Hitlerovština je u kvislinzima produžila svoju egzotičnu agoniju

Vinaver opisuje i kako su četnici svoju teoriju sprovodili u praksi, i to na svom ličnom primeru. Fizički napada sračunati na njegovo ubistvo, srećom, nisu do kraja uspeli, ali su ostavili trajne posledice na Vinaverovo zdravlje, što je i uzrokovalo njegovu preranu smrt od srčane bolesti. On piše o jednom od tih nasrtaja koji umalo da se završi kobno: "Prilikom jedne veće tuče koja je bila upravljena protivu mene i gde sam zadobio teške povrede (pa i bolest srca) išlo se na to da se uškopim nekim poznatim veterinarskim načinom. Tu kaznu za partizane propovedao je veterinar kapetan Toša Sikulski, koji je tvrdio da ju je i na terenu primenio. Napadu, u sobi broj 17, prethodila je po nekom pravilu i politička 'beseda' kapetana Tomića. Meni je u ovoj tuči tupim oruđem razbijena vilica. Pomoć iz drugih soba bila je sprečena. Koridor je bio pun 'udarnika' i tada smo videli ko je sve 'udarnik'. Ali posle ove tuče nemačka komandant lično je došao u logor, pozvao me na saslušanje i tražio od mene da mu iznesem pojedinosti tuče, i imena. Ja sam odbio da mu zadovoljim radoznalost. Izjavio sam da neprijatelju neću da saopštavam ništa o našim unutrašnjim stvarima, a kad dođem u oslobođenu zemlju, obratiću se nadležnim vlastima. Nemački komandant – za koga se govorilo da je lud i da je baš kao takav likvidirao jedan ruski logor i poslat da i nas likvidira – urlao je na mene, ali ja sam ostao pri svome. Onda je poslat logorski oficir, koji mi je pretio ratnim sudom. Izjavljeno mi je od strane komandanta i komandanture da sam ja ovde službeno i u tom svojstvu moram sve da govorim. Mada obliven krvlju i ufačlovan, ja sam odsudno odbijao da ma šta 'krivično' izjavim".

Razbijena glava, prava sitnica

Pantiću i pantićevcima najviše je išlo na živce normalno, da ne kažemo herojsko držanje pred neprijateljem. Oni su ionako bili skloni svakoj vrsti kolaboracije, svaki primer moralnog ponašanja i duševne čvrstine samo ih je podsećao i zlosećao na dubinu njihovog pada. Ovakvo Vinaverovo ponašanje i stameno držanje pred nacistima samo je dodatno iznerviralo izdajničku kliku, što nije ostalo bez reperkusija: "Ovaj događaj nešto je zaplašio Pantića i njegove, videli su neke simptome koji im se nisu svideli. Ipak, mene nisu pustili u bolnicu, a po ličnoj naredbi pukovnika Pantića morao sam ići i na zbor. Na zboru nemački komandant izdao je, i lično pročitao naredbu, da ne može  o poznatoj tuči da dođe ni do kakve svetlosti, jer sâm zainteresovani neće da se žali. Mržnja pantićevaca na mene što sam se ovako držao pred Nemcima, za razliku od njihovog bednog tužakanja i anonimnog dostavljanja, u koje veruju kao u jedini mogući sistem – dostigla je vrhunac. Bio sam i drugi put domamljen, prevaren, ali mi je samo razbijena glava dok nisu dohrlili sa svih strana prijatelji".

Neverovatan je nehaj s kojim Vinaver piše o svojim stradanjima – samo mu je razbijena glava, sitnica! Takav odnos prema sopstvenim mukama još življe dolazi do izražaja kad se stavi uz one kojima je kult srpskih žrtvi i sopstvenih patnji večita dogma koju lukavo koriste kao razlog za osvetu. Ipak, imali su četnici i poneku duhovnu radost. Na primer: "Kako su se oni radovali perspektivama pokolja Srba – partizana, simaptizera, srpske inteligencije, koja je – po njima – prozukla u korenu, i nas protivnika iz istog logora! 'Kada se žice otvore', govorili su oni, 'prvo ćemo svršiti sa našim komunistima, pa onda odmah idemo na 'Bizmark'. ('Bizmark' je bio daleko oko četiri kilometra)."

