Od njive do trpeze nikad kraći put
Vega trpeza

Photo: Svjetlana Rašić

Hod po veganskim mukama

Da se razumemo – još uvek nisam poveganila, ali nikad se ne zna. Zasad odolevam, mada priznajem da je iskušenje veliko.

Koliko juče mogla sam se zakleti da nema šanse da ikada zabasam u taj svet biljojednih čudaka. Ali kad vas rođeno dete iznenada zaskoči s ultimativnom odlukom da prestaje s konzumiranjem svega postojećeg što ima životinjsko poreklo, uhvati vas pakleni očaj. U snovima počnu da se priviđaju anoreksične spodobe s vratovima poput koka gološijanki, pa proklinjete sve maje volk ovog sveta i njoj slične influensere zdravog života koji vam obećavaju siguricu od cca 120 godina, ako budete dovoljno istrajni i disciplinovani. Prva pomisao koja vas obuzme - serem vam se na taj metuzalemski životni vek, ako treba da se hranim nekim zrnevljem i zalivam ga „muktivitminskim“ mućkalicama iz blendera.

Istina, kao posvećena roditeljka odvazda sam bila spremna da svojoj jedinici nabavim i od tice mleko ako poželi, ali kako sad da je s takvim jelovnim restrikcijama ugostim na nedeljnom ručku, a eliminišem iz menija sve animalne čimbenike: meso, sir, jaja, mleko, med... Podrazumeva se da valja strogo ispoštovati i preporuke naučne medicine; zaboraviti na šećer i pšenično brašno, a so svesti na najmanju meru, ako već u seoskom dućanu nema (a nema) himalajske soli. 

Posle žestokog napada panike kako spasti dete iz čeljusti veganskih „sektaša“, pokušah da se utešim racionaliziranjem cele stvari; ono, medicinska zaštita pučanstva nam je ionako već odavno otišla u penis, lekari u stampedu beže u finansijski toplije krajeve, pa će nam uskoro preostati jedino da se zdravstveno uzdamo u se i u svoje kljuse, pri čemu bi, razumljivo, izvesne korekcije u ishrani mogle imati samo pozitivan učinak.

Dakle, viša sila, nema se kud. A što se mora, nije teško, čak i kada jeste.

OK, odlučih, probaću da se upustim u iznuđene gastronomske ekscentričnosti, ali unapred, s indignacijom, odbijam mogućnost da se pretvorim u neku vegansku džejmi oliveru koja se razmeće kulinarskim perverzijama za koje je neophodno  poznavanje jestive botanike sa svih pet kontinenata i ko zna koliko dubok budželar. Uostalom, u ovu šumadijsku crnicu štap da ubodeš, nešto će iznići, pa što mi teško da slatku penzionersku dokolicu prekratim uzgojem organskih biljčica? A i da nije roditeljske muke koja me na to naterala, nikako iz glave nisam mogla da izbacim sliku komšijskog zečića koji nije hteo ni da pogleda onu depiliranu mrkvu iz prodavnice koja ima gabarite dilda, a ovu moju okatu i brkatu, iz bašte, satirao da ne zna kad je dosta. Ima tu nekog vraga, hemijskog, definitivno.

Elem, krenuh na kulinarski put kojim se teže ide. Pa još s debljeg kraja – kako zgotviti omiljeno, najtradicionalnije jelo, koje je nezamislivo bez mesa, a postići autentičan ukus. Činilo se da je to nemoguća misija. No, na moju neizmernu radost, već prilikom prve „prezentacije“, demantovao me jedan notorni poguzija (živopisni bosanski izraz za neizlečivog gurmana), koji nije mogao da veruje da u mojim punjenim paprikama nema ni grama mesa. A šta onda ima? Rendan krompir, pirinač, mrkva, peršun, koren celera, biber, aleva paprika, kečap, vegeta i šaka mlevenih oraha.  

Po istom principu može se pripremiti i punjen luk. Krupne okruglaste glavice prokuvaju se tri-četiri minuta u ključaloj vodi, potom pažljivo svuku kuglasti „prstenovi“. Rupe na donjoj strani pokrpe se poslednjim ostacima luka iz središnjeg dela, a potom filuju isto kao i paprike i zapeku u rerni.

Ohrabrena početnim uspesima, nisam previše oklevala da se upustim u novu kulinarsku avanturu – pasulj bez suvih rebaraca. Ljudi, je li to moguće?! J-e-s-t-e. Kunem vam se časnom veganskom da mu desetak suvih šljiva, ubačenih pred kraj kuvanja, daje željeni šmek i da nećete ni primetiti da mu nedostaje bilo kakvo mesište. Nema potrebe ni za zaprškom da bi ukus bio bogatiji. Dovoljno je unutra ubaciti isečenu glavicu crnog luka, mrkvu, kašičicu aleve paprike i jednu svežu (iz zamrzivača), malo kečapa, celera, peršuna, vegetu.   

