Blago je i gospodarstvo ovoga vilajeta prehodljivo
Senkk1

Photo: George Krause

Hvatanje senke

Bilo li, ili ništa ne bilo,

priviđeno, pak nestalo ga,

razvijalo se vetrom i otišlo

ka ispod trčućih kola

prah i dim u maglu!

Blago je i gospodarstvo

ovoga vilajeta prehodljivo:

od jednih k drugim prelazi

a najponičije je!

Svakom se tako isto prigađa,

kano u snu nešto da vidi,

ili senku donekle motri,

te je hvata rukom

da je zaustavi i udrži.

 

Nije li u tom ljudni lud?

Niti je što tvrdo ni stojeće!

+++

Pišući o Vencloviću u knjizi “Za i protiv Vuka”, Meša Selimović kaže: “Venclovića su stvorili: duga tradicija slaveno-srpske škole i njen interes za duhovne teme, tradicionalna poezija nevezanog sloga, žive veze sa savremenom svetskom poezijom, i odlično poznavanje narodnog jezika, što je Vencloviću, kao propovedniku i "opštem duhovniku" u južnoj Ugarskoj, među iseljenicima iz stare domovine, bilo i moguće i neophodno. Iz ovog nasleđa, iz ovih veza, iz ove osnove, uz izuzetan poetski dar, moguće je bilo stvoriti ovakav pesnički jezik, sa narodnom opštom bazom i individualnom poetskom nadgradnjom. Bez narodnog jezika sve bi ostalo u nekom vakuumu, izvan narodnog puta, mrtvo i tuđe, kao što se desilo i posle Venclovića. Bez plodotvornih kontakata i uticaja svetske duhovne misli, ostalo bi nam samo naše vlastito siromaštvo. Bez interesa za duhovni život, ma koje provenijence, ostao bi samo interes konkretni realitet ovoga sveta, sa malom ili nikakvom mogućnošću transcendencije. Kod Venclovića se sve to slučilo u gotovo idealnom spoju, i na vatri njegovog retkog pesničkog talenta -bez čega bi ostalo samo potencijalna šansa -prekalilo se u izvanredno pesničko delo i u izrazit pesnički jezik, posebne vrste. (…) Unutarnje bogatstvo Venclovićeva jezika, patina dugog trajanja koje u sebi nosi, fina kultivisanost fraze, ritma, kompozicije, elastičnost i prilagođenost višem, izvedenom obliku mišljenja, maksimalna izražajnost uz krajnju ekonomičnost, sve je to bilo dostignuto veoma rano, na samom izlasku iz XVII veka, moglo je da bude sigurna baza za razvitak našeg jezika, književnosti i kulture. Na žalost, baš u tom času kad se stvorila velika šansa, desio se preokret ravan udesu, koji je našu kulturu unazadio za veoma dugo vreme i okrenuo je potpuno drugim putovima. Venclovićevo delo nije štampano, i cela jedna istorijska akvizicija, već ostvareni visoki domet na iskustvu vekova, ostao je mrtvo blago, a sada je samo veličanstvena iskopina, setno svedočanstvo jedne velike mogućnosti koju su vreme i prilike onemogućile”.

O toj izgubljenoj mogućnosti našeg jezika govori i ova pesma, pogotovo Venclovićeva sintaksa, kao i pojedine reči koje koristi. Recimo, reč “prehodljivo” koja označava osobinu imetka i svojine da menja vlasnike, prelazi iz ruke u ruku. Te reči nema u rečnicima, ima prehod i prehoditi, u smislu preći neki put, razdaljinu; prehodljivo bi bilo recimo prelazno, ali nije ni to. Nema te reči danas u srpskom jeziku, iako postoji pojam koji bi ona obeležila. Pritom, ako je svojina prehodljiva (a jeste), onda je sama reč svojina loša, lažna. Svojina bi bilo nešto svoje, najsvojije, nešto što ne može nikako da bude tuđe, zato je svoje, ne može da se otuđi. Ali ako je osnovna odlika svojine prehodljivost (a jeste), onda reč ne valja, jer je svojina zapravo – kako kaže Venclović – najponičija. Ni ta reč više nije u opticaju, najbliži ekvivalent bi bila fraza “svačije i ničije”, ali daleko je to od Venclovićeve preciznosti i lakonizma.

Ili reč “prigađa”. Ne priviđa se u snu, nego se prigađa. Nema danas sinonima ni za ovu reč. Od toga je ostala samo prigoda, kao neki sticaj okolnosti, potpuno se izgubilo ovo značenje, prigoda znači i događaj, što znači da kad se nešto prigađa to nije puko priviđenje, ima nešto realnije u tome, to što ti se priviđa nekakva je realnost, nije tek prikaza, odnosno sama reč ukazuje na mnogo komplikovanije veze između fikcije i realnosti, između jave i sna. To se sve izgubilo.

Jeste da naši međuratni pisci nisu znali za Venclovića, ali ipak kao da ova pesma, koja je u suštini varijacija na staru temu “život je san”, odjekuje u Zaista, zrak sam samo? Miloša Crnjanskog ili u stihu Milana Dedinca Pevam da mi ovaj dan ne ode u priviđenja, ujedinjuje ih slično osećanje sveta. Toliko ima tema za naše jezikoslovce, kad već toliko vole da se bave jezikom i da ga čuvaju, ali oni nisu u stanju da se bave ovakvim stvarima, njima je preče služenje kultu boginje Nacije za debele pare. A nesrećni Gavril Stefanović Venclović vekovima ostaje neizdat i nepročitan. Ne znam o čemu razmišljaju današnji pisci, profesori, istraživači i ostali delatnici na polju književnom. Ako se oni odnose prema velikom pesniku kakav je Venclović kao da ne postoji, zašto bi se buduće generacije drugačije odnosile prema njihovim delcima? Pritom, ozbiljna je stvar u pitanju. Izgubile su se reči i sa njima i čitave stvarnosti, duhovne, unutrašnje, čitavi svetovi praktično, gubitak svake ovakve reči je osiromašenje našeg duhovnog života i osećanja sveta.

Oceni 5