Histerija povodom zabranjenog “Mitinga istine” u Ljubljani, decembra 1989.

Veljko Guberina, Beograd, pismo Slavku Ožboltu, predsedniku Jugoslovenskog saveza (22. 11. 1989)

Pročitao sam vest da ste sa svoje strane, a u ime nama drage Slovenije, koja je uvek ostala istinski demokratska i verna svome prijateljstvu sa srpskim narodom - uputili izraze dobrodošlice predstavnicima ojađenog i obespravljenog srpskog i crnogorskog naroda sa Kosova koji želi da Vama kao braći, a ljudima koji su osetili što znači biti proteran sa svojih ognjišta – iznesu pravu istinu o stanju na Kosovu. […] 
Zato se sam narod sa Kosova odlučio da k Vama dođe i da Vam iznese pravu istinu, a da potom uzvratite posetu i uverite se da su Vam istinu kazali. Progonjeni srpski i crnogorski narod sa Kosova siguran je da će istina na kraju pobediti, a zato je i zahvalan što ste Vi i Vaše udruženje tome doprineli. Istorija će Vam odati priznanje. Još jednom velika Vam hvala u ime celog srpskog naroda.

Sredoje Tasić, Zrenjanin (25. 11. 1989)

Odluka Organizacionog odbora za povratak Srba i Crnogoraca na Kosovo, da se prvog decembra 1989. god. u Ljubljani održi „Miting istine” o Kosovu kod slovenačkog rukovodstva izazvao je nervozu i strah. To može da strahuje samo ono rukovodstvo, koje se potpuno odvojilo od naroda i koje nema podršku svoga naroda. Posebno je uznemiren Janez Smole.
On i njegovi istomišljenici, zalažu se da se upotrebe sva sredstva i tako spreči održavanje mitinga u Ljubljani. Po onome zašta se on zalaže, izgleda da Slovenija „više nije” u sastavu Jugoslavije, već da je to neka „venetska” država. Po mom shvatanju, dok je god Slovenija u sastavu Jugoslavije, niko nema pravo da građanima te države ograničava prava kretanja u toj državi, pa prema tome, i Srbima i Crnogorcima iz Kosova i drugih krajeva naše zemlje, koji žele da posete Ljubljanu. „Miting istine” koji će se održati u Ljubljani, garantovano će proteći bez incidenata, i nikoga neće uznemiravati, a pogotovu vređati ni slovenački narod ni njegovo rukovodstvo. […]

Zato se nadam, da će radni ljudi i građani Slovenije i Ljubljane izaći masovno na trg u Ljubljani, kako bi kao dobri domaćini dočekali svoju južnu braću i po krvi i po sudbinskoj povezanosti. Još nije kasno, da slovenačko rukovodstvo preokrene ove događaje u svoju korist, u interesu Slovenije i Jugoslavije. U protivnom, njihov sopstveni narod će ih eliminisati sa političke scene, što po meni ne bi bila nikakva šteta.
Narodnoj miliciji u Ljubljani, poručujem da ne pravi greške. Učesnici mitinga će im pomoći da toga dana imaju jedan miran dan, koji će im ostati u prijatnoj uspomeni. Najbolje je da upitate svoje kolege iz Titograda, kako se sada osećaju posle one „Žute grede” kada ih je propalo crnogorsko rukovodstvo dovelo u sramu poziciju.

Sava Anđelković, Beograd (27. 11. 1989)

