Ugušiti u sebi ružni i cinički egoizam
Isus Hrist

Photo: en.wikipedia.org

Hristova doktrina i stvarnost

Danas, kad je nedogledni vremenski niz protekao od doba u koje je Isus iz Nazareta, posle pojavljivanja drugih velikih posvećenika, sa svoje strane učio ljude uzajamnoj simpatiji i samilosti, - čovečanstvo kao da je dalje nego ikad od ideala izvornog hrišćanstva. Umesto bratstva caruju be-zumna pocepanost i slepa omraza među pojedincima, rasama, narodima, državama: umesto sveljubavi vladaju gnev, izbezumljenost, zatrovanost, rađenje o glavi, mučko zabadanje noža u leđa; umesto razumevanja – sve beznadežnije udaljavanje, razmimoilaženje i cepanje; umesto praštanja – otrovno registrovanje i najmanje omaške, i svakoga, i najsitnijeg prestupa, svakoga “trna u oku brata”, sa zlom žudnjom za odmazdom, što krvoločnijom, što nečovečnijom. Doista, i pojedinci i kolektivi stoje usred teško zamršene omraze i zakrvavljenosti, i zlopate se u njima grčevito i obezglavljeno. I to u veku kad su se spoljašnji životni uslovi usavršili do ranije neslućenoga stepena, i kad je materijalno postojanje ljudima izvanredno olakšano pronalascima dosad i fantaziji nepristupačnima.

Metafizički uzroci porekla zla suviše su praiskonski duboki, da bi i najumniji mogli do njih prodreti jasnim pogledom. Ali sa zlim se mora računati, jer se u čitavoj iskustvenoj sukcesiji na sve strane sa njime obilno sukobljavamo i mučki o njega ranjavamo. I to zlo, koje je osnovna negativna datost egzis tencije, dobilo je u današnjici tako nakazno isprepletane oblike i vidove, da preti ne samo razoravanjem i uništavanjem kulturnih tekovina, već i poništavanjem celokupne vrednosti života. “Propast Zapada”, poodavno pretskazivana, ostvaruje se nezaustavno i neumitno, hitrijim tempom nego što je predviđena. Tekovine civilizacije, izgrađivane u smeru osvajanja materijalnih dobara i spoljnjeg blagostanja, pokazale su se potpuno nemoćne da spasu savremene ljude od srljanja u sve moguće moralne neduge, duševne unakaženosti i socijalne zločine. Bez ikakve čvršće etičke podloge, lišen jedino spasonosnoga verovanja da je dobro pojedinca neostvarljivo bez opštega blagostanja, čovek današnjega vremena grca u pandemonijumu, koji su mu pripremile njegove preterano nabujale samožive težnje i pohlepnost za svim vrstama prividnih dobara i propadljivih materijalnih koristi. Suvišno vođenje računa samo i sključivo o sebi postalo je već odavno protivprirodno. Istina je i porazna nesumnjivost da ljudski individuum dolazi na svet ophrvan oštro i nemilostivo ukorenjenim sklonostima za dominiranjem. Ali, u sadašnjem životu, te po sebi zloglasne sklonosti postale su uvećane do karikatura, a gaženje preko mrtvih redovan je i, čini se, po sebi razumljivi metod, čim treba zadovoljiti ludačku glad egoizma.

Okršaji i pometnje što na sve strane besne, u okviru kako individualnog, tako i opšteg bivanja, pritiskuju kao najglomaznije stene iz koloseka izbačena bića, ispretrzana, uplašena, zahuktana da dograbe kakav plen, koji ih neće ni oblagoroditi ni usrećiti, ali će bar trenutno zajaziti njihove razjapljene, samožive čeljusti. Moralisti i blagorodni učitelji spasenja zaćutali su za masu ovoga puta: govore još samo uskome krugu izabranih. Suviše su jasno svesni toga da su i njihovi prethodnici propovedali gluvim ušima, i da zato nikakvoga širega praktičnoga ishoda sva njihova blagorodna nastojavanja nisu imala. Ali, pri svem tom, ti najsvesniji između ljudi, svojim delima, saobraznim uzvišenoj ideologiji, čine jedan upadljivi protivteg strahovito nadmoćnom pretezanju gadluka i neispravnosti ljudskih. A bez retkih usamljenih i razvejanih iskrica dobra, ljudski rod bi se nepovratno ugušio u ponoru mraka, naseljenom stravičnim avetima prestupa, grehova i beslovesnosti.

