TV serija "The Frankenstein Chronicles," (2015-)
Cronicles 03 S

Photo: www.impulsegamer.com

Hirurgija kao đavolja rabota

Mary Wollstonecraft Godwin Shelley počela je da piše „Frankenštajna,“ ili „Modernog Prometeja,“ kada joj je bilo osamnaest godina, a dve godine pošto je rodila svoje prvo dete, koje nikada nije dobilo ime. „Nahranim bebu i onda čitam,“ pisala je u svom dnevniku dan za danom, a sve do jedanaestog dana od rođenja deteta, kada se „probudila da ga nahrani, pa joj se učinilo da spava toliko mirno, da nije želela da ga budi.“  Ujutru je shvatila da beba više nije živa. Sa tugom zbog gubitka došao je strah da se i sama ne razboli od „mlečne groznice“ - grudi su joj bile otekle, upaljene, što je uticalo i na njen san. „Sanjala sam da je moja beba ponovo živa, ali hladna, pa pokušavam da je ugrejem kraj vatre,“ pisala je Shelley, „Ali, kada sam se probudila, bebe nije bilo.“

Do mementa kada je počela da piše „Frankenštajna“ bila je već ponovo trudna, a do trenutka kada ga je završila rodila je i svoje treće dete. Roman je bjavila anonimno 1818. godine, a zbog straha da bi mogla da izgubi starateljstvo nad decom ako se dozna da ona stoji iza monstruma, kojeg je takođe ostavila bez imena u trenutku kada je knjiga izdata - „Ovaj anonimni demon sa ljudskim likom,“ pisao je jedan od kritičara tog doba. Čudovište koje je kreirala se na pozornicu prvi put popelo 1823. godine u Londonu, te ni tom prilikom nije dobilo ime.

Od tada je prošlo skoro dvesta godina, te je i monstrum dobio mnoga imena, a najčešće ono koje upućuje na njegovog imaginarnog tvorca, i inspirisao brojna filmska dela, te TV serije, a počev od istoimenog filma iz 1910. koji je režirao J. Searle Dawley, pa sve do serije "Penny Dreadful" (2014-2016), i potonje "The Frankenstein Chronicles" iz 2015. godine.

Poput misterioznog naučnika koji u seriji nebrojeno puta pokušava da od tela upokojenih napravi novo živo biće, i sama serija "The Frankenstein Chronicles" prevalila je dalek put do svoje publike, ali je uporno odbijala da „umre.“ Prva sezona izazvala je burne reakcije, te snažne kritike, što je dovelo do toga da se dobro porazmisli i o drugoj sezoni, koja je na kraju i ugledala svetlost dana. Tako je rođen još jedan „Netflix original,“ koji mnogi nazivaju najboljom dramom koju je ovaj servis doneo u 2018. godini, a koja je miljama ispred serija poput „Marco Polo“, te „Gypsy,“ pa nudi jači naučno fantastični scenario od onih koje su ponudile serije “Altered Carbon” i “The OA.”

Kreirali su je Benjamin Ross i Barry Langford, te se ova prilično oslanja na legendu o Frankenštajnu, a počev od pomenutog romana Mary Shelley iz 1818. godine. Sean Bean igra Johna Marlotta, pripadnika rečne policije koji još u prvoj epizodi na obali otkrije neobičan leš devojčice od desetak godina. Neobično je to što se, nakon obdukcije, utvrdi da se ne radi o jednoj devojčici, već o ostacima osmoro dece, koji su ušiveni tako da formiraju novo telo.

Ipak, iako možda ne zvuči tako, ova serija je daleko od beskrajnih scena mučenja i sakaćenja. Ubrzo nakon pomenutog otkrića, Marlott biva unajmljen da otkrije ko je odgovoran za taj varvarski čin, ali ne od strane policije, već Sir Roberta Peela (Tom Ward), zagovornika napredne medicine, koji u tom trenutku pokušava da promoviše zakon koji bi hirurzima omogućavao da lakše dolaze do leševa koji su im neophodni da bi učili o anatomiji. Taj zakon bi značio i da samo licencirani lekari mogu da se bave lečenjem, što bi mnoge nadrilekare tog vremena ostavilo bez posla.

Tako Marlott dospeva u sred okršaja koji se odvija između bogatih i siromašnih, religijskih fanatika i naučnika, starog i novog, a u okviru kojeg medicina, a naročito hirurgija, igra važnu ulogu. I tako se rađa solidna detektivska priča, čiji zaplet gledaoca goni na ivicu fotelje, budući da izgleda prilično autentično čak i kada uvodi šablonske momente poput same Mary Shelley, te drugih junaka uz pomoć kojih se implicira postojanje nečistih sila koje smo do sada videli već mnogo puta. Tako je i sam kraj prve sezone, čini se, neočekivan, te otvara niz mogućnosti o kojima se možda nije mislilo, a kojima se ostavlja beskonačno mnogo prostora u drugoj sezoni. U beskonačnoj i uvek aktuelnoj igri između junaka i anti-junaka, heroj, izgleda, postaje monstrum koji je bezopasnije čudovište od onoga koje je čučalo u samom heroju pre transformacije.

Iako ne predstavlja remek delo moderne TV serije, te mnogi predviđaju da će biti potrebno manje vremena da se zaboravi nego što je utrošeno na njeno snimanje, serija "The Frankenstein Chronicles" ipak zaslužuje da, ako ništa drugo, potraje na svom matičnom servisu, te posluži za „ubijanje vremena“ koje bi mogle da izvode i neke buduće generacije.

Izvori: The New Yorker, Indie Wire

Priredio Milan Živanović

Oceni 5