Horor je ono što je normalno

Japanska firma Funai, poslednji proizvođač video rekordera, je u julu 2016. godine proizvela poslednji komad tog uređaja, nakon čega su VHS rekorderi otišli u istoriju. Za one koje je nostalgija zadržala na granici modernog i onoga što je bilo pre, ovo je bio težak udarac. Video rekorder je bio najmodernija sprava njihovog vremena, a dao je ritam i teksturu mnogim detinjstvima. Srećom, dobili su nešto što bi moglo da ih uteši: Stranger things, seriju koju je, čini se, Netflix lansirao u pravom trenutku. To je savršeno ljubavno pismo eri video rekordera, mešavina svih horor i graničnih filmova koje ste voleli ako ste odrastali osamdesetih, ili početkom devedesetih godina prošlog veka. Čuvali ste ih na video kasetama, i gledali ih ponovo i ponovo, a sada možete da ih gledate na svom laptopu, u mnogo čistijem obliku.

Radnja serije Stranger Things smeštena je u 1983. godinu, u spilbergovski gradić Hawkins. Prati živote sasvim običnih ljudi koji u nekom trenutku otkriju da je u šumi prolaz za drugu dimenziju, i da je jedno od jezivih stvorenja koja tamo borave otelo njihovog malog sugrađanina. Svaki od stanovnika će na ovo otkriće reagovati u skladu sa svojim godinama: najmlađi će voziti bicikle i sprijateljiće se sa devojčicom Eleven, koja ima telekinetičke moći (nešto kao E.T ili The Goonies); tinejdžeri će praviti žurke, zaljubljivati se i postajati prvim žrtvama neprijateljskih bića iz druge dimenzije (kao u Strahu u Ulici brestova); a odrasli će, naravno, otkriti državnu zaveru – dimenzionalna kapija je bila deo eksperimenta tokom Hladnog rata – pa se onda hrabro uputiti u taj drugi svet (kao u filmu Bliski susret treće vrste ili Alian). U stvari, ništa u ovoj seriji nije naročito neobično jer smo sve to već jednom videli. A upravo je to ono što ovu seriju i čini tako primamljivom: svi strahovi su toliko poznati, da pripadnicima određenih generacija donose davno zaboravljenu udobnost.

Dok se autori nekih modernih serija trude da uhvate stvarnu srž osamdesetih godina prošlog veka, Stranger things nas podseća kako su te godine izgledale na malim ekranima: gradić Hawkins zapravo i sam izgleda kao neki paralelni univerzum, gde deca bez nadzora uživaju sve slobode, ali se susreću i sa svim strahovima. Mladi, harizmatični glumci i glumice dobro igraju decu osamdesetih, koja su, budući da nisu raspolagala spravama iz ovog vremena, morala da koriste maštu.

Kao i filmovi koji su je inspirisali, Stranger things je vođena naizgled neobaveznim scenariom, što je jedan od zaštitnih znakova filmske škole osamdesetih godina. Danas od priče očekujemo da nas povede u racionalnom smeru, te nam na kraju otkrije poreklo zapleta. Ali u ovoj seriji mala Eleven (Millie Bobby Brown) objašnjava gde se nalazi izgubljeni dečak tako što jednostavno okrene naopako tablu za igru Dungeons and dragons, pa kaže da ga tamo kriju. Od tog trenutka i deca i odrasli o alternativnoj dimenziji govore kao o mestu gde je sve “obrnuto naopako”, a to je sve što znaju, i sve što im je potrebno da znaju. Priča se nastavlja dalje, neopterećena zamarajućim objašnjenjima.

Čak i strašni momenti imaju ukus osamdesetih. U modernim horor filmovima upravo je ljudska priroda izvor užasa, a često je oslobođena nekim zombi virusom ili potpunim beznađem koje čoveka lišava empatije. U seriji Stranger things zlo dolazi od onog drugog, neljudskog, a kad se otkrije, to čini nedosledno i nesvojstveno ljudskoj logici. U jednoj od najboljih scena iz prve sezone glas izgubljenog dečaka dolazi iz zidova kuće u kojoj je živeo. Kad njegova majka (Winona Ryder) skine tapete, otkriva želatinastu membranu na mestu gde bi trebalo da bude zid. Membrana izgleda lepljivo, toplo, kao da ima neko biološko poreklo, ali glas dečaka, čije se lice jedva nazire sa druge strane, joj dovikuje kako je tamo “mračno i hladno”. Ovo mešanje bioloških i fizičkih metafora podseća na The thing, a poster za taj film visi na zidu dečakove sobe. Čini se da još od Poltergeista neki stambeni prostor nije bio tako ukusno poremećen.

