Istorija lečenja i uspešni slučajevi
Mdsns 02 S

Photo: Chemistry World

HIV virus: Život u pilulama

Od 1983. godine, kada je HIV prvi put otkriven, ostvaren je značajan napredak kada je količina, te kvalitet lekova u pitanju. Testovi koji se koriste za dijagnostifikovanje HIV-a veoma su precizni i danas  mogu da daju rezultate za svega nekoliko minuta. Tretman HIV infekcije postao je kvalitetniji, naročito u visoko-razvijenim državama. U zemljama sa boljim standardom (sa univerzalnim sistemom zdravstvene i socijalne zaštite) stručnjaci već neko vreme procenjuju da će većina HIV pozitivnih osoba imati normalan životni vek.

Međutim, iako je dijagnostika i lečenje HIV-a, način da se produži životni vek, lek ipak još uvek ne postoji. Neophodno je da se skupa terapija protiv HIV-a uzima svakog dana, na neodređeno vreme, a čak i oni koji dobro podnose HAART terapiju mogu da imaju probleme sa neželjenim efektima. HIV pozitivne osobe koje žive u slabo ili srednje razvijenim državama, gde je ograničen pristup zravstvenoj zaštiti i ARV terapiji nailaze na veće poteškoće kada je u pitanju terapija. Tako je 2015. procenjeno da se svakog dana negde oko 7.000 ljudi inficira HIV-om. Poslednji međunarodni izveštaji govore da se čak i u razvijenim državama i regionima, poput Australije, Kanade, Zapadne Evrope i SAD, stopa HIV inficiranih povećava, naročito u ranjivim grupama, te se kao rešenje sve češće govori o vakcini.

Ubrzo nakon otkrića HIV-a, veliki broj istraživača počeo je da radi na pronalaženju vakcine protiv ovog virusa. Nakon više od dvadeset godina i preko 100 kliničkih istraživanja (i više od  30 različitih potencijalnih-vakcina), jedno tajlandsko istraživanje je prvo dalo pozitivne rezultate u pogledu vakcine za prevenciju HIV infekcije. Da bi rezultati tog istraživanja mogli bolje da se razumeju potrebno je da se upoznamo sa istorijom nastanka vakcina koje su upoređivane sa novom vakcinom.

Tokom sprovedenog istraživanja na Tajlandu korišćene su dve vakcine : ALVAC (vCP1521) i AIDSVAX B/E (gp 120). ALVAC je nastao u Sanofi-Paster (Sanofi-Pasteur), odeljak za vakcine, farmaceutstke kompanije pod nazivom Sanofi-Aventis. Sa druge strane, AIDSVAX je proizvod kompanije koja se zove Genentech, po licenci dobijenoj od stručnog tela Globalno Rešenje za Infektivne Bolesti (Global Solutions for Infectious Diseases). Nekoliko manjih i srednjih ispitivanja ALVAC vakcine sprovedeno je tokom devedesetih godina prošlog veka i početkom ovog. Nezavisna analiza ovih ispitivanja otkirla je da vakcina jako slabo stimuliše imuni sistem u odgovoru na HIV i da bi, u najboljem slučaju, bila slaba zaštita od HIV-a. Pre nekoliko godina, u obimnom ispitivanju AIDSVAX vakcine otkriveno je da ona ne pruža zaštitu protiv HIV virusa.

Loši rezultati iz 2003. godine u vezi sa ALVAC i AIDSVAX vakcinama naveli su mnoge stručnjake da preispitaju vrednost daljih, krupnih ispitivanja ovih vakcina kao potencijalnih kandidata. Međutim, usred velikih rasprava, čelnici američkog vojno-istraživackog tima SANOFI-AVENTIS programa i stručnjaci tajlandskog Ministarstva Zdravlja, odlučili su da sprovedu ispitivanje nazvano RV 144, koje objedinjuje upotrebu obe vakcine. Planirano je da ispitivanje traje šest godina i da u njega bude uloženo 100 miliona dolara.

Proces ispitivanja:

Ispitivanje je počelo 2003. godine i uključivalo je 16.000 HIV negativnih ispitanika sa prosečnim rizikom na HIV infekciju. Većina ispitanika su bili heteroseksualci, dok je samo deo pripadao visoko rizičnoj grupi seksualnih radnika.

Polovina učesnika dobila je lažnu vakcinu,takozvani placebo, a druga polovina učesnika obe vakcine. Ovaj kompleksni režim vakcinisanja podrazumevao je sledece: četiri injekcije  ALVAC vakcine i dve injekcije AIDSVAX vakcine. Svaki učesnik dobio je ukupno četiri seta injekcija u periodu od 6 meseci. Sa svim učesnicima obavljeno je savetovanje o tome kako da izbegnu inficiranje HIV-om. Učesnici su bili kontrolisani u periodu od 3 godine, sa ciljem da se otkrije da li su kasnije inficirani HIV-om. Za one za koje bi se utvrdilo da imaju HIV infekciju bilo bi obezbeđeno besplatno lečenje.

