Sedmica sa sedam nedelјa: Pariz, 27. oktobar 1966. godine
Nadrealizam

Photo: Max Ernst

Humor je bio naš spas

Od 1932 (kada sam se konačno preselio u Pariz), moj srpski jezik ostao je kao skamenjen. I sad osećam strah i zebnju da se na njemu izražavam. Zebnju, strah, pa ipak uživanje. Čitav jedan svemir, više od trećine stoleća zaspao, mamurno se budi. Vrhom pera, kao vrhom do belog usijanja zaoštrenog noža, ja sad neumorno režem gustu, potpunu tminu. Slovo po slovo, reč po reč, grebem i grebem po takozvanoj Prošlosti. U stvari, čini mi se da tu Prošlost sam stvaram, pretvaram i sebi utvaram da bih samo retka i sudbonosna sećanja mogao u njoj da vaskrsnem, da ih nekako hronološki uokvirim i ograničim vremenom i prostorom. Sećanja, u suštini priviđenja, isto tako maštovita kao što su mi u mladosti jedino moje iluzije bile spasonosne, privedno neozbilјne.

Anđeo smrti sklopiće uskoro svoja krila nada mnom. Tada ni prošlosti ni budućnosti za mene više neće biti. Danas mi je jasno zašto smo Risto Ratković i ja nazvali naš skromni mladalački listić „VEČNOST“. Budućnosti uistinu ni tada nije bilo, pošto je sve začeto ostalo nedovršeno, za Ristin prekratak život i za moj predug, možda, s obzirom na malokrvnost moje stvaralačke delatnosti. Kao bakrorescu na glatkoj nemoj bakarnoj ploči, reči i rečenice mog maternjeg jezika vaskrsavaju ne samo bukvalni smisao već i besmislenost pamćenja i zaborava. Život ovih mojih zarđalih srpskih reči bio je samo uspravan, onesvešćen. One su čarobnim štapom poezije služile izražavanju podsvesnih oluja, otelotvorenju snova i snoviđenja, vrtloga i vrtoglavice ludila i spasa od ludila.

Posle skoro četrdeset godina provedenih van zemlјe, vi svi, pesnici i prijatelјi iz moje mladosti u Beogradu, vi koji niste više među živima kao Ujević, Ratković. Drainac. Vinaver, u meni ste besmrtni do poslednjeg mog daha, kao i vi koji još živite, nešto stariji ili nešto mlađi od mene, daleko od mene, duboko u meni

Reč i rečenica mog maternjeg jezika ovaploćuju u isti mah i smisao značenja i smisao beskonačnog groblјa, gde svaki zaborav može da se povampiri u zračno sećanje, gde svaki mrtvi prijatelј iz zajedničke mladosti vaskrsava. Ljubav i prijatelјstvo ne trpe perspektivu udalјenosti ni administrativnu biografiju. Suštastvenost, bitnost, prijatelјstva i lјubavi, uništeni su kad se srce i duša razvedu s pamćenjem. Posle skoro četrdeset godina provedenih van zemlјe, vi svi, pesnici i prijatelјi iz moje mladosti u Beogradu, vi koji niste više među živima kao Ujević, Ratković. Drainac. Vinaver, u meni ste besmrtni do poslednjeg mog daha, kao i vi koji još živite, nešto stariji ili nešto mlađi od mene, daleko od mene, duboko u meni. Mrtvi i živi, vi ste za mene svi večno živi, istovetnim besmrtnim životom grčevitog odbacivanja svega što se protivi slobodi lјudske ličnosti i slobodi stvaralačkog duha.

U punoj šezdeset trećoj godini života (rođen sam 27. septembra 1904. na Terazijama) događa se neko ironično čudo sa mnom. Govorim o sebi kao o nekom zaboravlјenom uzgredniku u književnosti čiju sam delatnost potpuno izgubio iz vida. Glavno izražavanje tog književnika je poezija. Nema sumnje, dela su mu štampana i potpisana mojim imenom. Sve se događa kao u polusvesti sna. Ko je taj bivši JA? Ni potpuno postojao ni sasvim ne postojao. Nјegov jezik je neka vrsta beogradskog dijalekta, svojevolјno i nepotrebno opterećen galicizmima. Budimo čestiti: u odnosu na nasleđeno bogatstvo srpskog jezika nepotrebno preinačenog tuđinskim izrazima. Pa ipak se osećam potpuno odgovoran za tog povampirenog Moni de Bulija. On mi je dozlaboga prisan i stran, istovremeno. Moj prvi univerzitet je bila „Moskva“. Ta navika i taj magnetizam kafanskih grupa nisu me napustili u toku čitavog života. Kada mi je za vreme bezbrojnih šetnji alejama Kalemegdana, u inspirisanim i hipersenzibilnim intelektualnim razgovorima, Dušan Matić otkrio nadrealizam, rekao mi je, sećam se kao da je to bilo juče: „Nadrealiste prave romane sami sa sobom. Oni ih ne pišu već ih doživlјavaju sa živim bićima!"