Iz odluka mnogobrojnih organa iz SR Slovenije videli smo da se Srbima i Crnogorcima sa Kosova priprema „svečan” doček u Ljubljani. Čak se i preti milicijom na granici „dežele”, tj. zabranjuje im se ulazak u Sloveniju, čime se protivustavno ograničava sloboda kretanja građana na celoj teritoriji Jugoslavije. Iz ovakvog stava se vidi jasno da Srbi i Crnogorci nisu poželjni u Sloveniji.
Ukoliko se ovakve slovenačke odluke 1. decembra zaista i sprovedu u delo predlažem da organi SR Srbije odmah posle toga donesu svoje odluke kojima će „kompletirati” ono što je započeto u SR Sloveniji i sa svoje strane doprineti bezbednosti „dežele”. Naime, zabrana ulaska Srba i Crnogoraca u Ljubljanu treba da se dopuni i zabranom ulaska materijalnih dobara iz SR Srbije u „deželu”, da bi „inficiranje” Slovenije srpskim virusom (virus antibirocraticus) bilo kompletno sprečeno. Radi tog, treba zabraniti da ode u Sloveniju ijedan kamion ili vagon iz SR Srbije sa sirovinama, žitaricama, kukuruzom, industrijskim biljem, voćem i svim onim što se dosad odvozilo u Sloveniju, pa kao finalni proizvod vraćalo u Srbiju po skupe pare. Time bi „dežela” bila kompletno zaštićena i od Srba i Crnogoraca i od njihovih dobara, jer i ona mogu preneti viruse.

Dr Tomislav Bandin, Beograd (28. 11. 1989)

Krenuli su jednom ovom zemljom vlakovi bez voznog reda. Krenuli su njima oni koji su preostali, da bi došli i ostali. Krenuli su i stigli. A stigli su jer su krenuli da bi stigli. Vozili su ih ljudi žuljevitih ruku od teške lopate, garavih lica od ćađi i pepela, vozili su ih bez voznog reda i radnog vremena, bez toplog obroka i dnevne preobuke, s pletenom torbicom, kuruzom i grudvom sira. Ljudi dobre volje, čista srca i bistrog uma bili su voz vozova, vlak vlakova, skretnice bez skretanja, stanica do stanice – cilj.
Jurili su vozovi ispod plavog neba, pored žutozlatastih žitnih polja, s pesmom u ratu i revoluciji iskovanom, s trobojnicom i crvenom zvezdom kao vodiljom u nov život, s novim ljudima, susedima i komšijama; čobani paorima, stradalnici voljnicima, popaljeni kućnicima otvorenih srca i kapija. Prolazile su godine, desetljeća, smenjivali su se ljudi, menjao se život. Pletena torbica, kuruza i grudva sira kao simbol istorije tonu u magle dalekih godina. Izrastaju, u visove se dižu soliteri i fabrički dimnjaci, smenjuju kompjuteri drevna rala i table računaljki po kojima su prebirali prstići mališana, za koje je tri i tri bilo šest, i u Srbiji i u Sloveniji i u Hrvatskoj i na Kosovu, Bosni i Dalmaciji, Bačkoj i Lici – Jugoslavija je za njih bila čvrsta „brojka” kao kamen kremen o kojem ih je podučavala učiteljica, stroga i voljena kao istorija i sloboda. [...]
I ponovo, kao nekada, krenuće vozovi, vlakovi stradalnika sa Kosova, ali i voljnika iz drugih krajeva, da kažu istinu o sebi, o Kosovu danas, jer o Kosovu dalekih vekova istorija je rekla ono što je mogla saznati, a narodna legenda opevala radi nezaborava i ponos i hrabrost, i patnju i smrt, postojanost i trajanje.
Upamti, seti se, vozovi kreću dan posle dana u kojem je rođena ova, moja i tvoja, naša Jugoslavija. Kreću ispod buktinja slivenih u jedan plamen; ne odvaja ih, ne slabi njihov plamen, plamen bratstva i jedinstva, tvojeg i mojeg danas, našeg sutra. Nemoj dozvoliti da te navedu da budeš slep pored očiju, gluv pored ušiju, da te navedu, da te zavedu da poput birokrate sklerotičnog uma, ili, još gore, kako bi rekao Zamjatin, budale pokušaš da reč istine posečeš.
Ne zaboravi da Kosovci koji ti u pohode dolaze radi istine imaju pravo da pitaju i tebe i mene, sve nas, kao što je pesnik Branko Miljković upitao revoluciju: „Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.” I još nečega se seti, i to je zadnje podsećanje, da nema, kako reče Gorki, jačeg otrova nego što je moć nad ljudima.

