Antologija poljske poezije (4)
Arelig 03 S

Photo: shoebat.com/AP

Hoću da govorim sa Gospodom

Na kuli vavilonskoj

— Koliko je sati? — Da, srećna sam

i nedostaje mi samo zvonce oko vrata

da zvoni nad tobom kad spavaš.

— Znači nisi čula buru? Vetar je tresao zid,

kula je zevnula kao lav velikom kapijom

na škripavim šarkama. — Šta, zaboravio si?

Imala sam na sebi običnu sivu haljinu

zakopčanu na ramenu. — I odmah zatim nebo se

provalilo u ognju. — Pa kako sam mogla da uđem,

nisi bio sam. — Naglo sam ugledao

boje od pre postojanja pogleda. — Šteta

Što ne možeš da mi obećaš. — Imaš pravo,

sigurno je to bio san. — Zašto lažeš,

zašto me oslovljavaš njenim imenom,

voliš je još? — O, da, hteo bih

da ostaneš sa mnom. — Ne žalim,

trebalo je ranije da se setim.

— Stalno misliš na njega? — Ali ja ne plačem.

— i to je sve? — Nikoga kao tebe.

— Bar si iskrena. — Ne boj se,

otići ću iz ovog mesta. — Budi mirna,

otići ću odavde. — Imaš tako lepe ruke.

— To su stare priče, bodež je prošao

ne dodirnuvši kosti. — Nema na čemu,

dragi moj, nema na čemu. — Ne znam

i neću da znam koliko je sati.

Sadržaj

Jov, izložen kušnji telom i imovinom, proklinje ljudsku sudbinu. To je velika poezija. Dolaze prijatelji i cepajući svoju odeću ispituju krivicu Jova pred licem Gospoda. Jov viče da je bio pravedan. Jov ne zna zašto ga je Gospod kaznio. Jov neće da govori s njima. Jov hoće da govori sa Gospodom. Javlja se Gospod na kolima od vihora. Pred otvorenim do kostiju hvali svoje delo: nebo, mora, zemlju i životinje. A naročito Behemota, a osobito Levijatana, beštije što napajaju ohološću. To je velika poezija. Jov sluša — Gospod ne govori o temi. Zato se žurno pokorava pred Gospodom. Sada se događaji brzo redaju. Jov dobija natrag magarce i kamile, volove i ovce dvaput dostavljene. Koža ponovo zarasta na iscerenoj lobanji. I Jov to dopušta. Jov se miri. Jov neće da kvari remek-delo.

Lotova žena

Osvrnula sam se tobože iz radoznalosti,

Ali sem radoznalosti mogla sam imati i drugih

pobuda.

Osvrnula sam se iz žalosti za zdelom od srebra,

Iz nepažnje — vezujući kaišić sandale.

Da ne bih više gledala u pravedni vrat

svoga muža Lota.

Iz nagle sigurnosti da kad bih umrla

čak ni zastao ne bi.

Iz neposlušnosti pokornih.

U osluškivanju potere.

Pogođena tišinom, u nadi da se Bog predomislio.

Dve naše kćerke već su stajale na vrhu

brežuljka.

Osetila sam u sebi starost. Udaljenost.

Jalovost putovanja. Sanjivost.

Osvrnula sam se iz plašnje, na koju stranu da

stupim.

Na moju sreću pojaviše se zmije,

paukovi, miševi i mladunčad supova.

Ne više ni dobro, ni zlo — već naprosto sve što

je živelo,

puzalo i skakało u sveukupnoj plašnji.

Osvrnula sam se zbog osamljenosti.

Zbog stida što bežim krišom.

Iz želje da kriknem, da se vratim.

Ili tek kad se digao vetar,

razvezao mi kosu i zadigao mi suknju.

Činilo mi se da to vide oni sa zidina Sodome,

i prskaju u glasan smeh, jednom i još jednom.

Osvrnula sam se u gnevu.

Da bih uživala u njihovoj velikoj propasti.

Osvrnula sam se zbog svih navedenih pobuda.

Osvrnula sam se bez sopstvene volje.

To se samo kamen okrenuo, krčkajući poda mnom.

To mi je pukotina odjednom presekla put.

Na rubu je tapkao hrčak, dignut na dve noge.

I tada oboje pogledasmo unatrag.

Ne, ne. Ja sam trčala dalje,

vukla se i uzletala,

sve dok se tama nije strovalila s neba,

a s njom usijan šljunak i mrtve ptice.

Više puta okrenula sam se zbog ponestalog daha.

Ko bi to mogao videt', pomislio bi da igram.

Nije isključeno da sam oči imala otvorene.

Moguće je da sam pala licem okrenuta gradu.

*Preveo Petar Vujičić

Oceni 5