Teško je bilo naći slikara koji je tako retko slikao kao Dida, teško je bilo naći književnika koji je tako retko pisao kao ja. U toj jalovosti, ko je na koga uticao?

Danas mi je nešto jasno: poezija je sastavni deo romana mog života. Taj roman sa lјubavima, s prijatelјstvima, sa oduševlјenjima i razočarenjima, sa ženidbama i razvodima, sa decom i unucima, nikad nije prestao biti jedan niz nepredvidlјivih posledica u kojima moja volјa baš nikakvu ulogu nije igrala. MENE JE ŽIVOT NOSIO I SAMO TAKO NJIME NOŠEN JA SAM GA PODNOSIO. Podnosim ga još i danas, izanđao i mator, ali ipak opčinjen žiškom svoje neugasive vere u poeziju života i život poezije. Ja nikad ništa nisam zapisao a da mi to nije traženo. Kada mi je u „Moskvi“ Rade Drainac potražio da mu nešto dam za drugi broj časopisa „Hipnos“ bio sam strašno uzbuđen. Nekako sam skrpio i sastavio „Doktor Hipnisona“. Matiću se dopao drugi deo naslova: Tehnika Života. Kada sam Raki doneo u ,,Moskvu“ svoj rukopis, on ga brzo pročita i uzviknu: „Nisam se tome ni toliko od tebe nadao! Biće to najinteresantnija stvar u časopisu."

Rade DrainacDo tog trenutka nisam za Drainca bio ništa drugo do jedan simpatični buržoaski renegat koji će materijalno osigurati izlazak drugog broja „Hipnosa". Sve oglase na početku i na kraju časopisa sakupio sam kod prijatelјa porodice Buli, trgovaca beogradske čaršije. Ostatak novca za hartiju i štampanje lista poklonio je moj otac. To je ipak bilo, za naše prilike, čudo: da se jedan beogradski gazda ne protivi, već da čak pomaže literalne ludorije svog sina.

Roman mog života nije sudbina jednog pesnika, već jedna pesnička sudbina. Sve moje „ljubavne avanture", bilo ih je sijaset, sve moje duboke lјubavi, bilo ih je malo, previše je prstiju na jednoj ruci da se prebroje, sva moja prijatelјstva i oduševlјenja ponavlјaju jedan te isti ciklus, izražavaju jedan te isti temperament, ili odsustvo temperamenta. Nije moje da presudim.

Danas mi je smrt prisnija, mnogo prisnija nego nekadašnji strah i užas od nje. Ni uteha, ni spas. Ni sram, ni čast

Neposredno pred moj odlazak u Holandiju mojoj tamo udatoj kćeri, avgusta meseca, došla je da me poseti Mira de Majo, udovica mog dragog prijatelјa iz mladosti Dide de Maja. Putovala je u London, u posetu jednom rođaku. Zadržala se u Parizu samo da bi se videla samnom. Sa njom je došlo nekoliko njenih prijatelјa, a u mom antikvarskom dućančiću bilo je publike. Šta smo mogli u takvoj situaciji da govorimo o Didi? Ma koliko bili iskreno uzbuđeni i ožalošćeni, ipak smo izgovarali samo obične površinske reči o jednoj tako originalnoj ličnosti, o jednom tako čudnom karakteru kakav je bio Dida de Majo. Karakter i osetlјivost, jednom reči ličnost strana do nastranosti, pa ipak toliko privlačna, tako neuporediva.