Mr Drago Pantić, Beograd (1. 12. 1989)

[…] Miting istine u Sloveniji ne može da prođe, ali miting laži može u svako doba, jer birokrate (lažovi) ne vole istinu. Zato Slovenija danas i vlada Jugoslavijom po volji Ustava iz 1974. godine i grubo manipuliše svojom radničkom klasom, omladinom i građanima. Ipak, zbunjuje i zabrinjava snaga i bezobzirnost (samo)odbrane republičke birokratske vrhuška: Smolea, Kučana, Potrča, Stanovnika i dr.
Najava „Mitinga istine” u Ljubljani je višestruko korisna i uspešna, jer: slovenačka birokratska demokratija pala je na običnom ispitu u blato, pale su demokratske i demagoške maske, organizatori mitinga su (bez svoje volje) učinili smešnim i poniženim slovenačko rukovodstvo zbog njegovog bezrazložnog paničnog pribegavanja vanrednim merama, kapitulirala je jugoslovenska varijanta pravne države, itd.
„Miting istine” je samom ozbiljnošću najave i priprema, a posebno činom birokratske zabrane, više nego uspeo. Istina je stigla ne samo do Triglava, već i u celi svet. Umesto istine o Kosovu, slovenački narod je dobio istinu o Sloveniji, ali sve više saznaje i o Kosovu. Slovenačka istina je ogoljena zbunjenošću militantno-birokratske vrhuške severne „dežele” – i o Kosovu, i o Sloveniji i o Jugoslaviji. Jer, civilizacija ne pamti da je protiv akcije solidarnosti i istine bio uperen takav arsenal oružja kao na praznik jugoslovenske Republike, 29. novembra 1989. godine iz slovenačkih birokratskih kabineta. 
Zbog 29-novembarskog „prazničnog” slovenačkog birokratsko-militantnog „voza” treba zaustaviti voz bratstva i jedinstva iz SR Srbije, sve dok je na vlasti sadašnje rukovodstvo Slovenije, koje mora imati svoju crnu stranicu u istoriji Jugoslavije i Slovenije. […]

Inž. Milutin Šarac, Beograd (1. 12. 1989)

Posle skandalozne zabrane mitinga istine u Ljubljani, ostala je samo ljuštura od te njihove ionako lažne demokratije o kojoj njeni licemerni tvorci svašta napričaše. Sada je postalo sve jasno – i one laži i gadosti koje su dolazile sa te strane povodom mitinga i oko njih u Srbiji, Crnoj Gori i ostalim krajevima Jugoslavije.
Šta će reći za ono što se ovih dana dešava u Istočnoj Evropi. Tamo se ruše birokratsko-staljinističke strukture vlasti, koje su po istom receptu bile stvorene i kod nas, a i sad opstaju u nekim delovima Jugoslavije. Kako će povodom tih događaja oceniti češki, slovački, mađarski, nemački i druge narode Evrope? […]
I mi obični građani imamo prirodno pravo da zbog tog neprijateljskog odnosa bojkotujemo svu robu iz te sredine. To je najmanje što možemo učiniti. Sve uvrede koje su upućene našem slobodoljubivom narodu, ne mogu se lako oprostiti. Sigurno je da bi sada u Italiji ili Austriji, u nekoj ovakvoj prilici, Srbi i Crnogorci bili dočekani na civilizovaniji način. Jer zabraniti slobodu kretanja, zbora i dogovora može samo najcrnji staljinistički režim. Tako, pored Rumunije, evo nove oaze staljinizma. Sa takvom Kučan-smoleovskom demokratijom teško će se u ovu i ovakvu Evropu. Jer, sada je sve jasno i nama i Evropi.

