Pokušavala sam da ubedim žene da ne ostanu nepismene

NOVI KURSEVI

U leto 1951. godine organizovan je u Peći još jedan kurs za nastavnike. To je bila poslednja mogućnost za doškolovavanje pomoću kurseva, posle toga se diploma mogla steći samo u toku redovnog školovanja. Malo smo većali Todor i ja: dete malo, kome ga ostaviti, kako organizovati život, ali odlučili smo da se ipak upišem. Znali smo da će ubrzo doći novi kadrovi i da ću ja kao nekvalifikovana radna snaga sigurno izgubiti posao. Morala sam, znači, da dobijem diplomu i osiguram sebi mesto u školi. Tošina sestra Agapija, tada još neudata, odmah je pristala da pomogne tokom tog kursa i čuva Gorana dok sam ja na nastavi. Početkom leta smo otputovale u Peć. Smestile smo se u ženskom internatu, jednoj prelepoj velikoj kući koja je posle rata oduzeta od nekog bega. Dobila sam, s obzirom na to da sam bila jedina majka sa malim detetom, posebnu sobu u prizemlju te kuće. Donele smo svoj rešo, nešto posuđa, posteljinu itd. Naše malo domaćinstvo se tu udobno smestilo.

Već 1952. godine postavljena sam za predsednicu AFŽ-a za srez Gora. U Partiji, u AFŽ-u, tražili su od mene da kao ''primer emancipacije'' govorim ženama o sopstvenom iskustvu. I ja sam taj zadatak obavljala svim srcem

To je bilo jedno predivno leto. Ujutru bih odlazila u školu, Agapija je ostajala sa Goranom, i uvek u isto vreme donosila mi ga na podoj. Tu bi me njih dvoje sačekali do završetka nastave, društvo se onda redovno okupljalo da se poigra sa Goranom, svi su ga voleli, grlili uz ''zdravo, kolega'', uvek je bilo veselo. U internatu pogotovu. Devojke su ga obožavale, a on je bio veoma komunikativno, nasmejano dete, koje je po ceo dan išlo iz ruke u ruku. Gotovo nikad nije plakao, a i kako bi kad je pored Agapije i mene još jedno pedeset devojaka stalno bilo oko njega, bez prestanka smišljajući kako da ga zabave. Sve smo bile potpuno bezbrižne. Mene je to leto preporodilo. Nikog tu nije bilo briga što sam izbačena iz porodice, nisam osećala da me iko osuđuje zbog udaje iako sam se sa mnogim kolegama znala sa prethodnih kurseva kada sam bila samo hrabra, napredna devojka, pre nego što sam postala ozbiljna prestupnica. Ovo društvo iz škole za to nije marilo, prihvatili su me u potpunosti, i ja sam se među njima osećala veoma  dobro, kao normalna mlada žena. Bila sam srećna. Vikendom je dolazio Toša da nas obiđe, išli smo na izlete u Pećku banju, uživala sam. Kurs sam završila uspešno i dobila diplomu nastavnice za predmet istorija. Sad sam mogla da ga predajem u višim razredima osnovne škole.

U međuvremenu je u centru Dragaša podignuto nekoliko kućica za rukovodeći kadar mesta i po mom povratku sa kursa uselili smo se u jednu takvu kućicu. Agapija se vratila u Lipljan, a mi smo ušli u novi stan, mali ali udoban, sa kuhinjom i spavaćom sobom, doduše bez kupatila, ali takav je bio standard. Kupali smo se u koritu, u sobi, a WC je bio poljski, zajednički. Veš se prao napolju, na česmi. Dok ja perem veš, Goran spava u korpici pored mene. Prava seoska idila.

RAD NA TERENU

Odmah po završetku kursa počela sam, kao aktivistkinja AFŽ-a, da obilazim sela po Gori i Opolju, da okupljam žene i da im govorim o emancipaciji. Postala sam važna osoba u toj sredini: Albanka sa diplomom, ''redak zver'' što bi rekli, to se zaista nije moglo sresti svaki dan. Već 1952. godine postavljena sam za predsednicu AFŽ-a za srez Gora. U Partiji, u AFŽ-u, tražili su od mene da kao ''primer emancipacije'' govorim ženama o sopstvenom iskustvu. I ja sam taj zadatak obavljala svim srcem. Stizala sam do najzabačenijih  sela, govorila, govorila ... Znala sam da žene tu dolaze zato što moraju, ne zato što su stvarno zainteresovane nego što im je naređeno da dođu, ali sam čvrsto verovala da će i tako nešto od moje priče dopreti do njih, bar do jednog njihovog broja. Htela sam da ih ubedim da ne ostanu nepismene, da to nije toliko teško, ''kad sam mogla ja, možete i vi...''. Sa Gorankama je bilo mnogo lakše, već je bilo aktivistkinja AFŽ-a koje su radile među njima. Osim toga, Goranci su pripadali drugačijoj kulturi od Opoljana, bili su uglavnom pečalbari, kretali su se po različitim krajevima, živeli u gradovima, donosili iz tog sveta različite novine, pa im ideje koje smo mi širili među ženama nisu bile potpuno strane. Opoljani su bili mnogo konzervativniji. Oni su svojim zanimanjem bili vezani isključivo za zemlju, sa svog imanja se niko tokom života nikud nije pomerao, te prema tome nisu bili skloni bilo kakvim promenama. Tu su pružani veliki otpori. Muškarci su branili ženama da dolaze na skupove, nisu upisivali žensku decu u škole. 

