Meso XII
Aafann 06 S

Photo: silverliquiddivine

Hoćeš li konačno da mi kažeš kako se zoveš?

Prethodni deo čitajte ovde

XIV

Kad se Kolja prvi put prepustio, sve je krenulo naopako. Slavka je viđao skoro dve nedelje, onda se u njemu dogodilo nešto ozbiljno. Bar je tako mislio. I tog popodneva su brzo završili u krevetu.

„Treba ti veliki bog“, čula se  Florence & Machine iz starih zvučnika.

„Dovoljno veliki za svu tvoju ljubav“

„Treba ti veliki bog“, bila je uporna.

„Dovoljno veliki da te napuni“.

Sve hoće, mislio je Kolja dok je gledao u lice koje se treslo pod njim. Počeo je da drhti. Telo mu se topilo, a onog čvora koji je obično čamio u preponama više nije bilo. „Daj mi taj kurac“, viknuo je odjednom, tako da se i sam iznenadio. Samo budale traže ono što su već dobile, prošlo mu je kroz glavu, ali se trudio da ničim ne oda da se zbunio. Nesrećnik pod njim je zaustio da nešto kaže, a Kolja mu je pljunuo u usta. Video je da tako rade u filmovima. Pogodio je iz prve, pa se jedva uzdržao da ne krikne od zadovoljstva.

Sve bi bilo dobro da se mladić nije zagrcnuo. Pokušavao je da dođe do daha dok ga je Kolja zbunjeno posmatrao. Onda ga je odgurnuo u stranu. Zadovoljstvo se pretvorilo u mlitavi komadić mesa, koji je počeo da liči na usne što su se grčile od kašlja. Kad se povratio, ustao je i počeo da se oblači.

„Ne priliči ti“, rekao mu je mladić ozbiljnim glasom.

Kolja je osetio navalu stida. „Kurac! Kurac! Kurac“, vikao je sve dok Slavko nije izašao iz stana. Potom je otvorio prozor i nastavio sve dok ovaj nije zamakao za krivinu. Stao je ispred ogledala. „Kurac! Kurac!“, ponavljao je sve dok reč nije izgubila smisao. Gledao je u svoj odraz, pogled mu se zaustavio na usnama. Podsetile su ga na mlade miševe koje je jednom pronašao u gnezdu na tavanu. Ružičaste, zategnute kao providna koža tek rođenih glodara. Kad je spustio pogled, učinilo mu se da mu između nogu leži smeđe gnezdo u čijem je centru dremala slična životinjica.

Posle toga je počeo da puši, lice mu se krivilo dok je pokušavao da izbacuje dimove tako da mu ne ulaze u oči. I da pije. Svaku noć je provodio s nepoznatim tipovima, ponekad i s trojicom, četvoricom odjednom. Naučio je da sa usana čita šta ga čeka u gaćama: Boško je imao tanke usne i alatku koja je ličila na snažno šilo za led; Milovan gornju usnu koja se trzala kad je izgovarao „s“, miško mu se cimao na istu stranu kad bi se uzbudio; Od Oliverovih mesnatih usana je u početku zazirao. Posle je maštao kako ga kao iz topa ispaljuje kroz prozor, dok komšiluk  oduševljeno aplaudira cirkuskoj atrakciji. „Gde nalaziš ta imena? Na buvljaku?“, pitala bi Teodora kad joj je prepričavao svoje avanture. Glupača, mislio je.

Dok se ispred Sašinog stana ogledao u ekranu telefona, opet se zaustavio na usnama. Čelo, obrve, nos, jagodice, brada, sve je bilo očevo, bar se tako činilo kad je svoje lice upoređivao sa starim fotografijama. Usne – majčine. Zategnute, blede, iste mesnate izrasline preko kojih ga je psovala otkad zna za sebe. Razlikovale su se po tome što su njene skoro uvek bile krvavocrvene, njegove više nalik na belo meso.