Miodrag Ignjatović, Beograd (2. 12. 1989)

Sa iznenađenjem, pa i ogorčenjem, i ja sam kao i milioni građana Jugoslavije primio odluku slovenačkih „državnih” vlasti (ubeđen sam – ne i slovenačkog naroda!) o zatvaranju Slovenije za učesnike mitinga istine i bratstva u Ljubljani. U ovakvim odlukama, kako se to u psihijatriji kaže, obično odlučuje strah od promena, odnosno „sužena svest” onih koji su se nečega uplašili. Da nije tako, zar ne bi razumeli da je samo muka i želja za bratskom pomoći, a ne sukobom, naterala desetine hiljada ljudi da, iz kakvih takvih toplih domova, krenu na dug i tegoban put prevaljujući ovih zimskih dana stotine kilometara? Slovenačka politička birokratija, umesto toplog čaja i bratske ruke, eto, ponudila im je još na granici jedan sramotni „sanitarni kordon”! […]
Duboko sam, kao iskusan čovek, čija se lična „istorija” poklapa sa istorijom današnje Jugoslavije, uveren da je sada „čas istine” ne toliko za srpski narod i Jugoslaviju, nego baš za Sloveniju. Tačno je što je Josip Vidmar zapisao da je „Jugoslavija samo jedan od mogućih oblika državnosti Slovenije”, ali je baš u njoj Slovenija to u svojoj istoriji i postala. Hoće li to biti i ubuduće, možda bez Jugoslavije, gde, s kim, kako i da li – za sve to odgovornost imaju oni koji, u ime nekih drugih alternativa, sada vode ili zavode slovenački narod koji, kao da je zaboravio „Kranjsku bčelicu” i da mu je najveći pesnik, Prešern, prve pesme napisao ne na maternjem (koji nije znao) nego na nemačkom jeziku...

Jovo Rodić, Beograd (3. 12. 1989)

Dan Republike SFR Jugoslavije 1989. godine biće u istoriji Slovenije i Jugoslavije zabeležen kao vreme velikog bezumlja. Toga dana sekretar za unutrašnje poslove SR Slovenije po nalogu slovenačkog rukovodstva doneo je antidemokratsku i sramnu naredbu, kojom je Slovenija proglašena za policijsku državu. Ovom naredbom u Sloveniji su na neodređeno vreme ukinuta osnovna građanska prava, sloboda zbora i zabranjen je prelazak slovenačke granice građanima iz drugih delova Jugoslavije, svim vrstama motornih vozila i vozovima. […]
Neka i dalje slovenački rukovodioci i štampa kleveću i napadaju Srbiju i njeno rukovodstvo, njene narode i narodnosti, neka i dalje podržavaju separatiste, šoviniste i teroriste na Kosovu i Metohiji, ali treba da znaju da ćemo sve to ignorisati kao da Slovenija ne postoji i da se više neće ni jedan građanin Srbije zato nervirati i uzbuđivati. [...] Neka ide Slovenija iz Jugoslavije, gde želi i misli da će joj biti bolje, s tim da ono što duguje i što je dobila od Jugoslavije, sadašnje i predratne, vrati

Stevo Žigon, Beograd (5. 12. 1989)