Zahvaljujući ovoj mojoj aktivnosti pozvana sam 1952. godine da budem član kosovske delegacije koja je išla u Beograd da Titu čestita rođendan. Delegacija je sastavljena po ključu: po nekoliko Srba, Crnogoraca, Albanaca i ja, da predstavljam ''žene''. Ukupno nas desetak. Na prijemu u Belom dvoru tresla sam se kao prut od treme. Ali posle sam se opustila, vidim Tito vedar, spontan, ćaska neusiljeno sa svima, pa meni kao normalno došlo da mu na pitanje o situaciji na Kosovu počnem naširoko o tome kako teče proces opismenjavanja, kako radimo među ženama itd. To nije bilo predviđeno, njegovo pitanje bilo je kurtoazno, ali izgleda da mu je upravo to bilo simpatično. Slušao me je pažljivo, postavljao pitanja, a ovi moji iz delegacije ukočili poglede od straha da nešto ne zabrljam. Kad smo se na kraju postavili za slikanje za zajedničku fotografiju sa njim, tražio je ''onu malu'', mene, da stane do njega. Kako sam bila ponosna!

ŠKOLOVANJE U BEOGRADU

Septembra meseca 1952. godine Toša odlazi u Beograd na školovanje. Partijski kadar koji nije imao odgovarajuće škole dobio je mogućnost da se doškoluje u kraćem roku od redovnog. On upisuje ekonomsku školu, a ja, kad već idem s njim, odlučim da pokušam da se upišem u Višu pedagošku školu. Ni ta odluka mi nije bila laka. Najveći problem mi je bio da se odvojim od Gorana. Trebalo je, bar za prvo vreme, dok se upišemo i snađemo, da ga ostavimo kod svekrve. Druga poteškoća bio je jezik. Govorni jezik mi nije predstavljao poteškoću, sa Tošom sam govorila srpski redovno, u svakodnevnoj komunikaciji sam s lakoćom prelazila sa srpskog na albanski, na turski, na ''goranski'', koji je neka lokalna varijanta srpskog, ali sam se plašila kako ću pratiti predavanja, kako ću polagati ispite, pisati književnim srpskim. Ali, uslovi su bili vrlo povoljni, dobijala sam redovnu platu, pošto je to bilo odsustvo radi usavršavanja, prijemni ispit nisam morala da polažem jer sam na kursu prošla sa odličnim ocenama, tako da se ta prilika nije smela propustiti. 

Tog leta smo, za probu, ostavili Gorana kod bake i otišli na more. I to je bilo nešto organizovano, valjda preko Sindikata, ne sećam se više kako, uglavnom proveli smo desetak dana u Lovranu u nekom odmaralištu. Tada još nije bilo mnogo turista, nije bilo gužve, sretala sam na plaži neke političare, glumce, za običan svet letovanje na moru još uvek je bilo nedostupno. Mi smo tada prvi put videli more; tog leta sam i naučila da plivam. Mojoj deci je, na primer, bilo veoma smešno kad su čuli da sam naučila da plivam tek kao odrasla žena. Kad su oni rasli, letovanja na moru postala su masovna pojava, pa se veština plivanja savladavala obično već u detinjstvu. Tako su i moja deca naučila da plivaju još pre polaska u školu i mislili su da se to uči, kao čitanje i pisanje, samo onda kad si mali. Sećam se odlično koliko je Suzana bila iznenađena kad sam joj ispričala da je mene njen tata naučio da plivam, baš kao što je naučio i nju. ''Pa sa koliko godina si se ti, bre, udala za tatu kad te je on učio da plivaš?'', pitala je, misleći valjda da sam se udala u prvom osnovne.