Umesto da se rđavština potiskuje silom, treba, pre, umesto nje i nezavisno od nje, izgrađivati nove staze što vode duševnome miru, opštem blagostanju i širokoj, svesnoj slobodi – tom najnevarljivijem preimućstvu čoveka

Nesavremeni pretstavnici etičkih okupacija u sadašnjosti, iako pomireni sa tim da se ni sudbina čovečanstva, kao ni udes pojedinca, ne mogu predrugojačiti, i da se celokupna evolucija kreće predodređenim i nepromenljivim etapama, ne prestaju da meditiraju o večnoj suštini svih kratkovečnih fenomena, koja jedina može da pruži urazumljavanje izbezumljenim i unesrećenim stvorovima. A sposobnost za meditaciju ostaje preimućstvo namenjeno najboljima, onima od kojih je jedino moguće očekivati neko razdanjavanje. Ovi ronioci u neizmeljivo jezgro svega znaju da su jedan isti izlaz iz spletova bolova i zabluda pokazivali svi najeminentniji vođi čovečanstva, - nezavisno od toga kome su narodu, vremenu ili veri pripadali: Buda, Mojsije, Pitagora, Platon, Isus, Toma iz Kempisa ili Paskal. Svi oni savetovali su i nalagali da se ostavi bolno i okuženo poprište opsena, ludih trzavica i svirepih patnji, i da se utone u čisti božanski, sverešavalački izvor celokupnog postojanja, iz kojega se samo mogu crpeti mir i obasjanost. A kao na jedino mogući način da se do toga dođe, ukazivali su, u primeni, na ljubav i samilost prema živim bićima. Ali ljudi, ukvrženi u nanose na oko primamljivih privida, nisu imali smisla za reč istine, koja je uvek kratka, jasna i kategorična. Zato su i dalje išli za svojim zabludama, i dalje su se ponašali kao da je svaki od njih središte univerzuma, potiskujući sa beslovesno rasplamtelom voljom za samopotvrđivanjem sve što bi im stvarno ili samo fiktivno stajalo na putu.

Vrtoglavica zaslepljenog hrljenja za onim što donosi ličnu korist zahvatila je danas čovečanstvo kao požar nedoglednih razmera. I najoptimističkije nastrojeni priznaju da je nezapamćeno i bezprimerno današnje nepoštovanje tuđe ličnosti i smelost za prigušivanje i skrnavljenje tuđih prava. Jer gadne nepravde i bogohulne povrede što su još juče tek po izuzetku pogađale pojedince, snalaze sad po sebi razumljivo, čitave narode. I na njih se niko više ne buni, jer se suviše često ponavljaju, i jer su ljudi odveć velike kukavice da bi ustali u odbranu tuđih prava.

Valja učiniti najgorostasniji ali i najplemenitiji napor: ugušiti u sebi onaj ružni i cinički egoizam, koji nam zastire oči slepilom za sve što nismo mi i naša korist, i koji nas gura u potpunu, stravičnu propast duše i pomračenost uma

Pri takvome stanju stvari, u trenucima kad naročito opako pritiskuje dušu mora stvarnosti, davljenički krikne najneophodnija od svih potreba: ako ne za kakvim konačnim razrešenjem, do kojega je samo izabranima ostvarljivo doći, ono bar za kakvim utešnijim izgledom, za nekim povodom unutrašnjega razvedravanja, za kojim osloncem što neće obmanuti. I tada se, prirodno i pouzdano, nameće pribegavanje učiteljima ljubavi, čije su reči pouzdani putokaz za izlazak iz vrzinog kola, rata sviju protiv svakog. Nama najbliži između njih je Isus iz Nazareta, koji je propovedao ljudima da se samo putem ljubavi dokučuju neprolazna dobra. Njegovi stavovi čine se danas rastavljeni od čovečanstva razjapljenijim ponorom nego ikad, ali, baš zbog toga, oni blistaju u još moćnijoj svetlosti i nadzemaljskijem blesku nego ranije. Prosvećenima mora izgledati već sad neosporno da se ukletom ukvrženi lanac zla samo praštanjem i simpatijom može negde raskinuti. Gadna povezanost uzroka – mržnje i posledice – odmazde ne može se poseći nikakvim negativnostima, jer se iz jednoga zla, fatalnim načinom rađa uvek drugo, kao što iz jedne mržnje proističe uvek druga. Kauzalna sklupčanost uzroka i posledica negativnih radnja još je neumitnija, nego svaka druga uzročnost. Dejstva jednoga zla proizvode beskrajnu povorku drugih, gorih, mračnijih, zapletenijih: iz njih nikakvoga ishoda nema, sve dok se ne ponište životvornom, oplemenjujućom, jedino isceliteljskom strujom dobra. Umesto da se rđavština potiskuje silom, treba, pre, umesto nje i nezavisno od nje, izgrađivati nove staze što vode duševnome miru, opštem blagostanju i širokoj, svesnoj slobodi – tom najnevarljivijem preimućstvu čoveka.