[…] Naš miting se zove miting istine. Mi nismo došli da obaramo vlast. Mi gajimo duboko poštovanje prema slovenačkoj republičkoj vlasti, sve dok i slovenački narod poštuje tu vlast. Čak i više, mi gajimo duboko poštovanje prema mnogim naporima te vlasti koji su usmereni ka demokratizaciji našeg društvenog života, ka pravima čoveka, ka modernizaciji socijalizma i njegove ekonomije. Mi tvrdimo da je Republika Slovenija inicijator mnogih promena koje Jugoslaviji pružaju šansu da postane moderno socijalističko društvo.
Međutim, mi smo došli da protestiramo što se odavde drugim republikama, ili bolje reći narodima koji žive u drugim republikama, osporavaju iste takve inicijative i što je pomoću masmedija stvorena psihoza da u Jugoslaviji samo Slovenci znaju šta je demokratija i šta je to moderni socijalizam.
Protestiramo što se volja naroda, izražena na mitinzima solidarnosti naroda u našim republikama, zvanično proglašava kao ilegalna, rušilačka, varvarska i necivilizacijska […] I kao komunista došao sam zajedno sa mojom napaćenom braćom sa Kosova i iz Metohije. Došao sam ne da destabilizujem bilo čiju vlast, nego da pomognem da se čuje istina o dugogodišnjim stradanjima svih nealbanskih naroda i narodnosti u toj autonomnoj pokrajini. A pre svega došao sam da pomognem da se čuje istina o stradanju albanske narodnosti u njenoj autonomnoj pokrajini, jer i ona ima svoju realsocijalističku birokratiju. Pođite u Prištinu pa se uverite kako živi albanska narodnost, a kako živi njena birokratija.
I zato protestiram što vaše zvanične i alternativne institucije nisu digle glas protiv stradanja albanske narodnosti. Protestiram što vaši forumi za zaštitu ljudskih prava nisu digli glas protiv iskorišćavanja albanske dece za ciljeve albanskog terorizma. Protestiram što je ovde, bez kritike, prošlo mišljenje da je zverski zločin ubijanja vojnika JNA na spavanju politički čin, a proces protiv tih zločinaca nazvan političkim procesom. Protestiram što se suđenje rukovodiocima tog terorističkog pokreta proglašava za kontrarevoluciju. Kontrarevolucija – to je drugo mišljenje i protiv drugog mišljenja društvo se bori svojim mišljenjem. Na Kosovu i Metohiji međutim, ne radi se o kontrarevoluciji. Tamo se radi o terorizmu. A terorizam nije politika, nego zločin. […]
Iz istog razloga slovenačka birokratija sada podržava i albansku birokratiju. Ali šta će ta slovenačka birokratija reći o Pragu, Berlinu, o Budimpešti i Sofiji. Neće valjda da se obruka i da kaže da je to „diktat ulice”!? Cankar je napisao: „Narod si bo sodbo pisal sam, ne frak mu je ne bo in ne talar” (talar je odežda katoličkih svećenika). Vođeni tom Cankarevom vizionarskom mišlju, borili su se i ginuli slovenački partizani. Međutim, kad bi se sada taj veliki slovenački duh probudio, video bi da frakova ima još i više nego što ih je bilo u njegovo vreme, a talira, na žalost, takođe. Neka živi socijalistička federativna avnojska republika Jugoslavija!

Vladislav Raičković, Peć (6. 12. 1989)

Posle sramne odluke slovenačkog rukovodstva, kojom kao u najcrnjim policijskim državama suspendovaše osnovna ljudska prava i slobode, odustasmo od našeg puta za Ljubljanu. Uzalud su bila sva naša uveravanja da su nam namere časne i čiste. Želeli smo da na „mitingu istine” slovenačkom čoveku ispričamo našu muku i naše nevolje, da opišemo golgotu kroz koju je srpski i crnogorski narod u ovoj, slobodarskoj i socijalističkoj Jugoslaviji, prošao od oslobođenja do današnjih dana. Da kažemo da smo zbog divljanja albanskih fašista i separatista i tolerantnog odnosa države prema njima dovedeni na ivicu postojanja. Da ih upoznamo da nas je nekada (posle oslobođenja) na ovim kosovsko-metohijskim prostorima bilo oko 43 odsto a da nas je danas svega 8 odsto. To je rezultiralo sramnim podatkom za ovu državu da u preko 700 naseljenih mesta nema više ni jednog Srbina ni Crnogorca.
Dok smo mi uvek reagovali srcem i bratskim odnosom, a iznad svega patriotizmom na svaku nepravdu i opasnost koja bi se nadnela nad slovenačkim narodom, otuda su veoma često na naše nevolje njihovi predstavnici odvraćali hladnim razmišljanjima i kalkulantskim igrama u kojima je uvek na prvom mestu bio materijalni interes. E, tako više neće moći. Preko nekih se stvari i ponašanja prema nama više ne može i ne sme prelaziti. Srpski i crnogorski narod može izgubiti sva svoja materijalna dobra, može biti bos, gladan i žedan, može ponekad zakratko izgubiti i svoju slobodu, ali svoj obraz i dostojanstvo nikada. To su svetinje koje kod nas nemaju cene i koja se ne kupuju niti prodaju ni za sva blaga ovog sveta. Jedina cena koju smo uvek i bez razmišljanja plaćali bili su ljudski životi. Jer, kako reče naš pametni, ponosni i hrabri narod: „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.” […]

Maks Erenrajh, Beograd (8. 12. 1989)