Svetosavci koji ne veruju u Boga

Ko o čemu, četnici o klanju Srba. Kao da na svetu nema drugih naroda, kao da niko nema vrat osim Srba, toliku mržnju prema sopstvenom narodu današnji četnici zovu autošovinizam. Ali, ne treba četnike optuživati da su pristrasni, pred njihovom kamom umeju ponekad svi narodi da budu jednaki: "Ako bi ovi ljudi tolike srpske mase pomlatili, to ne znači da oni i druge narode nisu užasno mrzeli. Mržnja je bila njihov način života, njihova uteha u životu, njihova sreća u životu. Bili su tobože užasnuti od trgovačke prevrtljivosti Engleske, koja se, kako su tvrdili, 'niska pokazala prema Draži' i kada bi morska katastrofa progutala engleska ostrva, to bi ih ispunilo blaženstvom. U sedam jevanđelskih blaženstava oni bi uneli i osmo: 'blaženi koji mrze' i deveto: 'blaženi koji se svete srpstva radi'. Srpstvo bi trebalo svetiti takoreći na svima narodima".

Oni su bili u stanju da naruže i izvrnu, da zakolju i raščereče svaki dokument i svakoj stvarnosti da pljunu u lice, dovikujući joj: 'Šta mi možeš, ne priznajem te'

Revizija jevanđelskih blaženstava nije slučajno pomenuta. I ondašnji dražinovci i njihovi današnji naslednici navodno imaju neke veze sa crkvom, Bogom, svetosavljem, svi se uporno predstavljaju kao svetosavci i spremni su da prikolju svakog ko im dirne patrijarha, svetog Savu ili neku sličnu fetišiziranu svetinju. Jedino što tu postoji jedan problem koji je Vinaver precizno detektovao: "Pukovnik Pantić i njegov štab nisu verovali u Boga. Njihov rečnik bio je načičkan psovkama koje ni Boga ni Bogorodicu nisu ostavljali na miru, pa ipak, blago Svetosavlje bilo je osnovni stub njihovoga novoga Dražinoga pokreta. Doktor D. Jovanović u jednom svome predavanju istakao je: da nije važno verovati ili ne verovati u Boga, već je važno priznavati Svetosavsku crkvu".

Hvala dr Dušku Jovanoviću na iskrenosti! Ovo je retko priznanje među nacionalistima. Jeste da oni ne govore previše o Bogu, uvek se priča vrti oko naroda, Kosova, svetosavlja, crkve, ali Bog se nekako podrazumeva. A cela suština te njihove vere je u tome da je nema. Reči dr Jovanovića mogao bi mirno da potpiše i patrijarh Irinej, samo kad bi imao hrabrosti i iskrenosti. Šta se dešava s crkvom kad je preuzmu nevernici: "I kao što se crkva – lišena vere u živoga Boga – pretvarala u fetiš, u simbol za podjarmljene umove, tako se i u svemu širio fetišizam bez jezgra, bez soka, bez unutrašnjeg sadržaja". Sve postaje fetiš u nacionalističkom umu, i narod, i monarhija, i crkva, i famozni nacionalni interes, i frizirana prošlost koja se nikad nije dogodila.

Pljuvanje stvarnosti u lice

Takav svetonazor neminovno vodi u zločinstvo bez kraja i konca, ispod krinke ljubavi prema otadžbini kriju se samo mržnja i koljaštvo: "Takav je i njihov pojam srpstva bez Srba i Srpčića, koji traže da se ogroman broj Srba pokolje, i to što pre, kao da je greh tolikim Srbima produžiti život makar i za jedan dan, jedan čas. Tu se ne može i ne sme čekati. Takav im je i pojam jugoslovenstva, sa mržnjom na Hrvate, neuvažavanjem Slovenaca, nepriznavanjem ijedne autonomije. Mnogi su razmišljali o ceremonijama pod kojima ima da se izvrši fantastični auto-da-fe Hrvata".

Za one koji se pitaju da li nacionalisti zaista misle te bedastoće koje izgovaraju, Vinaver ima odgovor: "Kritiku nisu podnosili. Više su voleli makar i sebe, makar i svesno da obmanjuju. Znali su unapred da su tučeni u svakoj diskusiji. Ali ih je tu nešto mamilo kao zov provalije. Voleli su duge razgovore, uz epska ponavljanja, uz beskrajna serijska nabrajanja svakovrsnih zločina, pokolja i mučenja: bivših, sadašnjih i budućih".