Godine 2009, 24. septembra, sponzori istraživanja saopštili su da je kombinacija ovih vakcina ’’bezbedna i skromno efikasna’’ u zaštiti od HIV infekcije. Rezultati su bili sledeći: 51 učesnik koji je kasnije dobio HIV, od ukupno 8.197, primio je kombinaciju ALVAC i AIDSVAX vakcine, dakle 0.62 % od ukupnog broja. Dok je njih 74 primilo Placebo, dakle, 0.90%. Kombinacija vakcina obezbeđuje smanjenje rizika od 31% u odnosu na grupu koja je primila placebo. Ovo se svodi na smanjenje rizika od 0.3%. Ova razlika je ’’statistički značajna’’ i ne predstavlja posledicu slučajnosti. Za one koji su dobili HIV, a bili su u grupi koja je primila kombinaciju vakcina, očekivalo se da će imati niži nivo kopija virusa u krvi. Međutim, ispostavilo se da je to plod teorijskog razmatranja stručnjaka. Nažalost, nivo kopija virusa bio je isti kao i kod ostalih učesnika.

Kombinacija vakcina je napravljena i testirana da deluje protiv tipova virusa koji su česti na Tajlandu (podtipovi B i E). Nije poznato da li bi vakcina delovala u drugim delovima sveta, sa drugim podtipovima HIV virusa. Istraživanje je sprovedeno nad pretežno heteroseksualnim učesnicima, za koje je glavni izvor infekcije bio vaginalni seksualni odnos. Budući, da je drugačiji način inficiranja HIV virusom kod muškaraca koji upražnjavaju seks sa muškarcima (MSM), i intravenoznih-korisnika droga (IKD), moguce je da ovo ispitivanje, ne bi bilo pogodno za te dve grupe. Konačno, studija predstavlja ’’dokaz koncepta’’, i nije osmišljena sa ciljem da dostigne visoke standarde dokaza, potrebnih za licenciranje vakcina.

Kakav je značaj ovih rezultata za osobe u riziku od HIV infekcije?

Za pojedince koji se nadaju vakcini koja bi  štitila od HIV-a, ovi podaci su poražavajuci. Smanjenje relativnog rizika od svega 31%, nema praktičnog značaja u odnosu na stopu smanjenja rizika usled doslednog praktikovanja zaštićenog seksa i/ili sterilnih igala. Sa svim učesnicima je obavljeno savetovanje o značaju nastavka prakse zašticenog seksa i izbegavanje zajedničke upotrebe igala. Takođe, kombinacija vakcina nema uticaja na nivo kopija HIV virusa nakon inficiranja.

Koliko su značajni ovi rezultati u globalnoj borbi protiv HIV infekcije?

Ova vakcina ne puža veliki stepen zaštite od HIV infekcije u odnosu na to kako konvencionalne vakcine pružaju zaštitu od drugih infekcija. Veća nada u daljem korišćenju ovakvog načina lečenja je u mogućnosti da se koristi sa drugim preventivnim metodama, kao što su zaštićeni seksualni odnosi, sa ciljem da se smanji visok stepen novoinficiranih u rizičnim grupama.

Trenutno se polemiše o tome koliko treba da bude efikasna vakcina da bi se promenili globani trendovi. Ispitivanja ovih vakcina su veoma skupa, stoga je ulog veoma visok. Ukoliko vakcina ne bude dovoljno efikasna, moguće je da neće imati uticaja u većem procentu kroz program vakcinisanja. Rezultati ovog ispitivanja povećali su broj pitanja sa kojim se stručnjaci bore.

Da li je smanjenje relativnog rizika od 31% dovoljno da se raspravlja o potencijalno efikasnoj vakcini izvan kontrolisanih uslova, kliničkih istraživanja? Mnogi stručnjaci veruju da je procenat smanjenja isuviše nizak da bi se moglo očekivati da će vakcinacija većih razmera dovesti do smanjenja brzine prenosa infekcije. Smanjenje korišcenja kondoma u svetu, od svega 31%, moglo bi da poništi bilo kakvu korist od vakcine. Bojazan postoji u pogledu toga da bi se mogla povećati stopa HIV infekcije usled promena ponašanja nakon vakcinisanja. Još uvek nije jasno koliko vakcina mora biti efikasna da bi funkcionisala u ’’stvarnom životu’’. Da li bi bilo izvodljivo da se sprovede masovna vakcinacija? Vakcina apsolutno smanjuje rizik od 0.3%, a to znači da na svakih 1000 vikcinisanih osoba, samo kod troje neće doći do HIV infekcije. Vakcinacija zahteva složen režim od  4 seta vakcina tokom perioda od 6 meseci, i za sada je evidentirano da zaštita traje tri godine. To zahteva veoma kompleksan protokol vakcinacije sa relativno malim učinkom na prenos HIV-a. Mnogo je  više istraživanja potrebno u pogledu potencijala HIV vakcine, njene izvodljivosti, troškova i koristnosti u odnosu na druge strategije prevencije. Ukoliko se rizik od HIV-a posmatra na nacionalnom nivou, postavlja se pitanje: koliko, ’’statistički značajna’’ klinička ispitivanja moraju biti, kad su izveštaji o efikasnosti vakcine na niskom nivou?

