Tajna veza između muških suza, fudbala i visoke politike
Gmme 01 S

Poljud, Split, 4, maj 1980: Fubaleri Hajduka i Crvene zvezde u suzama nakon vesti da je umro drug Tito

Photo: Tanjug

I dečaci plaču za drugom Titom i Brazilom

Verovatno su The Cure odsvirali najmuškiji od svih tinejdž rok klasika kada su poručili da dečaci nemaju pravo na plač. Poenta pesme “Boys Don’t Cry” je naravno sve suprotno, ali se na koncertima uvek najglasnije peva refren (I tried to laugh about it/ Cover it all up with lies/ I tried to laugh about it/ Hiding the tears in my eyes/ 'Cause boys don't cry). Ali zašto muškarci pored svih „zabrana“ i dalje plaču, a da razlog za to nisu njihove fatalne devojčice? Inspiraciju za odgovor na ovo pitanje sam dobio na dve velike fudbalske utakmice poznate po masovnim muškim suzama. Prva je lokalni retro derbi iz osamdesetih, a druga tekma predstavlja jednu od najtragičnijih utakmica svih vremena, Nemačka – Brazil 7:1.

Nikada mi se iz glave nije izbrisalo sećanje na moj prvi plač. Do tada ih je sigurno bilo bezbroj, ali je ovaj poseban jer je to momenat kada sam stvorio prvu jasnu sliku sebe koje se sećam. Imao sam četiri godine u proleće 1980, a mesec je bio maj kada sam kao lud skakao po očevoj bordo kožnoj fotelji ispred televizora na kojem je upravo počinjao Drugi tv dnevnik. Buljio sam u magičnu kutiju zbog redovnog crtaća u 7:15, krenula je Looney Toones odjavna špica, a odmah zatim su krenule i vesti koje su se neplanirano prelile u moju dečiju  svest. Baš usred razdraganog razvaljivanja nesrećnog komada nameštaja, spiker sa teglama na glavi je ubedljivo, duboko i dirljivo pročitao prvu i jedinu vest u toj epizodi: „Umro je drug Tito“.

Odjednom sam prestao da skačem, napravio glupu facu i rekao majci: „Pa to nije moguće, nije on umro!“ Odmah zatim sam počeo glasno da plačem, dečački, bez razloga, jer šta mali čovek od četiri godine može da zna o državi, značaju jednog čoveka, tv dnevniku ili pak o smrti. Dosta kasnije sam pomislio da je taj plač krenuo iz istog nepoznatog izvora iz kojeg su potekle suze dok sam gledao film Titanik. Imao sam tada mnogo, mnogo više godina, samosvesti i iskustva, a neko će reći i previše da bi sebi dopustio da plačem dok gledam slatki američki blokbaster. Plakao sam dakle iako sam znao sve. I  to da su Džek i Rouz, u stvari, Leo i Kejt i da bi se milion dece u Africi godinu dana hranilo od para bačenih na taj film i da je sve to tamo samo gomila dobrih glumaca i uspešnih filmskih efekata. Svoj plač, dakle, nikada nisam uspeo dobro da protumačim pa ću zato pokušati ovaj fudbalski, po starom dobrom paradoksalnom pravilu da uvek bolje vidimo tuđe emotivne probleme od svojih.

Puno godina kasnije, kada sam počeo da gledam fudbal i idem na utakmice u svest mi se urezao kultni video snimak kada su na isti dan mog prvog plača, dakle Titove smrti, fudbaleri Hajduka (Split, Hrvatska) i Crvene Zvezde (Beograd, Srbija)  svi odreda plakali postrojeni na sredini terena, pred sam početak derbi utakmice dva velika rivala na terenu i na tribinama. Na Poljudu, prelepom stadionu Hajduka su tada ridale i sudije, a svi navijači su zajedno pevali stihove „Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo“.

Snimak uplakanih fudbalera iz dve države koje su tada bile jedno, a koje će se u budućnosti rastaviti i sukobiti u monstruoznom ratu, poslužila je nebrojeno puta kao primer savršene metafore za  kraj jedne previše srećne istočnoevropske države koja je počela da umire onda kada je u večna lovišta otišao njen stvaralac, harizmatični i u svetu poštovani vođa Josip Broz Tito.

Ali koliko god da su umetnici, analitičari i raznorazni amaterski filozofi u svemu tome videli poruku za sutra, mislim da te fudbalske suze nisu bile toliko proročke da bi videle nadolazeći rat. Bile su to jednostavno suze dve grupe talentovanih dečaka koji su osetili da se bliži kraj njihovoj zajedničkoj igri. Predosetili su da se poslednji put loptaju međusobno i da će se već sutra igrati samo sami sa sobom (što inače brzo dosadi i obavezno preraste u tuču). Priča je, dakle, pre svega o naglo prekinutom drugarstvu.  Uf, razmišljam sad, pa možda je reč „Drug Tito“ u genijalnoj prvoj rečenici televizijskog dnevnika bila i moj okidač za plač. 

Nastavak ove lokalne fudbalske melodrame se dogodio deset godina kasnije, ali je nažalost bio u žanru horora lišenog bilo kakvog dvostrukog značenja. U  Zagrebu, na utakmici između Dinama (Zagreb, Hrvatska) i Crvena Zvezda (Beograd, Srbija) desila se masovna tuča između navijača, policije i fudbalera. U balkanskoj verziji Hejsela sve je bilo jasno kao dan. Besneo je nacionalizam, niko nije plakao, svi su se jednostavno samo mrzeli i tukli, a  Jugoslavija je toga dana i zvanično prestala da postoji.

