacajući u drugi plan sve do najboljeg dela filma – njegovog divljeg, osvetoljubivog. dvadesetominutnog finala.

Film počinje moćnom scenom u kome se čitav Pariz sliva na ulice (sa Trijumfalnom kapijom centriranom u pozadini) da proslavi pobedu francuske fudbalske reprezentacije na svetskom prvenstvu 2018, u kojoj se gledalac prvi put susreće sa grupom maloletnika koji se pokazuju izvanredni u svojim ulogama tokom čitavog filma. Među njima se nalazi Isa (Isa Perika), trinaestogodišnjak koji svoje roditelje dovodi u – blago rečeno neprijatne situacije sitnim krađama i vandalizmom u prevashodno muslimanskoj zajednici u kojoj su dobro ponašanje i dobrosusedski odnosi alfa i omega. On raspust provodi sa drugarima koji čitavom komšiluku zadaju glavobolju. Među njima se nalazi i Baz (Al-Hasan Li), dečak koji svo vreme van klike provodi puštajući svog drona da špijunira komšiluk, najviše devojčice iz kraja pri skidanju. Naravno, taj detalj je rana indikacija da će dron imati ključnu ulogu u radnji filma.

Vraćajući se na scenu otvaranja u kojoj francusku zastavu sa istim ponosom nose svi stanovnici zemlje ima u sebi nečeg dirljivog jer je osećaj pripadnosti i jedinstva kratkotrajan - stvarnost u Monferneju izgleda sasvim drugačije. U toj sredini, ravno iz policijske službe u francuskoj provinciji u kojoj praktično nije osetio pravi kriminal, pojavljuje se Stefan (Damjen Bonar) kome prevejane kolege smesta daju nadimak „Masni“. Obojica policajaca sa kojima patrolira su za dobrodušnog Stefana pravi izazov, naročito agresivni Kris (Aleksis Manenti) koji sebe vidi kao kralja Monferneja i koji nema nikakvih moralnih kočnica. Krisova desna ruka Gvada (bivši model Đibril Zonga), je doduše nešto prikočeniji, ali ne manje korumpiran i haos je preprogramiran.

Li se potom okreće lokalnim vođama zajednice koje polarizuje – takozvani „Gradonačelnik“ (Stiv Tjenče) pravi poslove zajedno sa policijom, ali sklon kompromisima je i jedan od većih kriminalaca iz kraja, za razliku od nekadašnjeg prestupnika, a sada „moralnog savetnika “zajednice i vlasnika kebab restorana Salah (Almami Kanute) koji se ne da saterati u ćošak. Svaki od njih će pokušati da preokrene tragičan tok događaja bilo u svoju korist, bilo u korist čitavog kvarta. U momentu kada se oseti da će se loš ishod preokrenuti ka srećnom završetku, sve polazi nizbrdo pa se tempo intenzifira i kreće da se kotrlja punom snagom do nezaboravne završnice u kojoj tinejdžeri kreću u mržnjom i očajom vođenu ofanzivu protiv policije.

Ladž Li je ime koje treba zapamtiti, zato što i pored svih mana manifestovanih u „Očajnicima“, film ima svojih neospornih kvaliteta. Kasting tinejdžera za uloge klinaca iz kraja je besprekoran, a u jednoj od epizodnih uloga kao načelnica policije se nalazi fantasična Žan Balibar, koja provejava kroz film kao oluja.

Oceni 5