Rizik od HIV-a zavisi od brojnih faktora, od kojih su neki teško razumljivi. Ispitivanja koriste statistički značaj od 5% (p=0.039), sa ciljem da se zaključi da je vakcina uspešna. Dok se ovakav nivo statističkog značaja koristi kod testiranja novih terapija, kako bi se ocenilo koja ’’obećava’’, ipak postoji 4% verovatnoće da vakcine ne budu delotvorne. Deo stručnjaka smatra da je taj nivo statističkog znacaja terapije nedovoljan da bi se mogli izvući čvrsti zaključci o delotvornosti vakcina, naročito ako je broj infekcija veoma nizak. Još uvek ne postoje informacije o rasprostranjenosti rizika od HIV-a, i faktora od značaja za taj rizik, između dve runde istraživanja. ’’ Još nekoliko inficiranih primalaca vakcine moglo bi da učini da istraživanja postanu bezznačajna’’, rekao je Jon Koen jednom naučnom časopisu. Glavni statističar istraživanja Donald Stablain, rekao je da : ’’Ove vakcine deluju, ali i ne deluju dovoljno." Šta je sledeće?

Vakcina umesto lekova

Sledeće bi bilo da vakcina, koja bi se dobijala jednom mesečno, zameni lekove koji se uzimaju svakog dana. Davanje vakcine svakog ili svakog drugog meseca bilo bi podjednako efikasno kao i uzimanje lekova, zaključili su naučnici instituta ViiV Healthcare i Janssen Sciences Ireland posle osmomesečnog istraživanja. Broj kopija virusa u krvi pacijenta bio bi umanjen i zbog toga što bi se smanjio broj preskočenih doza lekova.

"Put od 10-20 pilula dnevno, preko jedne pilule na dan, do jedne vakcine u svaka dva meseca, bio bi veliko medicinsko dostignuće," izjavio je u jednom intervjuu Paul Stoffels, direktor farmaceutske kompanije Johnson & Johnson.

Već posle 32 nedelje istraživanja, naučnici su bili toliko zadivljeni rezultatima da su ih objavili medijima. Efikasnost vakcine, koja se sastoji od dva leka: cabotegravira i rilpivirina upoređena je sa tretmanom koji se satoji od tri leka: cabotegravira u kombinaciji sa još dva inhibitora.

Jednom kada HIV virus uđe u bela krvna zrnca, koristi poseban enzim kako bi kopirao delove svoje RNA u DNA ćelije. Rilpivirine zaustavlja ovaj proces tako što blokira enzim, a cabotegravir napada virus u nekom od sledećih stadijuma razvitka: kada virus kopira svoju RNA u ljudsku DNa, mora da je ubaci u DNA želije belog krvnog zrnca, a to radi uz pomoć jednog drugog enzima, a cabotegravir sprečava da se to dogodi.

***

I dok su vakcine zamišljene kao preventivna mera, ne bi uticale na stanja pacijenata koji već žive sa HIV-om, te tu na scenu stupa priča o potrazi za lekom. Danas mnogi stručnjaci koji su upoznati sa detaljima koji su u vezi sa poslednjim slučajem izlečenja HIV-a tvrde da se radi o legitimnom leku, ali još uvek nisu sigurni da bi iste procedure bile delotvorne za sve slučajeve. Timothy Ray Brown je prvi pacijent koji je uspešno izlečen, a nakon 12 godina se pojavio još jedan slučaj, što, tvrde skeptici, više podseća na izuzetak nego na pravilo.

Kao još jedna mogućnost za izlečenje virusa HIV-a ističe se i razvijanje genske terapije koja bi uticala na CCR5 - protein na površini belih krvnih zrnca, koji je komponenta imunog sistema, te deluje kao receptor za hemokine. Mnoge forme HIV virusa koriste upravo CCR5 kao portal za ulazak u ćelije domaćina koje nakon toga inficiraju virusom. Nova genska terapija trebalo bi da proizvede modifikovane ćelije, sa modifikovanim CCR5, koje bi nakon nekog vremena očistile telo od virusa. Nekoliko kompanija već radi na razvijanju ovih genskih terapija, ali se ni jedna do sada nije pokazala kao uspešna.

Tagovi

Oceni 5