Crkva i država, dva oka u glavi
Crkva i država

Photo: www.publicseminar.org

Hram svetog Save, bunar bez dna

Vazda je po kafanama bilo emocionalno uzdrmanih gostiju; to se raspeva, rasplače, muzika oko njega, ponavlja istu pesmu do neizdrža (posle koje katkad izbije i poneka tuča zbog sukoba interesa); razbacuje novce, muzičari srećni, odjekuju pretnje onima što lažu da je Srbija mala, prizivaju se Draža, ili neka Persa, Dragica, Marica, srcolomka, što ga molila “tim životom da ne živi”, pa zbrisala glavom bez obzira. Takav jedan lik redovno zaboravljao na kućevne obaveze, deca bila na ivici gladi, sporadično, a potom i redovno, odlazio da se zajmi, davali mu pod interes, jedva čekali da dođe. On je, kao u poznatom songu, Vučić Aleksandar.

“Nadamo se i molimo se gospodu da predsedniku Republike Srbije da snage i moći da se odupre silnim vetrovima našega vremena, sa nadom i verom i uz pomoć božju da nas gospod neće ostaviti”, izustio je patrijarh srpski Irinej januara 2019, u Banjaluci.

Zavredeo je srbijanski predsednik i orden svetog Save.

Nikad nije dovoljno

Sad, u srbijanskom se bircuzu zvonima (glokenšpilerom, što da ne) redovito leče rane i kompleksi, a to košta. Imamo para, ne možete ni da pojmite koliko. Neka se pripremi mantijaški vrh, pevajte popovi, zaseo platežni gost. Milijarda? Ne pitaj, zvoni, činodejstvuj, raspali roštilj i tamjan, plati radnike na crno, kupi fosne i šprajcove, časti mozaikopisce iz Rusije što rade džabe, ponesi štagod kući, za drugi sprat, otanjili s bakšišem za parastose i rođenja, o opelima da i ne govorimo.

I tako više puta. Mnogo. Previše. Nije, mnogo je kad biju, ne kad dreše tuđu kesu.

Pravi trenutak za faktografiju: Vlada Srbije odlučila je u ponedeljak (6. jul) da za Srpsku pravoslavnu crkvu iz budžetske rezerve izdvoji milijardu dinara, za, kako je obrazložila, radove na Hramu svetog Save na Vračaru. Iz budžetske rezerve. Mora biti da je nešto hitno, kada je kabinet Ane Brnabić odlučio da izdvoji, takođe iz budžetskih rezervi, 91 milion dinara, za Novi Pazar. Prigustilo popovima, svi traže, Hram gradi njih, izgrađuje takorekuć, kao ličnosti od integriteta, a vračarska je nakazna ortodoksna bogomolja, govorahu, “nezavršiva”, stilom naroda verujućeg (i ateističkog) rečeno, bunar bez dna u koji se, nekontrolisano, treba li konstatovati, ubacuju ogromne količine svežeg novca.

Promptno kao za Novi Pazar!

Širenje virusa covid i umiranje od zaraze skrenuli su pažnju na doniranje crkvenih hvalospeva vlasti i pravoslavnu indulgenciju donatora, odnosno na iznos vanrednih davanja iz državnog šteka, mimo budžetske linije 481, u kojoj je planirano finansiranje nevladinih organizacija, pa tako i najbogatije među njima (SPC). Koja pritom, za razliku od zloglasnih zapadnih špijuna, ne plaća porez. Zaboravilo se - kada je vladinom odlukom nagrađen mantijaški vrh - da je to učinjeno i 2019, pa godinu dana ranije, pa još godinu dana ranije. Dakle, sve po sto miliona evra. U ponedeljak je Novi Pazar dobio deset miliona, da spreči masovnije umiranje.

Niko iz vlasti, da ne govorimo o građanima (zaokruživačima, žiteljima, stanovništvu) nikada nije video ni jednu 'artiju vezanu za izgradnju Hrama svetog Save, račun, fakturu, potvrdu banke, predračun bilo kakvih radova, nekmoli tender za izbor najboljeg, a najjeftinijeg izvođača radova, prodavca robe po najnižim cenama. Niko nije tražio, svi su se ugrađivali, lagali, krali nezamislive svote novca. Knjižili kao “pomoć  Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj”.

Ljudska prava i komentari

Kakva Jovanjica, kakva državna droga i šverc oružja, vračarska je nakaza najveća perionica novca u ovom delu Evrope. Bilo je ponešto i džabe, nije se moralo platiti iz budžeta (ko je lud nek' veruje), prilikom posete ruskog predsednika Vladimira Putina januara 2019.  on i domaćin Vučić, sa sve popovima i crkvenjacima, obiđoše ortodoksnu bogomolju na Vračaru. I utisnuše komadiće nečega u mozaik koji donira Ruska Federacija (malo morgen). Promptno isplatismo crni mantijaški orkestar sa milion državnih evra.

Ne bi, verujte, bilo tako da je opozicija na vlasti!