Gotovo tri decenije kasnije na Balkanu je zbog mržnje i opasnosti koja preti sa tribina i dalje nemoguće oformiti jaku regionalnu ligu pa je fudbalski teren nažalost ili na sreću prestao da bude inspiracija bilo kome bilo za šta. Idemo zato u svet, na moderne gladijatorske igre zvane World Cup.

Šta preostaje posle katastrofalnog poraza sem - suza: David Luiz, kapiten Brazila nakon finala 2014. godine

Na dan velike utakmice koja je rasplakala ceo Brazil u leto 2014. zatekao sam se u kolima sa drugarom sa kojim sam isplanirao gledanje polufinala kod njega na gajbi. Trebalo je to da bude klasičan muški voajerski spektakl sa paketom ledenog piva, udobnim dvosedom i vrhunskom fudbalskom predstavom koju režiraju dva velika tima sa različitom fudbalskom i životnom filozofijom. Desio se međutim neočekivan zaplet jer smo na samo deset minuta pred početak utakmice saznali da nam je treći drug dobio sina te smo po starom srpskom običaju morali da skrenemo sa puta i odemo u kafanu na alkoholisanje i cepanje košulje slavljeniku. Drug je insistirao da skočimo odmah i po poklone, a ja sam teško sakrio bes što ćemo propustiti prvih pola sata meča.

U kafani su sve žene bile za jednim stolom, a ispred muškaraca, za drugim, je bio veliki televizor. Orkestar je malo svirao, malo gledao tv, stolovi su bili puni hrane i pića, dok je utakmica na ogromnoj plazmi bez glasa spikera izgledala kao deo nadrealne filmske scenografije. Kelner na koga smo odmah naleteli promrljao nam je da nema više šta ni da se gleda jer su im Nemci već dali četiri komada. Rekao je to kao da je neko umro, a mi nismo ni seli, već je pao i peti gol.

Odmah mi se u glavi pojavila slika događaja sa svetskog prvenstva u Riu iz 1950. godine, kada su brazilski fanatici nakon poraza njihovog tima u finalu od Urugvaja, kroz grad nosili mrtvačke kovčege ispisane sa imenima njihovih igrača. Društvene mreže su odmah počele da sevaju po surovoj ironiji a ja pamtim ovaj fcb.status: „Nezahvalni Nemci su brzo  zaboravili toplo gostoprimstvo brazilskih domaćina koji su njihovim naci sunarodnicima pružili sigurno utočište nakon drugog svetskog rata“

Fudbalska tragedija: Najteži poraz Brazila u finalu Svetskog prvenstva (1:7)

Retko ko može da oseti tu ludačku emociju Brazilaca koju izaziva fudbal, a ja sam gledajući potresnu scenu masovnog plakanja odjednom pomislio na organizacioni debakl koji je prethodio fudbalskom porazu. Stadioni su bili nezavršeni, procurele su korupcionaške afere, dok su na ulicama demonstrirale mase građana koji su tražili da tema broj jedan u Brazilu napokon prestane da bude fudbal. Ti pametni ljudi su pitali kada će država da se pozabavi ogromnim klasnim razlikama koje su porasle zajedno sa brazilskim privrednim čudom? Plakali su dakle i oni koji ne vole fudbal, ali ne od tuge, već od besa i suzavca kojima su ih zasipali specijalni odredi policije.

Analitičari, umetnici i fudbalske poete će u ovom sportskom porazu videti priču o iskvarenim fudbalskim umetnicima koji su prerano postali bogati i prebrzo zaboravili pesak Kopakabane i odrpane lopte koje su kao deca pikali u favelama pored svojih vršnjaka koji su dilovali kokain, ali ja ipak mislim da su to bile iste one suze koje su zadesile fudbalske lokalce sa balkana osamdesetih.

Zato ću uvek navijati za tradicionalnu ideju fudbala koju je nekada negovao Brazil i svi ostali skromni i plemeniti sportisti koliko god ta ideja danas bila utopija, a rečenica koja mi ovih dana nikako ne izlazi iz glave je genijalna misao majke mog dobrog druga: „Sine, u ovim teškim vremenima će najbolje proći oni ljudi koji su sačuvali dete u sebi i koji će u svakom delu  života pronaći deo igre. Preživeće oni koji umeju da se igraju.“

Zato je ovaj poraz (1:7) možda i velika pobeda Brazila, jer će podsetiti ovu veliku i veselu naciju i njihove fudbalere da im niko nikada neće oduzeti ono što najbolje znaju da rade, a to je ples u raznoraznim oblicima a ponajviše onaj sa loptom u kome ne moraju baš uvek da pobede a poželjno je i da u bogatoj karijeri bar jednom postanu totalno švorc.

P.S.  I da, još jedna poruka Brazilcima. Kada vas napadne luzerski bes, setite se da tamo daleko, neki Balkanci ne mogu ni da se igraju međusobno a kamoli da pobeđuju, gube ili plaču…

* Tekst prenosimo sa sajta Balkanist

Oceni 5