Pite su najmanji problem. Uz malo mašte, uvek postoji način da se iskombinuje fil od više zdravih namirnica (kuvan krompir, luk, rendana tikvica, blitva...) i uspešno zakamuflira nedostatak jaja ili sira. Ni obična musaka baš ne vrišti za mesom da bi bila ukusna.

Sve u svemu, uz pomenuti rezultat početnih iskustava, jasno, samo mi je nebo granica.

Neću da lažem da sam spremna da se tek tako odreknem svežeg hleba, reš pečenih lepinjica ili đevreka, ali nije loše povremeno ih zameniti projicama, onim što se peku u čankovitim teflonskim tepsijama. Sve što vam treba je – kukuruzno brašno, soda bikarbona, so, ulje i mineralna voda. Gotovo za pola sata. Ako vam prijaju u nešto mekšem, jastučastom izdanju, umešajte u testo i šaku inkriminisanog pšeničnog brašna, pa nek ide život.

Volite slatkiše? Može.

Za palačinke u veganskoj varijanti heljdino brašno sasvim uspešno zamenjuje pšenično. Za premaz, ako vam je po ukusu – nutela. Podrazumeva se, veganska, koju pojedini proizvođači - veganski entuzijasti, dostavljaju i na kućnu adresu, a po sasvim pristupačnim cenama. Probala, preukusna je. (Kao i kikiriki buter istog, proverenog dobavljača). Za druge vrste premaza može poslužiti i „potaša“ koja ostaje od blendiranih voćki, onih s većim procentom šećera. 

Ko kaže da se ukusne slavske kuglice ne mogu napraviti bez trunke margarina, plazma keksa, šećera i čokolade? Umesto šećera – seckane urme, čokoladu zameniti rogačem u prahu, dodati suvo grožđe, rum, mlevene orahe, suve smokve, poneko zrnce brusnice ako vam je pri puci, pa sve to „ovlažiti“ sokom pomorandže i oblikovati.

A kad se veganima pije mleko oni, kako kažu, „pomuzu“ bademe, orahe, lešnike. Operacija je krajnje jednostavna – sipaju u blender toplu vodu i šaku neke koštunjave biljke i dobiju belu masu željene arome i okusa. Nisam još, ali probaću, da vidim da li to mleko „radi“ i za moju nessicu koje se ne bih odrekla, pa makar doživela „samo“ stotu.

Kao što se iz priloženog može naslutiti, blender je veganima svemoguća, magična sprava, najvažniji kuhinjski aparat, sposoban da isisa sok čak i iz peršuna, blitve, spanaća, čegagod.

Posebno poglavlje veganske klope predstavljaju salate, u kojima među omiljene, koliko jestive toliko i dekorativne elemente, spadaju čeri i rukola. Primivši k znanju da je, iz meni  nedokučivih razloga, potonja bezobrazno skupa u raznim maksijima i delta sitijima, posejala sam je u cvetnjaku pored kuće. Eno je, dve godine rađa i samoobnavlja se k’o blesava. Raste čak i preko ove zime, zahvaljujući aktuelnim blagim temperaturama. Može se jednostavno gajiti i u saksijama, jer ne zahteva naročitu negu. Isto važi i za čeri svih sorti – mali crveni poput šipurka, onaj krupniji veličine migavca, atraktivni žuti kruškolikog oblika, a postoji čak i crna varijanta ko voli.     

Na kraju, verovatno se pitate kakav je generalni učinak tog bolnog odricanja od tradicionalne trpeze i kojim tempom ono blagotvori vaš organizam. Svedočim iz prve ruke – za tri godine „terapije“ moja juniorka nijedanput nije zakačila sezonski grip, iako radi u vrtiću gde epidemija redovno pokosi više od pola dece; izlečila je začepljene sinuse koji su je godinama mučili i stvarali glavobolje uz višednevne povišene temperature; ratosiljala se alergija na grinje, prašinu i još mnoštvo izazivača, a veganisanjem natankovala toliko energije da je u nekoliko navrata na maratonima s lakoćom istrčala ture od pet do sedam kilometara. Krvna slika, koju preventivno kontroliše, joj je savršena, imunitet ojačan, a telesna težina u idealnom skladu s visinom. Malo li je?

Skrušeno priznajem da moji argumenti protiv veganskih isposnika sve više blede. Očigledno s uverljivim razlozima.

Oceni 5