Film "The Painted Bird" (2019)
The Painted Bird3

Photo: IMDb

Hronika patnje jevrejskog dečaka

The Painted Bird

2019.

scenario i režija: Václav Marhoul (prema istoimenom romanu Jerzyja Kosinskog)

uloge: Petr Kotlar, Udo Kier, Stellan Skarsgard, Barry Pepper, Julian Sands, Harvey Keitel, Lech Dyblik, Aleksej Kravčenko, Julia Valentova, Ala Salkova

Rat je sranje i donosi razaranje u materijalnom i emotivnom smislu. To znamo vrlo dobro, kako iz novije krvave istorije, tako i iz one malo dalje. Uostalom, u našim se krajevima još Drugi svetski rat, taj titanski udar na ljudskost, još uvek nije završio kako treba, a budale su još uvek spremne da svode stare račune. Zbog toga će The Painted Bird, najkontroverzniji film sa ovogodišnje Mostre, ta hronika patnje neimenovanog jevrejskog dečaka širom ratom razorene Istočne Evrope, na Balkanu biti itekako aktuelan, ali je pitanje donosi li film nešto novo osim inflacije nasilja, patnje i sadizma.

Koren svega, ili makar većine toga, leži u izvornom romanu poljskog pisca Jerzyja Kosinskog za koji je jedno vreme važila etiketa autobiografskog. Nakon što je ta teza pobijena ne samo u smislu autentičnosti piščevog iskustva, već i u smislu autentičnosti njegovog pisanja (poglavlja iz knjige su navodno prepisana iz priča raznih poljskih pisaca). Bilo da su ti navodi tačni ili ne, knjiga je očigledni kompozit složen u formu pikarskog ili bildungsromana. Reditelj Václav Marhoul je, međutim, izjavio kako ga ne zanima autentičnost navoda, već autentičnost iskustva.

Nevolja je, pak, višestruka, bilo da se iskustva i navodi mogu odvojiti ili ne, a ako se ipak mogu - sa kojom namerom i namenom. Poznata nam je suština rata. Poznato nam je da se u ratu ljudi pokazuju u svom najgorem, najogoljenijem i najodvratnijem izdanju. Poznat nam je sadizam i sklonost ka razaranju na svim stranama, kao i to da nasilje rađa nasilje. Poznat nam je i duboko ukorenjeni antisemitizam u ruralnim istočnoevropskim društvima koji je sa nacističkom okupacijom samo dobio administrativnu podlogu. Ima li tu nečeg novog, neviđanog i, dalje od čisto grafičkog nivoa, istinski provokativnog?

U suštini, imamo dečaka (Petr Kotlar) koji se potuca od nemila do nedraga po jedinstvenom prostoru okupirane i ratom razorene Istočne Evrope. Upoznajemo ga u nimalo zavidnoj situaciji, na selu i na udaru drugih seoskih dečaka zbog svog etničkog, odnosno verskog porekla. Oni će bez griže savesti njega namlatiti i ubiti njegovog ljubimca. Ako je za utehu, makar ima krov nad glavom i topli obrok kod žene koja insistira da je zove "tetka", a koja možda i nije u rodu s njim. Kad tetka umre u snu, a dečak slučajno zapali kuću, ostaje i bez to malo sigurnosti.

U susednom selu ga prodaju veštici kao demona da joj posluži kao pomoćnik u lečenju sujevernih seljana. Ona će ga odbaciti kada se razboli, pa će završiti u kući kod sadistički nastrojenog mlinara (Udo Kier u ulozi koja je suviše "zla" čak i za njegove B-filmske standarde) koji svom pomoćniku vadi oči kašikom kada pomisli da se ovaj zagledao u njegovu (postariju) ženu. Nakon toga sledi poglavlje sa Lekhom (Lech Dyblik), čovekom koji iz zabave farba pticama krila i pušta ih u nebo samo da ih jato drugih rastrglo (eto naslova, a eto i metafore za dečakovu sudbinu!)

Mučenje tu ne staje: dečak će do kraja filma biti zarobljen, ali i pušten od strane "dobrog naciste" (Stellan Skarsgard), pod svoje će ga uzeti dobronamerni sveštenik (Harvey Keitel, svojevrsna kontrateža liku koji je isti glumac igrao u filmu Bad Lieutenant Abela Ferare), a završiće i kod pedofila (Julian Sands) i kod mlade nimfomanke (Valentova) pre nego što se domogne sovjetske vojske i vojnog sirotišta. Za sve to vreme on govori vrlo retko, ali upija nasilje oko sebe što ga čini čvršćim, zapravo više otupelim nego spremnim da se efikasno odupre. On svedoči gadosti, sadizmu, nasilju, zoofiliji, pedofiliji, bivajući ili nemi svedok ili direktna žrtva. Sa njim, svemu tome svedočimo i mi i to na, ako ne eksplicitan, onda barem jasno sugerisan način u razlivenim sivim tonovima analogne fotografije Vladimira Smutnog u širom, Cinemascope formatu.

Gadost za gadost i patnja za patnju, glavni problem filma je što smo istim zatrpavani i pretrpavani od početka sa nikakvim ili minimalnim varijacijama na temu, gradacijom ili izgradnjom makar protagoniste, ako su već svi drugi zacementirani u svojoj datosti. Prava je šteta što je film, zapravo, u svojoj prvoj trećini (od ukupno blizu tri sata trajanja) nudio mogućnost da zapravo krene u nekom drugom smeru. Ma, u nekom smeru, makar kakvom. Ovako je Václav Marhoul, inače glumac po osnovnoj vokaciji i autor zanimljivog ratnog spektakla Torbuk, postigao kontraefekat i anestezirao nas na patnju na sličan način na koji je i protagonista anesteziran, u procesu pritom trošeći glumce, i mladog, talentovanog Kotlara pred kojim je možda i svetla budućnost, ali i internacionalna velika imena čiji su glasovi prekriveni sinhronizacijom upitnog kvaliteta.

Paralele sa drugim naslovima se mogu povući jer je svaki filmofil pogledao i Ivan's Childhood Andreja Tarkovskog i Come and See Elema Klimova koji se bave sličnom temom iz slične, dečije perspektive. I tu ima brutalnosti, ali ima i poezije i smisla. Po nivou gadosti kojom nas Marhoul zasipa, The Painted Bird kao da pokušava da se približi šampionima kategorije, testamentarnom filmu Alekseja Germana It's Hard to Be a God i Pasolinijevom remek-delu Salo, or 120 Days of Sodom, ali bez poente van one banalno-prvoloptaške. To sve čini The Painted Bird redundantnim filmom i koskom koja je bačena festivalskoj publici da se gloži. Daleko od toga da je jedini film te vrste (znamo koji su uobičajeni sumnjivci), ali svejedno boli potrošiti tri sata vremena na tako nešto.

Oceni 5