Horor zvani muškarci

Film

The Last Duel (2021)

Dvoboji su uobičajena stvar na filmu, posebno kad je radnja smeštena u XIV vek kao u The Last Duel. Delić okršaja vidimo na samom početku, pre svakog iskustva, a cela borba nas čeka tek na kraju. Slojevita priča izaziva nelagodu, a detalji o tome kako je do sukoba došlo nam se otkrivaju na kašičicu. Upravo je zbog toga ovaj film vrlo uzbudljiv.

Iako je zaveden kao istorijska drama, zapravo je horor, onaj pravi užas – životni. Nema tu čudovišta ni nečastivih sila, samo muškaraca. Viteški redovi su rezervisani za njihove vrle glave, pa im sve pripada – i kuća i volovi i sluge i – žena. Svaka je prepuštena na milost i nemilost svom gospodaru, koji joj je zapravo muž, a u stvari vlasnik.

Ridley Scott nam priču priča iz tri ugla, pa ženi bar na kratko vraća oduzetu moć. Nije Marguerite de Carrouges (Jodie Comer) uopšte slaba, njena je sila u hrabrosti – u činu koji nije samo za nju, već i za sve druge žene, za one pre i za one posle. Uvek neko prvi mora da kaže: „Dosta!“

Ovo je sasvim sigurno najuzbudljiviji duel u poslednjih nekoliko decenija.

Ghost Tropic (2019)

Khadija se nakon napornog dana na poslu uspava na putu do kuće. Voz je već prošao njenu stanicu. Budući da nema dovoljno novca za taksi, ostatak puta mora da pređe peške. Noćno putovanje je primorava da traži, ali i da pruža pomoć potpunim strancima.

Svima je potrebno mesto na kojem se osećaju sigurno, ćošak u kojem mogu da sklope oči i da zaborave na sve. Neki se za taj prostor žestoko bore.

Rescue Dawn (2006)

Christian Bale je nedavno napunio 48 godina, pa je red da proslavimo uz neki od njegovih filmova.

Upečatljiv je svuda, pa je izbor ogroman. Uloga koju mu je u svom filmu dodelio Werner Herzog je jedna od jačih. Još jedna priča o ratu u Vijetnamu – pilot Dieter nakon što mu se avion sruši u vijetnamsku džunglu završava u logoru. U maniru staromodne akcione avanture reditelj nam priča priču za tešku noć, a film prati ritam i ironiju života.

Možda ne liči na Herzogove filmove, ali je Rescue Dawn obavezna filmska lektira.

Serije

Ozark (četvrta sezona, prvi deo)

Savršena za gledanje odjednom, serija Ozark i u četvrtoj sezoni donosi ludačke avanture familije Byrd, na čelu sa Martyem (Jason Bateman) iWendy (Laura Linney).

Dok se prva sezona oslanjala na šok kao glavno sredstvo privlačenja publike, a druga donela nekoliko novih, ali beznačajnih likova koji su od sezone napravili ravnu liniju, treća je pronašla zlatnu sredinu i ravnotežu između ludaka i razumnog uzbuđenja.

Četvrta je opet dinamičnija, s bezumnim ubistvima i mnogo krvi. Ginu neki junaci na koje smo navikli, a oni koji su i dalje živi drže se za slamku. Porodica ulazi u nove sukobe s meksičkim kartelom i lokalnim kriminalcima, junaci se smenjuju i umiru, a sve do kulminacije koja je presečena na pola.

Wolf Like Me (mini serija, 2022)

Wolf Like Me počinje kao klasična romantična komedija, da bi vrlo brzo dobila zanimljiv obrt čiji se ključ krije u naslovu. Gary (Josh Gad) je usamljeni udovac i otac jedanaestogodišnje Emme (Ariel Donoghue), bistre i osetljive devojčice s psihičkim problemima. Gary ne zna na najbolji način da joj pomogne, sve dok se sticajem neverovatnih okolnosti u njihovom životu ne pojavi Mary (Isla Fisher). Ona je psihološkinja, brzo se povezuje sa Emmom, ali svojom profesijom se bavi jedino kao savetnica-kolumnistkinja jer nije spremna za seanse „jedan na jedan“ zbog sopstvenih psihičkih teškoća. Savete koje daje drugima ona sama ne primenjuje, nije spremna da se veže i nekome da šansu... Sve dok joj čovek njenog života ne pruži ruku i čiča-miča i gotova priča. Međutim, ne! Wolf Like Me razbija trope romantičnih komedija u odsudnom trenutku i servira nam nešto mnogo sirovije, ali ne bez značenja i poruke.

Štaviše, na nju nailazimo na samom početku i ona je svojevrsni moto serije – Blessed are the cracked, for they shall let in the light. Tom maksimom Groucha Marxa vodi se čitava serija, kasnije bez većih peripetija i iznenađenja. Ide se ka razrešenju, suštinskom prihvatanju sebe i drugog, uz bezuslovnu podršku, bez odbacivanja. Ništa nije strašno kao kavez u koji smo sami sebe stavili, elaboriraju autori razvijajući zanimljivu metaforu, uz pomoć fantastičnih glumaca i odličan soundtrack.

Više čitajte ovde.