Saša je otvorio čim je pozvonio.

„Ajde“, rekao je kratko.

„Zar se ne igramo voajera?“, upitao je Kolja i pogledom preleteo po predsoblju.

„Igramo se. Upadaj“, odgovorio je Saša.

U dnevnu sobu je ušao s oprezom. Proteklih dana se u mislima često vraćao u tu prostoriju. Ništa mu nije ulivalo sigurnost kao dobro skrovište. Krio se često, od majke, od školskih drugova. Saša mu je ulivao hrabrost da započne nešto drugačije i to ga je zbunjivalo.

„Opusti se“, rekao mu je.

„Znaš da se posle te reči niko nikada nije opustio?“

„Znam“, odgovorio je Saša uz osmejak.

„Hoćeš li konačno da mi kažeš kako se zoveš?“, pitao je Kolja nadajući se da odgovor već nije dobio.

„Hoću – Saša“.

Kolja ga je pogledao u oči. Učinilo mu se da su sive, hladne, a opet poznate. Prebirao je po glavi sve što je čuo onih dana dok se krio u stanu. Nije mogao da se seti ničega što bi ga zabrinulo. Uostalom, pomislio je, ja sam taj koji se šunjao okolo.

„Sve je ovo“, počeo je Saša iznenada i dobacio mu konzervu piva, „Njegovo“.

„Čije?“

„Feđino. Jesam li ti pričao o Feđi?“.

„Ne sećam se“.

„To je taj tip koji živi s mojom kevom“.

„Stan je njegov?“

„Zgrada“, odgovorio je Saša i uključio veliki monitor, „A Feđa ne veruje svojim stanarima“.

U tom trenutku se na ekranu pojavila slika. Neki par se žustro raspravljao. Činilo se da im iz usta prska pena. Nije bilo zvuka.

„To su tuđi stanovi? I ti to gledaš?“, pitao je Kolja pokušavajući da zvuči zaprepašćeno.

„Da“.

„I misliš da je to u redu“.

„Pa, nije fer kao kad nekoga gledaš dvogledom iz parka, ali ono…“

Kolja je ćutao. Saša je menjao kanale. Onda se zaustavio.

„I evo Žike!“

Na televizoru se pojavila velika prostorija u kojoj se nalazio jedan krevet i sprave za vežbanje. Muškarac, go do pasa, sedeo je na podu. Oko vrata je držao peškir, pa je izgledalo kao da je tek završio s vežbanjem. Gledao je u telefon. Palcem je prevlačio levo-desno po ekranu. U tom trenutku se Koljin telefon oglasio zvukom koji je bio karakterističan za aplikaciju na kojoj se upoznaju muškarci koji vole muškarce.

„Daj da vidim“, kazao je Saša.

„Šta?“, zbunio se Kolja.

„Telefon“.

„Ne dam“.

„Ma daj, bila bi super fora…“, rekao je i istrgao mu telefon.

Na ekranu se prikazala Žikina fotografija. Saša je okrenuo displej ka Kolji. Sad je i on mogao da vidi tipa s peškirom oko vrata. „Znači, fotografiju je tek napravio – dakle, voljan je“, objasnio je Saša. Kolja je zurio u fotografije koje su se smenjivale. Pažnju su mu privukle usne. Gornja je bila nešto punija i prelazila je preko donje više nego što simetrija dopušta. Pitao se šta bi to moglo da znači u njegovom mernom sistemu.

„Idi“, rekao je Saša odjednom.

„Gde?“, zbunio se Kolja.

„Kod Žike. Ja mogu da gledam“, rekao je a preko usana mu se opet prevukao onaj nezgodni osmejak.

„Ma, ne lupaj“, negodovao je Kolja.

„Idi, ili idi kući. Ne želim da imam ništa s ljudima koji propuštaju prilike“.

Nije izgledalo kao da se šali. Kolja se dvoumio. Kući nije mogao.

„Nisam se spremio“, odgovorio je naposletku.