Među kolegama se nisu ispoljavale međunacionalne netrpeljivosti, ili bolje rečeno nisu bile vidljive, javne, ja se bar ne sećam nekih sukoba iz tog perioda, mada su se na planu međunacionalnih odnosa u društvu (na Kosovu) stvari upravo tih godina ponovo pogoršavale

Ujesen se razdvajamo, ja odlazim u ženski, Todor u muški internat. Upisujem istoriju pod ''a'', geografiju pod ''b''. Majko moja, kad sam ušla u učionicu prvi dan, a ono krcato, preko sedamdeset studenata. Mislila sam da se nikad neću snaći. Sednem pored neke devojke, upoznamo se, i reč po reč, ubrzo smo postale nerazdvojne. Ona se zvala Nina Aćimović, bila je Beograđanka, i mnogo mi je pomogla u prvom snalaženju. Kasnije smo zajedno spremale ispite, jedan dan ja kod nje, drugi dan ona kod mene, tokom celokupnog školovanja. Naše druženje je uglavnom bilo vezano za učenje, nismo se viđale u slobodno vreme zato što je Nina bila devojka, a ja sam tu bila sa mužem i detetom i imala druge obaveze, ali mi je, svejedno, vreme koje smo zajedno provodile bilo dragoceno. 

Imala sam odlične profesore. Meni je u najlepšoj uspomeni ostao profesor Jugović koji je držao predmet Opšta istorija. On je bio rođeni predavač: govorio je tako uverljivo, tako zanimljivo, da sam njegova predavanja slušala bez daha i sve pamtila. Učila sam naglas da bih vežbala izgovor, pomagalo mi je i preslišavanje sa Ninom. I bogami, odlično mi je krenulo. Kad sam kod Jugovića dobila prvu desetku probudila mi se ambicija koju nisam ni znala da imam. Odjednom sam shvatila ne samo da ja to mogu da savladam nego da hoću da budem što bolja. Postala sam prava štreberka, koja se pred ispite zatvarala u sobu i satima svakodnevno ponavljala lekciju po lekciju. Za dve godine školovanja dobila sam samo jednu šesticu. Spremila sam i taj ispit odlično, na sva pitanja sam odgovorila bez greške, ali za glavni grad Nemačke sam rekla da je Berlin, potpuno sam bila zaboravila da se promenio posle rata. Nikako nisam razumela zašto me profesor gleda ''belo'', ni zašto cela sala u horu viče Bon, neki su mi mahali bonovima za menzu, a ja uopšte ne shvatam da se obraćaju meni. Tu sam se teško obrukala, plakala sam posle te šestice nedelju dana.

PORODICA NA OKUPU

Na samom početku školske godine, prolazio je jednog dana Toša ulicom Prvog maja (kasnije Generala Ždanova), i ispred zgrade tadašnjeg Ministarstva poljoprivrede naleteo na neku gužvu: utovaruju se neke stvari u kamione, iznosi se nameštaj, mnogo ljudi se tu vrti, opšta galama. Pitao je šta se dešava, kažu, iseljava se Ministarstvo, a useljavaju se porodice, jer je to stambena zgrada. Čuje još da su to kadrovski stanovi i da je za useljenje potrebno posebno odobrenje. Padne mu na pamet da bismo i mi možda mogli da tražimo odobrenje od nekog rukovodioca iz Pokrajine, jer je on na školovanje poslat kao kadar. Dojuri da mi kaže šta je video i mi iz tih stopa krenemo u akciju. Tražimo odmah prijem kod Fadilja Hodže, kažu nije tu, ali može da nas primi Dušan Petrović Šane, sekretar CK.

Saslušao nas je pažljivo, odobrio odmah našu molbu, i tu pred nama pozvao telefonom nekog Farbina koji je bio sekretar u Vladi da pita kad možemo da se uselimo. Farbin kaže – može i danas, neka dođu po ključeve. Stvarno, sve je rešeno po kratkom postupku, istog dana dobijemo ključeve od jednog stana u prizemlju te zgrade, i istog dana se uselimo. Nismo mogli da verujemo. To je bio pravi bingo na lutriji. Komforno, kuhinja sa trpezarijom, kupatilo, velika soba. Kakav preokret, koja sreća! Sad možemo da dovedemo Gorana, možemo opet da budemo na okupu. Javimo brzo u Lipljan o promeni situacije i planova, molimo Agapiju da nam se opet pridruži i ona ponovo pristane. Za nekoliko dana su njih dvoje bili tu. Obe godine je provela sa nama, nešto malo je na smenu dolazila Dada, ali uglavnom Agapija. Bila mi je u svemu desna ruka, i oko Gorana i oko kuće. Znala je sve oko dece iako još nije bila udata. Ipak, da je ne bismo preopteretili, a i da dete bude u društvu vršnjaka, Gorana smo odmah upisali u jaslice. Bile su nam blizu, u zgradi danjašnje JATove poslovnice kod crkve Svetog Marka. Nije se mnogo bunio kad smo ga ujutru ostavljali. Tražio je samo da mu se svakog jutra ponovi ista rečenica – ''Dođi brzo kući'',  onda on kaže – ''Doći ću'' (zamenjivao bi uloge, što ga je očigledno tešilo) i odlazio sa vaspitačicom bez negodovanja.