Istina, kad je Zoran Đinđić postao vlast, uveo je veronauku i ubacio mantijaše u zbornice; naravno, njegova je Vlada nastavila rabotu Mirka Marjanovića i njegovog kabineta, pa je produžena kupovina doplatnih markica za poštanske pošiljke. Legalizovana pljačka. U septembru 2001. pod patronatom istog kabineta, formiran je, da 'prostite, Konzorcijum za finansiranje izgradnje hrama. Inicijativa Đinđićeva, realizacija nepoznata.

Nakaza je 2003. postala kulturno dobro.

A i druga su dobra nastala, doduše, ne od nacionalnog, tek od individualnog značaja. Ne sitničarimo, kuća jednog sveštenog lica ima istinsku nacionalnu vrednost koju on koristi samo dok je u ovozemaljskom životu (posle toga njegovi unuci i praunuci).

A tek će nastajati, jer samo u Beogradu, ortodoksno zapišanoj teritoriji, obeleženoj sa pedesetak crkava, po proceni mantijaških eksperata nedostaje još dvadesetak bogomolja. Nikad dosta budžetskih para, a veru je dozvoljeno, u graničnim slučajevima i poželjno, ispovedati, zar smo zaboravili član 18. Univerzalne deklaracije Ujedinjenih nacija o pravima čoveka: Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu promene veroispovesti ili uverenja i slobodu da čovek sam, ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, ispoljava svoju veru ili uverenje podučavanjem, običajima, molitvom i obredom. Sredstva za ove namene obezbeđivaće država, paušalno, planski, ali i po ukazanoj potrebi verskih velikodostojnika i svetovnih predvodnika.

Kad bi opozicija bila vlast

Sad baš, nećemo se držati Deklaracije ko pijan plota (među nama, poslednju je rečenicu smislio bogohulnik, ali zar nije dopisano i da su neka stvorenja na farmi malo jednakija).  

Još malo o opoziciji, opozicionar Dragan Đilas bio je na vlasti, kao nastojnik zgrade i Narodne kancelarije predsednika Srbije, danas predsednika ugledne političke stranke (videti Registar političkih organizacija) Borisa Tadića. Usput o Tadiću, 2005. je izustio: "Ako Crkva
i nije deo države, imajući u vidu politička kretanja u kojima smo, Crkva je sasvim sigurno deo društva i treba da se pita o mnogim veoma važnim pitanjima života pojedinca i života društva". Povraćanja je bilo, niko nije zvao lekara, Tadić posta predsednik. Ne povratilo se (a ima pretenzije da se vrati).

Vratimo se drugom pretendentu, lansirao je nastojnik Đilas priču da će, akcijom luzerskog dvojca, svaka škola dobiti toalet i tekuću pijaću vodu. Što je, naravno, bila bezočna laž. Istina je bila samo činjenica koju smo čuli od Đilasa, da 55 odsto osnovnih škola u Srbiji koje je pohađalo oko 22 hiljade učenika, nije imalo toalete, baš kao ni Srednja ekonomska škola u Kučevu koju je pohađalo 300 učenika.

Đilas je lagao, Tadić je na tu temu diskretno šutio, bavio se alternativnim prelazima i ulaskom u Evropu. Ali, promenilo se vreme, i Đilas je postao vlast, gradonačelnik Beograda (u redu, nećemo se više podsećati), pa požurio da obnovi škole - pardon, crkve, isposnice, kapele, manastire. Poklonio je 30 miliona dinara (svako prema savesti) Srpskoj pravoslavnoj crkvi, za “završetak izgradnje, sanaciju i rekonstrukciju više pravoslavnih crkava i manastira”.

Čemu crkve i hramovi

Tamjan-elita je, kao, potrošila novce na “obnovu manastira Županjevac, završetak izgradnje parohijskog doma pri Hramu Svetog velikomučenika Georgija u Čibutkovici, za freskopisanje unutrašnjosti Hrama srpskog pravoslavnog ženskog manastira Vavedenje u Beogradu“.

Urušene škole, “toaleti” u šumi, i to je Srbija danas. Daleko od vračarske nakaze, baš kao što su daleko i ambulante u svim donjim pripizdinama, bolnice kao svojevrsna imitacija života. Vučić Aleksandar poručio je, zapravo - ne samo Novopazarcima - nego i grđanima unutrašnjosti Srbije, da ne brinu za svoje živote koje je “vrhovna komanda izbrisala iz brojnog stanja”.

Možda je neko i poverovao Đilasu (nije plakao). Donosila deca žuticu iz škola, vremena su sada opasnija, moliti se valja, a kako u nezavršenoj bogomolji.

I u SPC su neki zapovednici, po logici stvari oni koji se ne ugrađuju, protiv crkvenog investicionog buma, poput vladike Grigorija, episkopa dizeldorfskog i cele Nemačke: “Bilo bi veoma dragoceno da voljom i upornošću pomognemo bolnice i škole. Nemam ništa protiv gradnje crkava i hramova, kako bi to, uostalom, bilo moguće. Samo mislim da imamo dosta crkava i hramova, a čemu crkve i hramovi ako u njima neće biti ljudi”, kazao je vladika.

Možda preteruje, samo je 500 objekata pravoslavnih, uključujući i ono nešto pored bogomolje na Vračaru, izgrađeno u poslednjih 30 godina. Ono gde promovišu knjige Milana Lukića i Legije.

Sve je regulisano.

Oceni 5