[…] Tek sada, posle 1. decembra 1989, čovek shvata kakvu su šansu Slovenija i Slovenci ispustili, kakvu su nedostojnu politiku slovenački rukovodioci vodili. Ako je Kučanu, Drnovšeku, Stanovniku, Smoleu i Potrču zaista stalo do demokratije i izmene Ustava koji bi Jugoslaviju učinio više po volji i ukusu Ljubljane, onda je bilo krajnje nerazumno da se opredeljuje za jednu riskantnu i nepoštenu politiku: stati na stranu albanskih separatista na Kosovu i nameri da se izazove opšta politička kriza, drugim rečima, stvori klima u kojoj bi veze između Slovenije i Jugoslavije neminovno olabavile. […]
Na dan 1. decembra 1989. Slovenci su se bezmalo zabarikadirali u svojim hišicama. Kao da je predstojala invazija nikog drugog do vanzemaljskih imperijalista! Tog dana Slovenija je podlegla jednoj grdnoj obmani: u odnosu na urednike „Mladine” Gebels je bio nespretan šegrt, u odnosu na Nemce, Slovenci su se predstavili kao narod sa kojim je daleko lakše moglo da se manipuliše. Dan istine je 1. decembra izostao. Ali, tog dana ono malo nenasamarenih Slovenaca jednu istinu je ipak saznalo: sa lažima se teško opstaje u Jugoslaviji, sa njima se u Evropu nikako ne može.

Tihomir Filipović, Novi Beograd (11. 12. 1989)

Na Trgu slobode u Ljubljani 1. decembra se nije dogodio narod. Dogodila se milicija SR Slovenije. Na tom istom trgu 9. maja 1945. godine, dan poslije oslobođenja Ljubljane, održan je veličanstveni narodni miting naroda Ljubljane uz učešće boraca i starješina 29. divizije. Tada se niko nije pitao kojoj naciji pripada niti iz koga je kraja. Nikome nije smetalo što su među borcima bili pretežno Srbi. Naprotiv, nas su građani Ljubljane primili onako kako se primaju roditelji i djeca, braća i sestre, dragi prijatelji i kumovi (…)

U tim trenucima zdrav razum nije mogao pomisliti da će, u vremenu u kome živimo, na tom istom trgu organi milicije SR Slovenije trpati u marice ljude, čak i sveštenike, zato što „krše” javni red, da će biti lišen slobode i ratni vojni invalid koji je za slobodu izgubio ruku. Možda je on jedan od onih pet stotina ranjenih boraca 29. divizije, možda je ruku izgubio na Neretvi, Sutjesci, u Sremu. To je svejedno. On je ratnik za slobodu. Sa njim je u maricu pošlo i najveće jugoslovensko znamenje – zastava SFRJ koja je, još uvijek, i zastava naroda Slovenije. Presedan rijetko viđen. Sreća je što je ta zastava, u zatvoru, ostala visoko izdignuta u rukama starog ratnika, što je ljubljena od zatvorenika organa reda Ljubljane.

Milić od Mačve, Beograd (13. 12. 1989)

Sasvim iznenadno, kao munjina svetlica, odjeknulo je po celoj zemlji (i svetu) saopštenje Predsedništva SSRN Srbije na 29. novembar o prekidu svih veza sa arogantnim i razbojničkim slovenačkim rukovodstvom kao iznuđeni odgovor na zabranu mitinga istine Kosovopoljaca, zakazanog za 1. decembar na 71. godišnjicu stvaranja Jugoslavije.
Hteli su Kosovci, prognani sa viševekovnih ognjišta, slovenačkom narodu da objasne svoju viševekovnu muku, a naročito posleratnu. Jer su i Slovenci u poslednjem ratu isto tako bili prognani sa svoga ognjišta. To su oni Srbi koji se vuku po „unutrašnjoj” Srbiji po svojim skučenim prostorima, tako reći bez zemlje i njiva, jer se na njihovim njivama i po kućama na Kosovu šepuri preko 350.000 albanskih emigranata iz Albanije, a koje je doskorašnja kosovska vlast ilegalno raspoređivala po jugu Srbije. […]
Na kosovske Srbe (i sve one koji su pošli sa njima u Ljubljanu) na njihovu so i hleb bile su uperene puščane cevi. So i hleb su među Slovenima oduvek bili simboli mira i dobrodošlice, ali ne više i među Slovencima. Zar se ostali Slovenci već stide tog slovenskog korena u imenu svog naroda kojeg će zasigurno izgubiti čim se odvoje od Jugoslavije? To zna i svaka neznalica, pa opet ne kukamo mi Srbi za takvim Slovencima koji su rešeni da u skoroj budućnosti izgube i svoj jezik međ velikim i daleko kulturnijim narodima od njih samih. Uostalom, oni su ionako bili periferija evropske kulture, i to one poluisfabrikovane srednjoevropske (…)

