Hronika beščašća i smrti

Međunarodni tribunal za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije, poznatiji kao Haški tribunal, okončao je, ceremonijom zatvaranja i odavanjem počasti žrtvama, dvadesetčetvorogodišnji rad tokom kojeg je sudio po 161 optužnici i izrekao krivcima 1.610 godina  zatvora. Mehanizam za međunarodne krivične sudove okončaće sve preostale žalbene postupke; protiv Radovana Karadžića, Vojislava Šešelja, Ratka Mladića, kao i ponovljeno suđenje Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, te preuzeti i krivično gonjenje Vjerice Radete i Petra Jojića, čije izručenje nije odobrilo srbijansko pravosuđe.

Domaćim pravosuđima Tribunal je ostavio u nasleđe više miliona dokumenata i dokaza krivice  učesnika ratova, a društvima teret suočenja i obračuna sa poricanjem, postavši nezaobilazni izvor podataka i istorijskih dokumenata koji postaju vlasništvo Ujedinjenih nacija. "Sud je ispunio svoju misiju. Neki nisu zadovoljni, a neki su izuzetno zadovoljni onim što smo postigli. Naš zadatak nije bio da ispunjavamo želje ove ili one strane, bilo koga, već da one koji su najodgovorniji za zločine koji su počinjeni za vreme sukoba, privedemo pravdi. Ja smatram da smo mi to uradili", rekao je svodeći rad Tribunala poslednji predsednik Karmel Ađijus.

Na kraju rada Tribunala izvesno je to da ova pravosudna institucija, formirana u Savetu bezbednosti, nije procesuirala sve krivce za stateško planiranje svih zločina, ali i to da su presude koje je donosio često okarakterisane kao "suđenje čitavom narodu".

U Tribunalu tvrde da su ponosni na svoj rad. "Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju izuzetno je ponosan na to što je presudio ili na drugi način priveo pravdi svako od 161 lica protiv kojih je tužilac podigao optužnice za zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije tokom sukoba devedesetih godina 20. stoleća", konstatuje Tribunal koji je prvi sud tog tipa od Nirnberga i Tokija, formiranih na kraju Drugog svetskog rata, ističe britanski Gardijan. List konstatuje da je 90 optuženih osuđeno za genocid, zločine protiv čovečnosti i druge zločine, te da "više niko neće moći da pobegne bez kazne za svoje postupke, čak i tokom rata".

"Bilo je i kritika da je Haški tribunal predstavljao ’pravdu pobednika’- oko dve trećine optuženih bili su Srbi, a oni koji podržavaju sud ističu da su najveće zločine u sukobu izvršile srpske snage nad muslimanskim civilima", piše Gardijan.

Nekadašnji glavni tužilac Haškog tribunala Džefri Najs ističe da njegov "opšti utisak o Haškom tribunalu najviše ima veze sa onim što se dogodilo u Srebrenici". "Izdaja SAD, Velike Britanije i Francuske, kako deluje, dovela je do humanitarne noćne more, dok holandskim mirotvorcima nije rečeno da su ostavljeni na cedilu. Ukoliko je tako bilo, te moćne države su sigurno otkrile Miloševiću da ako bosanski Srbiju zauzmu Srebrenicu da više neće biti vazdušnih udara“, kaže Najs.

Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Srbije i SRJ Jugoslavije umro je 2006. u pritvorskoj jedinici Tribunala, dok druga dva aktera, iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, nisu procesuirani, jer su u međuvremenu preminuli.

U Srbiji su iznete brojne optužbe da je Tribunal bio usmeren na krivicu čitavog srpskog naroda, iako je, pre svega presudom generalu Momčilu Perišiću, Srbija amnestirana krivice za nesporno učešće u ratu u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, odnosno školske primere akata agresije, dok je presuđeno i to da je "postojao udruženi zločinački poduhvat koji je za krajnji cilj imao uspostavljanje hrvatskog entiteta, delimično u granicama Banovine Hrvatske iz 1939, kako bi se omogućilo ponovno ujedinjenje hrvatskog naroda". Takođe, sudija Žan Klod Antoaneti, predsednik Veća koje je osudilo šestorku iz Herceg-Bosne, predsedavao je i većem koje je oslobodilo Vojislava Šešelja, konstatujući da pozivanje na ubistva Hrvata i Muslimana nije bilo huškanje niti su mu cilj bili zločini, nego "dizanje morala".

"Da li smo mogli bolje - verovatno. Da li smo mogli biti efikasniji - rekao bih da. Da li smo imali izbor - živeti s alternativom da se ne učini ništa, imalo bi mnogo mnogo veću cenu."

Srbija nakon prve faze međunarodnog suđenja živi dominantno pravdanje zlikovaca, a presude protiv onih srpske nacionalnosti proglašavaju se za selektivnu pravdu u čijoj se primeni Srbi uvek proglašavaju krivcima.