Godinama je Dida bio moj prisni prijatelј u Parizu. Godinama smo se, za duže vreme, gubili iz vida. Teško je bilo naći slikara koji je tako retko slikao kao Dida, teško je bilo naći književnika koji je tako retko pisao kao ja. U toj jalovosti, ko je na koga uticao? Teško je na to odgovoriti. I nije ni važno. Mladost, ludost? Mudrost? Lenost? Svesnost? Trema? Iluzija svemoći? Izlišna prestrogost prema sebi? Ili jednostavna slabost inspiracije kod jednog i kod drugog? Naše, takozvane najlepše godane života (Dida je bio dve-tri godine mlađi od mene) utrošili smo poglavito u kafanske diskusije, s našim zajedničkim prijatelјima, umetnicima i književnicima, i u međusobnim razgovorima u kojima smo jedan drugom poveravali naš donžuanizam, naš pakleni svet jalovosti. Živeli smo tobož burno, a ustvari to su bile bure u čaši vode. Donžuanizam je aždaja nezasitlјiva i obmana slična inflaciji u ekonomici — sve se vrednosti otrcavaju i valјaju nizbrdicom, u bankrotstvo. Osmeh koji se pretvara u cerekanje žalosniji je i gori od plača.

Srećom nije sve bilo tako strašno i beznadežno u našoj dangubi. Humor je bio naš spas. Ipak smo bili naivni, ipak smo, kroz sva iskušenja i izlišna eksperimeitisanja, zadržali netaknutu u nama jednu duboku veru u sve lјude zajedno i u svakog pojedinačno, sačuvali smo jednu moralnu istinu. Istina? Iskrenost? Nije lako kod umetnika odvojiti pojam od osećaja. Bezobrazni, duhoviti, elegantni, paradoksalni, šarmantni, tajanstveni, mistifikatori i misticirani dragovolјno, mitomanijaci (gde prestaje laž, gde počinje mitomanija), bili smo godinama, Dida i ja, u očima naših prijatelјa i poznanika, otelovlјenje neke vrste anarhističke otmenosti i heroizma, na granici svih principa i kategorija.

Sada mi se zaborav pričinjava kao neki sveti štit koji mi još i danas dopušta da kroz zadivlјujuću mrežu prinudnih poslušnosti i pokoravanja prokrijumčarim svoju veru u poeziju i u njenu svemoć

Dida više nije među nama. Hoću da bar deo njegovog života koji je proveo kraj mene ostavi jednu zasluženu, svetlu uspomenu. Sva ta danguba, taj cinizam, ta tvrdoglava besposlenost, to kapriciozno rasparčavanje u sto raznih protivrečnih pravaca, to izbegavanje našeg zanata, sve je to bilo samo maska i štit za našu izuzetnu tananu osećajnost. Par délicatesse j’ai perdu vna vie. Taj stih Remboa u potpunosti važi za Didu, a verovatno u velikoj meri i za mene.

... Bio sam još veoma mlad, dve ili tri godine pred maturu, kad mi je Dušan Matić prebacivao da hodam kao stari penzioner, da ne koračam unapred, da se nekako „vučem“ po stazama Kalemegdana. U to doba su starost i smrt za mene bili apstraktni pojmovi, ali tragikomedija je u tome da se ni danas ni u čemu nisam „popravio", da se i danas ,,vučem”, s tom razlikom što sam već ostario i što se smrt statistički približava i neminovno upisuje u krvotok. Danas mi je smrt prisnija, mnogo prisnija nego nekadašnji strah i užas od nje. Ni uteha, ni spas. Ni sram, ni čast. Ona je sada već tu, u meni i oko mene, opiplјiva, šeretski zabavlјena da životu podvali, da mu se đavolski podsmehne, da mu skrha kičmu podlački, s leđa. 

Kad sam na Bohinjskom jezeru našao naslov ANTENA SMRTI za svoju zbirku pesama, to su za mene bile još milozvučne reči, jedan naivan simbol mog poverenja u stvaralačku moć mašte koja briše granice između smrti i života. ANTENA SMRTI je u mom naivnom rečniku značila antenu života, kome je telesna smrt samo maska; lјubavnici zajednički odu u smrt da ih lјubav ovekoveči, da se sjedine u lјubavi.

Još nešto: više mi nije žao što sam toliko lјudi, toliko događaja zaboravio. Sada mi se taj zaborav pričinjava kao neki sveti štit koji mi još i danas dopušta da kroz zadivlјujuću mrežu prinudnih poslušnosti i pokoravanja prokrijumčarim svoju veru u poeziju i u njenu svemoć.

(Kraj)

Oceni 5