The Woman in the House Across the Street from the Girl in the Window (mini serija, 2022)

Serija nedvosmisleno parodira žanrove poput trilera, misterije i njihov uobičajen whodunnit postupak, kao i istaknutie predstavnike tih žanrova, poput filmova The Woman in the Window i The Girl on the Train. Nisu se zadržali samo na naslovu, već su parodirali čitavu strukturu, dodajući čak natruhe Očajnih domaćica, u vidu mesta radnje i sapunski isprane i upeglane fotografije. S druge strane, serija se zaista može posmatrati isključivo kao misterija, budući da taj deo priče dovoljno angažuje gledaoca. Ipak, u tom slučaju gubi se na nijansama i smislu. Neko humor zaista ne vidi, neko ne želi da ga vidi, pa se sve na kraju svodi na lični ukus i sklonost ka žanrovskim „složencima“. Ozbiljni kritičari ih uglavnom ne vole, dok publika ostaje podeljena.

The Woman in the House... nije za svakoga, i to ne zbog intelektualno-stvaralačke superiornosti, već zato što je zaista specifična. Oni kojima se dopadne uživaće u tome da je ponovo gledaju i nalaze udice, mamce, crvene haringe i skrivene poruke koje nisu isprva primetili, a sve kako bi potkrepili tezu da zapravo... Pa, da zapravo ništa nije onako kako izgleda, a ni onako kako jeste...

Više čitajte ovde.

Knjige

Karlo Roveli „Poredak vremena“

Fizičar Karlo Roveli piše o vremenu na stručan, naučno-popularan način, razmatrajući dimenziju vremena najpre kroz prizmu fizike kao nauke, da bi došao do koncepta kvantne gravitacije koji podrazumeva postojanje sveta bez vremena.

Na vreme se gleda kako na objektivnu tako i subjektivnu kategoriju, kada se ono naročito posmatra u vezi sa umetnošću i književnošću. Roveli se pita da li mi postojimo u vremenu ili ono postoji u nama, dolazeći tako do koncepta savremene fizike koja se ne bavi uobičajenim shvatanjem vremena.

Poredak vremena je i svojevrsno filozofsko delo, vrhunski napisano i uobličeno, čak i za one koji nisu ljubitelji fizike.

Radoje Domanović „Danga“

Domanović je uvek aktuelan: „Snio sam strašan san. Ne čudim se samom snu, već se čudim kako sam imao kuraži i da sanjam strašne stvari, kad sam i ja miran i valjan građanin, dobro dete ove namučene, mile nam majke Srbije, kao i sva druga deca njena. 'Ajde, da rečem da ja pravim izuzetak od ostalih, ali ne, brate, već sve na dlaku radim što i drugi, a ponašanja sam tako pažljiva da mi nema ravna. Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh, kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo“.

Muzika

Ghostly Kisses je kanadski bend koji se žanrovski određuje kao „dreamy pop“, sa čim se apsolutno slažemo, uzimajući u obzir njihov live nastup koji velikodušno delimo s vama.

Podcast

XXZ podcast – Ko (ne) sme da vas pogleda u oči?

Posle pauze od gotovo mesec dana, vratili smo se na virtuelne radio-talase u obliku podcasta. U osmoj epizodi idemo nazad u rane dvehiljadite godine i prisećamo se vremena koje se danas uveliko romantizuje.

Slušajte nas ovde i pridružite nam se već sutra, u novoj epizodi!

Nostalgija

Velvet Goldmine (1998)

Todd Haynes je napravio san, toliko sladak da se lepi za oči. O ovom filmu bi moglo beskonačno da se piše, što ćemo jednom i učiniti.

Kratki film

Coded (2021)

Toliko se kvir ljubavnih priča izgubilo, da niko više ne može da ih se seti. Ona o ilustratoru koji je kreirao predstave koje znamo i danas posebno je dirljiva – J.C. Leyendecker je živeo punim plućima, ali je skončao prazan. Partner mu je srećom ostao.

Video igre

Alone In The Dark 29 godina kasnije

Video igre mogu da budu strašne kao da se radi o realnim događajima, posebno ako je igrač sam u sobi. Alone in the Dark iz 1992. je jedna od takvih igara. Bar je bila.

U patnju je klasik, jedna od važnijih horor igara. Kasniji naslovi – od Silent Hill do ResidentEvil – duguju upravo igri Alone in the Dark, najpre zbog toga što je s njom statično okruženje prvi put upotrebljeno u horor igri. Tu se dobro uklapa i dizajn, koji se takođe razlikuje – kada se ranije mislilo na horor, obično su se zamišljale ruševine, kiša i mrak, dakle kliše. Alone in the Dark je doneo nešto drugo – istina, tu je napuštena vila, ali se unutrašnjost razlikuje – kuća je osvetljena i ima puno boja.

Tako su boje ušle u horor, pa su se crnoj, sivoj i crvenoj pridružile i druge, na primer zelena i ružičasta. To ipak nije umanjilo osećaj straha tokom igranja. Za svakoga je izvor tog užasa drugačiji, pa se neki boje kuće, neki zvukova, drugi opet strahuju od utvara. Pravi horor je možda najpre u izbegavanju stereotipa – razlika u odnosu na ono što se od horora očekuje ume da bude strašna.

*Kontrapreporuke

Fever Dream (2021)

Uprkos dobroj glumi i sjajnoj scenografiji, scenario je katastrofa najglupljih razmera.