Dušan Đurđević, Priština (14. 12. 1989)

Danas u Evropi postoje tri nenarodna režima: u Albaniji, Rumuniji i Sloveniji. Fašistički režimi, istoriji je dobro poznato, vraćali su točak istorije i progresa unatrag, uništili su na hiljade ljudskih života, pametnih i slobodoumnih ljudi progresivnih ideja, ali jedno nikad nisu uspeli. Nisu uspeli da unište istinu. Niti će ikad uspeti.
Istina koja je vas toliko uplašila nadživeće i vas i vaš režim. Rodiće se ona ubrzo i kod vas, sa iskonskom snagom kojom se iza svake noći rađa zora, proklijaće neminovnošću kojom svakog proleća proklija maslačak, vinuće se iznad vas kao veselo jato golubova. Zabranili ste miting istine u Ljubljani. Srbin sam, sa ponosom do te mere da mi u srcu ne ostaje ni malo prostora za mržnju i kažem vam, obećavam vam, da nema te sile koja može da zabrani miting istine, me gde ga ljudi, ili vreme smestilo.

Zabranili ste miting istine, razumem vas, morate braniti „Vašu deželu” i vaše položaje u njoj. Vašu nenarodnu, nedemokratsku, fašistički ustrojenu deželu i vaše licemerne i od vremena i prostora otuđene položaje. Možete blokirati granice pendrecima i pušćanim cevima, možete se služiti nasiljem i terorom kao vašim jedinim i najvernijim drugovima, možete napraviti geto za neslovence, možete načiniti i nove koncentracione logore, možete rasprodati sve svoje i sve sveto da biste se drugima nisko prodali za lakeje, možete otvoriti neke nove Gole otoke, možete sve, sve vam je dopušteno i sva vam je unapred oprošteno, ali jedino ne možete zabraniti istinu.
Istina koje se plašite kao đavo krsta, kao dete mraka, kao pijanica „koka-kole”, kao grešnici Sudnjeg dana, kao riba suvog, ta istina koja će vas ipak obasjati ne leži negde na Kosovu, ne uvozi se u vašu deželu kao roba, ta istina je u vama, u vašim slutnjama i nemirima i vi se nje plašite jer ste u borbi protiv nje ogrezli u lažima, jer vam je savest nečista. Zar vam je potrebno objašnjavati – vi se plašite sebe samih, svojih reči, svojih postupaka, svog puta, svoje senke, svog neba, svog sunca. Shvatite, vi se u stvari plašite savesti svog naroda.
A mitinga će svakako biti, za šest meseci ili šest godina doći ću i ja i milioni drugih u Ljubljanu. Dočekaću to uskoro, doživeću to kao životnu i logičnu pobedu dobra u njegovoj večitoj borbi protiv zla. Doći ću sa osmehom i pogačom, sa maslačkom u ruci i golubom na ramenu, sa onim što vas najviše plaši. Dotad, spavajte loše sa vašom nečistom savešću, sanjajte košmarne snove, huškajte ljude na ljude, sastavljajte i proglašavajte amandmane, ustajte u odbranu terorista, zviždite lakim dušama poštenih rudara, – sve vam po volji, – ali džaba, džaba... Prisustvovaćete na vašem tlu najvećem mitingu istine u istoriji sveta.

U IDUĆEM, ZAVRŠNOM NASTAVKU: ANALIZA TEKSTOVA IZ RUBRIKE “ODJECI I REAGOVANJA”