Zabluda je stvorova, zanesenih površinom i spoljnim izgledima, verovanje da sila, kažnjavanje i odmazda, mogu doprineti poboljšanju odnosa među ljudima. Zastrašivanje je jedna od metoda koje najuspešnije pothranjuju sve vrste podlosti, neiskrenosti i laži, - ta nepresušna vrela svih opakosti i nakaznosti. Međutim, praštanje i saosećanje, kao neposredne reakcije na ključanja i preplavljanja zla, i zračenje pozitivnim smerovima i konstruktivnim delima, - ostaju prava mogućnost za oslobođenje iz demonskih spletenosti i pomračenosti, u kojima smo već poodavno izgubili obličje čoveka. Valja učiniti najgorostasniji ali i najplemenitiji napor: ugušiti u sebi onaj ružni i cinički egoizam, koji nam zastire oči slepilom za sve što nismo mi i naša korist, i koji nas gura u potpunu, stravičnu propast duše i pomračenost uma. Tek kad prokrčimo sebi izlaz na visine altruističnoga gledanja na svet, osvanuće nam, a naša unutrašnjost će se osloboditi dželatskih lanaca, što nas drže prikovane za mrak i pustoš. A taj izlaz naznačili su svi veliki tražioci Boga i iskupljenja iz zemaljskih muka, ali ga je Isus iz Nazareta pretstavio u naročito toplim i pristupačnim simbolima. Čim prava i svima pristupačna sadržina tih simbola postane naša istinska svojina, spašće sa naših, od spoljnih užasa zgrčenih duša, svi izlišni osvrti na nebitnosti i sva zlopaćenja zbog njih, i sinuće u njima praiskonska božanska iskra, mučki zatrpana i potisnuta nedostojnim i ružnim pokretima, ali neuništljiva i namenjena večnosti.

Istinitost i spasonosnost te doktrine postaće nepobitne za sve tek posle zadnjega, od svih dosadašnjih najbednijega kraha, koji čeka čovečanstvo: preostali od ljudi jasno će pojmiti tada da metode nasilja, nikakvo olakšanje i poboljšanje ne mogu doneti

Ako ne budemo u stanju, međutim, da izađemo iz sklopa sukobljavanja, kavga i laži, imaćemo žalosnu ulogu da pripremimo opštu katastrofu, gde će izgubiti važnost svi principi čovečnosti, i rastočiti se cela životna lepota. Beskrajno je bolje neimati aktivnu ulogu u tome sveopštem slomu i crnome bespuću, nego svojim beslovesnim postupcima pothranjivati stvaranje sveopšte anarhije, koja će, i bez našega udela, uostalom, neizostavno nastupiti, da pokaže do kakvih apsurda i čudovišnosti vodi odbacivanje spasilačkih i jedino kako socijalno tako i individualno prihvatljivih načela pravičnosti i bratstva.

A ta načela leže na domašaju ruke, odlučno isklesana i nezaboravno uobličena u svedočenjima što su ostala iz kratke zemaljske delatnosti Isusa iz Nazareta. Taj posvećenik najvišeg stila, “svetlost kojoj nema ravne”, istakao je jednostavnije, sugestivnije i nepobitnije od svih svojih prethodnika i sledbenika, da samo saosećanje i smisao za odavanje pravde svakom ljudskom biću mogu izvesti čovečanstvo iz pomrčine, naseljene gadnim avetima mržnje, i rasteretiti ga košmarne opterećenosti egoizma, koja je najtamnije prokletstvo čovekovo. Ovo učenje: zvanično prividno sankcionisano, ali u bitnosti dogmatično osakaćeno i licemerno besnaženo, nije moglo pomoći ljudima, nepripravljenim da ga prime. Istinitost i spasonosnost te doktrine postaće nepobitne za sve tek posle zadnjega, od svih dosadašnjih najbednijega kraha, koji čeka čovečanstvo: preostali od ljudi jasno će pojmiti tada da metode nasilja, nikakvo olakšanje i poboljšanje ne mogu doneti. I prihvatiće i primeniće u delo stavove o pravičnij podeli životnih uslova, o jednakim pravima svih ljudskih stvorova i o altruizmu, - zato što će neosporno videti da ih samo oni mogu izvesti iz potpune moralne obezglavljenosti i socijalnog prestupništva, i uzdići ih na stepen svešću obasjanih bića.

Preostali iz najočajnijeg od svih moralnih i društvenih slomova što su se ikad dogodili, poći će za Hristovom ideologijom, ako ne iz oduševljenja, ono, svakako, iz neospornog uviđanja da samo ona može osigurati mir i prosperitet ljudima i narodima. Mnogovekovna crna iskustva, kao posledica neprihvatanja izvornih hrišćanskih principa, otvoriće ljudima oči o suštini socijalne pravde i o neizbežnosti potiskivanja čovekovoga čudovišnoga egoizma.

Ali, međuvreme od današnjice, do te završne faze društvenoga razvitka, naseliće najgnusnije i najpomamnije utvare samoživosti i slepila… A nas, ljude današnjice, neće mimoići žalosna sudbina da ih gledamo sasvim izbliza…

*Hrišćanska misao, IV, br. 12, 1938. godine

Oceni 5