Nas dve smo svaki slobodan trenutak koristile za šetnju. Novca baš nije bilo, na svemu smo morali da štedimo, pa je pravi provod bio da posle šetnje svratimo negde na po čašu kisele vode. Subotom smo išle u bioskop, to je bila vrhunska zabava. Moji junaci sa platna bili su: Robert Tejlor i Ava Gardner. Da, i Suzan Hejvort. Po njoj sam posle kćerki dala ime. Ponekad sam sa Tošom išla na fudbalske utakmice, to je bilo da me ''izvede'', a ja sam rado išla zbog filmova koje su prikazivali na stadionu posle utakmice. Išli smo redovno i u pozorište, dobijala sam karte preko škole i nijednu predstavu nisam propuštala. Čini mi se da smo se odlično provodili tih godina. Oboje smo mnogo učili ali smo i svaki slobodan dan koristili da nekuda izađemo. I sama šetnja Knez Mihailovom ulicom bila je doživljaj. Tu smo Agapija i ja razgledale izloge, posmatrale kako se oblače mlade Beograđanke, kopirale krojeve, retko kad smo mogle nešto i da kupimo, ali nismo bile nezadovoljne. To više nije bilo vreme one potpune oskudice kakvu smo preživeli u prvih nekoliko posleratnih godina. 
Nismo mogli da razmišljamo o trajnom nastanjivanju u Beogradu, zato što je Toša već unapred znao da će po završetku školovanja biti raspoređen na službu u Podujevo. Da sam tada mogla da biram sigurno bih ostala, ali imali smo obavezu prema Pokrajini koja nas je poslala na školovanje i Beograd je morao da ostane samo usputna stanica.

MEŠOVITA SREDINA

U Podujevo smo stigli pravo iz Beograda, čim smo diplomirali. Bila je to 1954. godina. Tošu je čekalo mesto načelnika za privredu u Srezu, a ja sam postala nastavnica istorije i geografije u mesnoj osmogodišnjoj školi. Dobili smo na korišćenje veliki stan u centru, ali su uslovi stanovanja bili mnogo lošiji u odnosu na Beograd. I taj stan je na žalost bio bez kupatila. Takva je čudna gradnja bila u to vreme, valjda zato što nije bilo kanalizacije. WC nam je bio u školskom dvorištu, jer je zgrada bila pored škole, a kupali smo se u koritu, kao na selu. Sav život se praktično odvijao u kuhinji, jer se samo tu grejalo (šporet na drva). Imali smo u njoj i sudoperu, ali nije bilo tekuće tople vode. Jedino ''čudo tehnike'' bio nam je radio aparat marke Kosmaj. Sve ostalo krajnje skromno. Kao i u Dragašu, i ovde je postojala česma u dvorištu na kojoj smo prali veš. Oko nje betonski alov da odvodi vodu na jednu stranu. U tom dvorištu i oko česme stalno se igrao moj četvorogodišnji sin. Igrao se, kao i druga deca, improvizovanim igračkama, krpenim loptama i sličnim stvarima, tada se nije kupovalo. Ali on se odlično zabavljao. Jedan detalj u toj slici naročito pamtim: iznesem stoličicu  u dvorište, napravim ''pribor'' za pecanje od nekog prutića i parčeta kanapa i moj Goran sedne pored one česme, zabaci svoju udicu u alov i strpljivo čeka da se nešto uhvati. Mogla sam sve časove da održim a da se on ne pomeri sa svog mesta, toliko je bio uporan ''ribolovac''. 