Nacionalistima i sličnima nije problem da učestvuju u diskusiji, jer njihovo uverenje nije racionalno, tako da nema tih argumenata kojima se može pokolebati. Njih istina jednostavno ne zanima, a činjenice preziru. Otuda lakoća s kojom današnji revizionisti negiraju faktografiju, imali su od koga i da nauče: "Prema dokumentima nisu imali nikakva poštovanja knjiških ljudi ili iz doba one stare blažene patrijarhalne nepismenosti. Oni su bili u stanju da naruže i izvrnu, da zakolju i raščereče svaki dokument i svakoj stvarnosti da pljunu u lice, dovikujući joj: 'Šta mi možeš, ne priznajem te."

Tupi škrgut omađijanih mozgova

Vinaver navodi da je na njegovoj strani, na strani NOP, bilo čitavo mnoštvo najrazličitijih talenata, teško ih je sve i nabrojati. S druge strane, među četnicima vladala je prava oskudica u ljudima sa darom i intelektualnim nastrojenjima. To bi moglo da objasni i današnju pustoš na srpskim umetničkim i intelektualnim scenama, nigde ničeg, što nije nikakvo čudo kad vidimo kako nacionalizam deluje pogubno na ljude: "Dandaraši pak bili su siromašni u talentima. Oni ih nisu tražili. Oni ih nisu hteli negovati. Njihova uobrazilja išla je samo jednim putem, putem krvi. Njihov turobni sat izbijao je samo časove kazne i osvete. Oltar njihove fantazije bio je starinski oltar Moloha, koji u svojim opakim vatrama žive ljude proždire. I tu se videlo u koje su doba oni hteli sebe i nas da vrate".

Vinaverovo svedočanstvo je utoliko značajnije jer dolazi iz prve ruke, od čoveka koji je sa četnicima silom prilika živeo godinama: "Proveo sam mesece i mesece u logoru 'Kronprinc'. Slušao sam ih, posmatrao, osećao kako žive, čuo isprekidani ritam njihovih slabo povezanih misli. Čuo sam tupi škrgut njihovih omađijanih mozgova koji su se teturali. Doživeo sam njihove orgije od reči i pretnji".

Mržnja je bila njihov bog

Uprkos svom zlu koje je od kolaboranata pretrpeo, uprkos tome što su ga umalo ubili i trajno mu narušili zdravlje, Vinaver ipak pokušava da shvati svoje protivnike: "Ali ja sam uvek želeo i hteo da budem objektivan. I pokušavao sam da ih razumem, ne samo utiskom i osećajem. mada ih potpuno odbacujem oni su ipak, znam, kao senka, deo nas samih i našega razvoja. Mi smo se međusobno mrzeli – obe strane tako i toliko da je ta mržnja uslovljavala dalji psihički život, celo njegovo gibanje, naročito kod njih. Ne znam kako bi mnogi od njih našli dalji smisao svoga opstanka kad bi uništili sve nas, zbog kojih su takoreći još i bili u nekom oskudnom životu, jer je mržnja bila njihov bog, jer su živeli mržnjom. Možda ih je ona i očuvala. Otmite im tu mržnju na nas – koji smo bili vidljivi objekat njen – šta će od njih ostati (od njih kakvi su tamo bili)?"

Na osnovu svega što je video i doživeo Vinaver zaključuje da je "put u oficirsko velikosrpstvo pređena etapa, danas već lažan i arhaičan". Na to se  sasvim logično nadovezuje zaključak da nacionalistički ideali više ne mogu da stvore ništa dobro (ako su ikada mogli), već da vode direktno u propast i zločin. Da je bilo sreće, ovo bismo učili u čitankama: "U logoru postaje eksperimentalno jasno na primeru samih predstavnika i nosilaca te arhaičnosti da su se njihovi ideali tokom vremena degenerisali u paklen zmijski otrov, da pomori, stvarno ili u mašti, ceo svet koji se odupire zastarelom i nemogućem rešenju".

Upravo to nam se i desilo devedesetih godina, zmijski otrov velikosrpstva se izlio iz paraintelektualnih sfera i organizacija poput SANU, UKS ili SPC, prelio u političke strukture, jedan mrtvi arhaizam nametnut je životu, uz svesrdnu podršku širokih narodnih masa, i došlo je do katastrofe od koje se nećemo oporaviti decenijama, a možda i vekovima. Vinaverovo upozorenje, nažalost, nije imao ko da pročita.