Centralna ideja serije Stranger things – da je neprirodno uvrnutije i strašnije od onoga što smatramo prirodnim – potiče još od H. P. Lovecrafta, te iz priče koju je objavio 1927. godine, The Colour Out of Space, koja govori o meteoru koji padne na farmu u ruralnom Massachusettsu. Nepoznati životni oblik se, naravno, nalazi u unutrašnjosti meteora, a uskoro će procureti u zemljište. Biljke na farmi onda počnu da svelte u mraku bojom koje nema u zemaljskom spektru. I životinje počnu da se kreću na neprirodan način. Na kraju, vanzemaljsko biće dobije konkretan oblik, te počne da napada farmera i njegove rođake, pretvarajući njihova tela u neki oblik živog pepela. O meteoru autor kaže: “Nije to bilo ništa od zemlje, već komad iz velike spoljašnjosti.” O vanzemaljskom obliku piše da je “to bila boja iz svemira – strašni glasnik iz još neoformljenih realma beskonačnosti, van svake prirode, onako kako je mi znamo, iz dimenzija čije samo postojanje parališe um.” Iako oblik u nekom trenutku nestaje - tako što se lansira put svemira – autor nas upozorava da je iza njega ostalo seme, i to ne samo ispod ruševina farme, već i u telima onih koji su se sa njim sreli.

Lovecraft je poznat po dubokom, kosmičkom pesimizmu, a njegova biografija, koju je Michel Houellebecq napisao 1991. godine, naslovljena je H. P. Lovecraft: Protiv sveta, protiv života. U njegovim pričama je čovek, čim je počeo da istražuje univerzum, otkrio da je horor, a ne lepota, ono što je normalno: “ Njihov rod jedini je koji u svom punom telesnom obliku poseduje sposobnost prelaženja ledenog, bezvazdušnog ponora među zvezdama, mada neke od njihovih varijacija to ne mogu postići bez mehaničke pomoći ili čudnovatih hiruških intervencija. Svega nekoliko vrsta ima krila otporna na etar, kakva su karakteristična za vermontsku podvrstu. Oni koji naseljavaju neke zabačene planinske vrhove Starog sveta stigli su na druge načine. Njihova spoljašnja sličnost sa životinjskim svetom i sa građom koju poimamo kao materijalnu, nije pitanje srodnosti, već paralelne evolucije. Kapacitet njihovog mozga prevazilazi sve postojeće oblike života, mada krilati tip iz našeg pobrđa ni u kom slučaju nije najrazvijeniji.” (iz Šaptaš u tami, Orfelin 2015.)

Lovecraft je pisao o četiri teme koje su plašile Amerikance na raskršću vekova: o divljini, đavolu, ne-belim ljudima i evoluciji. Na taj način je stvorio kalup za haluciogeni, okultni, naukom zaraženi način za pričanje horor priča, a tog kalupa se držimo i dan danas. U proteklih nekoliko decenija je bezbroj filmova, priča, romana i televizijskih serija osvežilo ovu formulu tako što su neke aspekte pojačali, dok su neke druge potpuno zanemarili: ako divljinu zamenite kosmosom dobićete Aliena, ako urođenička plemena preoblikujete u S&M urbane demone snimićete film Hellraiser. U svakom slučaju lavkraftovska srž ostaje nedirnuta.

Mnogi od horor filmova iz osamdesetih, koji su svakako preteče serije Stranger things, su zapravo Lovecraft smešten u predgrađe: paranoične fantazije američkih puritanaca su omekšane i stavljene u naivniji kontekst. U seriji čista američka porodica otkriva kako zapravo živi na rubu zastrašujuće divljine, a pleme naučnika je u obližnjoj šumi oslobodilo zastrašujuće gušteroliko čudovište. Upravo taj monstrum preispituje njihovu veru u integrisanost ljudskog uma u prirodu, a na kraju prve sezone čudovišno seme ostaje uspavano, spremno da se ponovo probudi. Tako je naša budućnost zaražena našom prošlošću, a ova se sprema da uzvrati udarac.

Izvor: The Old, American Horror Behind “Stranger Things” by Joshua Rothman

Preveo: Milan Živanović