Albanska deca mogla su se sada školovati na svom jeziku (bilo je i srednjih škola), nije bilo razdvajanja po nacionalnoj pripadnosti kao kad sam ja bila dete, nastavnici družili su se u istoj zbornici i pravili zajedničke programe, deca su se družila pod istim školskim krovom

Škola u kojoj sam radila bila je mešovita, i deca i nastavnički kolektiv. Jedan direktor, zajedničko nastavničko veće. Recimo, direktor Srbin, zamenik Albanac ili obrnuto. Zajedno smo bili u zbornici, na odmorima, vodili decu na zajedničke izlete, nije postojalo nikakvo razdvajanje. Naš mali mešoviti kolektiv je funkcionisao dosta dobro. Među kolegama se nisu ispoljavale međunacionalne netrpeljivosti, ili bolje rečeno nisu bile vidljive, javne, ja se bar ne sećam nekih sukoba iz tog perioda, mada su se na planu međunacionalnih odnosa u društvu (na Kosovu) stvari upravo tih godina ponovo pogoršavale. Poverenje kosovskih Albanaca u nove jugoslovenske vlasti koje je uspostavljeno u prvim posleratnim godinama, kada su i odnosi između Jugoslavije i Albanije bili ''bratski'', propagiranje bratstva i jedinstva na kojem se dosta radilo, prilično je uzdrmano nakon Rezolucije IBa, kada  je Albanija stala na stranu Sovjetskog Saveza. Odnosi između dve zemlje potpuno su prekinuti, a sa njima i planovi i očekivanja velikog broja Albanaca (i ne samo Albanaca) o stvaranju federacije između Jugoslavije i Albanije, u kojoj više ne bi bilo granica, niti bi bilo bitno ko živi u kojoj državi (što je i motivisalo veliki broj ljudi da prihvate Titovu Jugoslaviju), sasvim su pali u vodu. Strahovanja mnogih da će im se i u ovoj novoj državi ponoviti ista sudbina kakvu su imali u Kraljevini Jugoslaviji, pojačavale su tih godina, s jedne strane neprijateljska politika Albanije prema našoj zemlji, a sa druge strane preterano oštre mere naših vlasti prema albanskom stanovništvu na Kosovu, koje su preduzimane sa ciljem da se predupredi njihovo eventualno organizovano subverzivno delovanje u smislu zahteva za otcepljenjem itd.

Cilj je bio da se postojeća situacija drži pod kontrolom, to jest spreči okretanje domaćih Albanaca Enver Hodžinoj Albaniji (da se oni što više udalje od matične države i njene politike), ali je način na koji se to radilo bio prilično grub i samo je izazivao nove napetosti,   strah i nepoverenje kod ljudi. Zabrana isticanja nacionalnih simbola, na primer, izazvala je dosta podozrenja prema vlastima među domaćim Albancima, znalo se takođe da UDBA prati i prisluškuje veliki broj Albanaca, bilo je dosta ljudi po selima  koji su pretučeni prilikom akcije oduzimanja oružja itd. Sve to je ionako krhke odnose još više ugrožavalo. S druge strane, na zvaničnom nivou stalno je isticana ''ravnopravnost svih naroda i narodnosti'' kao jedna od najvažnijih tekovina socijalističke revolucije. Zaista, u odnosu na predratno vreme za Albance je situacija bila neuporedivo povoljnija. Jedan mali primer, dovoljno slikovit, zbog kojeg sam i napravila ovu digresiju, predstavljala je ta moja škola u Podujevu, i činjenica da su se albanska deca mogla sada školovati na svom jeziku (bilo je i srednjih škola), da nije bilo razdvajanja po nacionalnoj pripadnosti kao kad sam ja bila dete, da su se nastavnici družili u istoj zbornici i pravili zajedničke programe, da su se deca družila pod istim školskim krovom...

Bio je to ogroman pomak. Uz sve to, javno ispoljavanje nacionalne netrpeljivosti u društvu se nije dopuštalo. Hoću da kažem, verovatno je i među mojim kolegama bilo nezadovoljnika: među Srbima je sigurno bio poneko ko je žalio što mu je direktor Albanac, među Albancima sigurno nisu svi bili ravnodušni što se u zbornici komunicira na srpskom, ali su takva osećanja morala ostati sakrivena kao privatna stvar pojedinca. Daleko od toga da je to bilo idealno stanje, ali mislim da smo tada, uprkos velikim poteškoćama, svi zajedno sricali prva slova stvarnog zajedničkog života u nacionalno mešovitoj zajednici. Možda je nezadovoljstava bilo i više, ali ja, po prirodi svoje mešovite bračne veze, nisam mogla da budem u njih upućena. Ako se o nečemu šaputalo, ja svakako, ni s jedne ni s druge strane, kao suviše ''ispravna'', nisam to smela da čujem. Sama nisam gajila ni privatna ni javna osećanja te vrste, nisam delila ljude po nacionalnom kriterijumu. Ja sam se u tom pogledu školovala kod Todora Đorđevića.

(Nastaviće se)