Hoćemo li na kraju pobediti virus ili sebe same?

Ne pamtim kada mi je poslednji put neko zadao temu na koju treba da pišem. Zapravo nisam iskrena, pre dve godine sam napisala pesmu na zadatu temu, za potrebe predstave. Na osnovu prve dve rečenice rekli biste da se ja na neki način bavim pozorištem ali ja sam samo farmaceut, koji je nekada pomalo i glumio. Pored toga, pre par godina, otkrila sam i moderan cirkus, pa je i ova umetnost postala sastavni deo mog života. Ponekad, kada se zaljubim, kada sam puno anksiozna ili malo depresivna, volela sam da napišem poneku pesmu ili kraći tekst. I tako se život regularno odvijao do marta 2020. 

Da se ne lažemo, kad nam neko kaže život, prvo pomislimo na sebe i okolnosti pod kojima provodimo dane, na to kako se mi osećamo, šta mislimo, jesmo li srećni, zadovoljni i ispunjeni. Tek onda primećujemo ljude oko sebe, manje ili više upoređujemo njihove mikrokosmose sa našim, manje ili više osećamo njihovu sreću ili tugu, manje ili više imamo neku interakciju sa njima. Ali, uvek ćemo se na kraju dana vratiti sebi, svojim malim pobedama, sitnim nezadovoljsvima, traženjima, potrebama i nadanjima. Osvrćem se na ovo zato što ću ovde prvenstveno pisati o ličnom doživljaju života u pandemiji.

Nova realnost, kažu da se tako zove planeta Zemlja u proteklih godinu dana. Možda se na prvu loptu ne bih složila, svi mi izgledaju isto, samo nosimo zaštitne maske. Da mi je neko 12.marta 2020. godine, kada sam prvi put stavila masku na radnom mestu, rekao da ću je nositi neprestano narednih godinu dana, verovatno bih prikačila sebe na infuziju i vratila se antidepresivima. Kada krenem da razmišljam šta se sve promenilo, nekako mi u mislima ispliva ono što je najviše ostalo isto. Ljudska priroda. Svi su u nekom konstantnom sukobu. Pandemija postoji. Pandemija ne postoji. Vakciniši se. Nemoj da se vakcinišeš. Stavi masku! Neću da nosim brnjicu! I tako u krug. Fascinira me ta životinjska potreba da se borimo za nešto i krvnički se držimo toga, u ovom slučaju stava, koji najčešće nema veze sa naukom, mozgom, a ni zdravim razumom. Kao da nam to daje osećaj živosti, nečega što nam je ova pandemija najviše uzela.

Zanimljivo je da sam ja na početku svega ovoga bila jako srećna. Prvobitni šok zbog kolektivne panike zamenio je osećaj znatiželje zbog svega novog što mi se u početku dešavalo. Osećaj kao da sam u nekom paralelnom univerzumu, gde više ne moram iz apoteke da trčim na trening i onda uveče na probu ili predstavu. Činjenica da se budim u sedam ujutru sama od sebe, potpuno naspavana. Adrenalin dok jurim biciklom sa jednog kraja grada na drugi pre nego da počne policijski čas. Smešno mi je koliko sam tada naivno verovala da će sve proći do leta. Onda nije prošlo do leta. Tada me je pozitivnom držala činjenica da se decembra selim iz Srbije, što je bilo isplanirano još pre pandemije. Stalno sam govorila sebi: “I da ne prođe, idem! To je to! Imam ugovor! Idem! Proći će do jeseni!“ Onda nije prošlo do jeseni, a meni su krajem avgusta javili da će moje napuštanje Srbije morati da se otkaže. Rekla bih da sam tek tada postala svesna uticaja cele situacije na živote. Na moj život. Završila se jesen, počela je još jedna zima, pandemija je još uvek tu. Uskoro će i proleće ali pandemija nam još dugo neće reći zbogom. Toga smo sada svi svesni.

Pre izvesnog vremena palo mi je na pamet kako li je današnjim srednjoškolcima ili studentima. Nema društvenih događaja, ljudi su otuđeni, ceo svet je iščašen, gde upoznati nove ljude, gde izaći u provod. Ne ide se nigde,  ne grlimo se, ne plešemo, ljudi, ne đuskamo! Ne mogu da opišem koliko mi samo nedostaje podijum za igru. Improvizovan ili stvaran, ali da sam okružena ljudima, da upijam njihovu energiju. Ovako, na improvizovanom podijumu u svojoj sobi, upijam samo energiju zidova. Preostaje nam samo ovo zlo od društvenih mreža, koje istovremeno ne podnosim i obožavam, kao pravi zavisnik. Ne bih volela da su mi pre 10 godina društvene mreže bile jedini prozor u svet. Nedostaje mi more, nedostaje mi da nateram sestru od strica da ide sa mnom na jednodnevni izlet u Sofiju, pa da je celog dana vucaram po šoping centru, da bih na kraju kupila samo čizme za koje ona kaže da su  za prostitutke, nedostaju mi ulice koje nisu sablasno puste uveče, nedostaje mi da dočekam zoru posle neke baš dobre žurke, nedostaje mi osećaj klecanja u kolenima na kraju onog dana kada sam pešačila ulicama nekog novog, nepoznatog grada, nedostaju mi mase ljudi, mada verujem da bih se toga sada uplašila.

Kako će svet izgledati posle ovoga? Hoće li uopšte biti tog posle? Hoćemo li naučiti nešto? Svakako nećemo biti isti oni ljudi koji su 6. marta prošle godine slušali kako nam na vestima javljaju da zvanično postoji prvi registrovani slučaj korona virusa u Srbiji. Već sada nismo. Bogatiji smo za jedno novo, jednogodišnje iskustvo. Hoćemo li na kraju pobediti virus ili sebe same? Možda je na ovo pitanje najteže dati odgovor.