Titovci su trpeli gonjenja i Nemaca i naših

U toj mučnoj logorskoj atmosferi, okružen koljačima i ukoljicama, odsečen bodljikavom žicom od sveta, usred nacističke Nemačke, Vinavera i drugove ipak je nešto ispunjavalo srećom: "Narodnooslobodilački pokret dao nam je u zarobljeništvu prvi put posle jedne kapitulacije pravu i nadahnutu sreću. Mogli smo opet da dignemo glavu. Svaka sitnica Narodnooslobodilačkog pokreta i svaka ličnost interesovala nas je više no sve do tada u životu i nije bilo napora koji ne bismo učinili da saznamo još jednu naknadnu reč".

To nije ostalo bez posledica, takav stav doveo je do dvostrukih progona: "U ropstvu je tabor 'titovaca' trpeo gonjenja i Nemaca i naših. Nemci su nas smatrali banditima gorim od komunista, jer su i komunisti vojska, a mi smo za neregularne trupe". Lepo što su nacisti i naši rodoljubi bili na istom zadatku, bar su sve maske pale. Pod komunistima ovde se podrazumeva Crvena armija, to su bile regularne snage, dok su Tita i NOP smatrali za gerilu i neregularnu vojsku.

Vrhovni značaj slobode

U tekstu "Smisao zarobljeništva" koji je ostao u rukopisnoj zaostavštini, a koji je sada objavljen na kraju knjige "Godine poniženja i borbe" u okviru Vinaverovih Sabranih dela, Vinaver se pita "Šta smo videli, šta smo naučili?" i odgovara sasvim nedvosmisleno: "Videli smo  vrhovni značaj slobode za svakoga čoveka". Tek u zarobljeništvu video se pravi značaj i vrednost slobode, kao i razlika između onih kojima je sloboda bila potrebna kao hleb svagdanji i onih drugih koji su se povinovali ropstvu. Vinaver nastavlja: "Oduvek sloboda bila je najveće blago. Ali samo zarobljenik zna to, do kraja. Baš zato što se među zarobljenicima pojavljivalo tvrđenje da je glavno puko živeti. Tu smo slobodu morali da ostvarimo iznutra. Mi koji smo se opredelili za narodnooslobodilački front, za front bezuslovne slobode, front koji odbacuje kompromise, postali smo onoliko slobodni koliko se to moglo. Inače, logično. Ko nije bio slobodan i iznutra, ostajući pritisnut ropstvom, nije više imao atoma slobode: on je duhovno trunuo, ako već nije istrulio. Videli smo značaj ponosa, moralne gordosti, svega onoga za šta su nam pričali da nije važno, nego je samo važno jesti i spavati. Ali bez morala nije se čak moglo ni jesti i spavati. Bilo ih je koji su robove hteli učiti da budu i ostanu samo robovi da bi se održali. Međutim, rob samo živi nadom o slobodi, i samoodricanjem ideje da je rob do kraja. Ko toga nije imao u sebi, on je venuo, i sparušio se".

Oni koji nisu imali nadu o slobodi, oni koji nisu uspeli da ostanu slobodni iznutra, već su podlegli ropstvu, doživeli su strašnu sudbinu: "Bilo ih je koji su prešli u fašizam: čim se čovek duhovno pomiri sa ropstvom, on postaje njegov nesvesni i jarosni pristalica, i želi da ga proširi na druge. Takvi su kod nas pokreti reakcije generala, dražinovaca, nedićevaca i ljotićevaca, svih onih koji žele da produže hitlerizam pod našim podnebljem, i pokolju svakoga koji drukčije misli, one koji ne žele da budu robovi ili da pripadaju novome ropstvu. Hitlerovština, koja je ugušena u Nemačkoj, svom zavičaju, produžuje u njima svoju egzotičnu agoniju".

Vinaverova sećanja na boravak u nemačkom zarobljeništvu dragoceno su svedočanstvo o jednom zlom vremenu koje nam se, nažalost, ponovilo. Hitlerovština je još jednom vaskrsla u Srbiji potkraj osamdesetih godina prošlog veka, da ponovo produži tu svoju "egzotičnu agoniju" kojoj se kraj ne nazire. Vinaverove uspomene stoje kao nepročitana opomena pred isključenje svima onima kojima nije dosta velikosrpske mitomanije koja se prirodno preliva u čist fašizam. Ako već ne veruje nama izdajnicima, neka vrli rodoljubi pažljivo pročitaju Vinavera i neka vide kuda vodi put kojim su se uputili. Mada, sumnjam da tu bilo čija knjiga, pa makar i takvog majstora kakav je Vinaver, može da im pomogne. Onima koji su se duhovno pomirili s ropstvom i predali fantazijama o zločinstvu, nema spasa ni na ovom ni na onom svetu.