„Za Žiku ne moraš da se spremaš“.

„Kako znaš?“

„Pa…“, rekao je Saša i pokazao na ekran.

Kolja se štrecnuo.

„A… a..“, zamuckivao je, „Šta je s ovim stanom?“

„Misliš na kamere? Nema ih ovde, koliko znam“.

Laknulo mu je.

„Hajde“, insistirao je Saša.

Ćutao je.

„OK..“, rekao je Saša, ustao i izašao iz prostorije.

Kolja je pokušavao da ne gleda u ekran, ali nije imao čime da se zabavi. Nakon nepunog minuta, Žika je podigao glavu kao da mu je nešto privuklo pažnju, onda je ustao i izašao iz kadra. Kad se vratio, Saša je bio s njim. Stajali su jedan naspram drugog. Žika je bio viši, krupniji. Saša mu je nešto govorio. Polako mu se približavao. Žika je potvrdno klimao glavom. Kad ga je Saša uhvatio za ruku, blago se pomakao unazad. Ovaj mu se ponovo približio. I dalje je pričao. Uhvatio ga je oko struka, Žika se ovog puta nije bunio. Drugu ruku mu je spustio na rame. Izgledalo je kado da su se našli u porno filmu s loše odglumljenim uvodom – jedan hoće, drugi se buni. Razmišljao je čime je Saša opravdao svoj dolazak. Možda je tražio šolju šećera, ili malo ulja, žalio se na buku. Možda su ovo već radili, pomislio je Kolja na kraju.

Onda je nestalo slike. No signal, pisalo je na crnoj površini. Kolji je laknulo, ni sam nije znao zašto. Saosećao je sa svim tim ljudima koji nisu znali da ih neko posmatra. Opet, pomislio je, mnogi se rode, žive zabavljeni svojim stvarima i umru u istom gradu, a da ih niko i ne primeti.

Menjao je kanale. Pred njim su se smenjivali slični prizori – porodice za stolom, porodice ispred televizora, deca u krevetu, čaše vina, prljavo posuđe, stanari sami ili u grupama, oni koji pilje u prazan prostor pred sobom ili u partnere, stranci koji se mimoilaze na putu do kupatila, svađe za stolom, u spavaćoj sobi. Jedna starica je razgovarala sama sa sobom. Možda peva, pomislio je Kolja. Onda porodice, žvakanje u tišini. Jedna žena je čitala. Kad je muž krenuo ka spavaćoj sobi, ugasila je lampu i pravila se da spava.

Pažnju mu je privukao kavez koji se nalazio u jednom od praznih stanova. Velika, metalna konstrukcija zauzimala je bar dva kvadratna metra. Sigurno čuvaju neku zver, pomislio je Kolja. U drugom stanu je ugledao drugačiji kavez, manji. Našao je opciju za zumiranje. Beli zec, nešto veći od dve prosečne pesnice, šćućurio se u uglu. Izgledalo je kao da ga je nešto uplašilo. Onda je neko otvorio žičana vrata, uhvatio ga za uši i izvukao. Batrgao se, ali nije uspeo da se oslobodi. Kolja se neobično uznemirio od ovog prizora. Kad je kameru podesio tako da hvata celu sobu, bila je prazna.

Najednom ga je obuzeo užasan umor. Pomislio je na Bojana i hotelski krevet, ali je od te ideje odmah odustao. Gledao je po prostoriji, nadao se da će pronaći nešto što bi mu objasnilo šta ga to vuče ovamo. Nije našao ništa. Nervozno je stiskao taster na upravljaču, sve dok se nije došao do Žikinog stana. Kamera je radila, ali njih dvojice nije bilo.

Zapalio je cigaretu. Zasvetleo je ekran telefona. „Čekam te. Bojan“, uspeo je da pročita pre nego što displej potamneo. Debil, uvek se potpisuje, pomislio je.

(Nastaviće se)

Oceni 5