Film „Saint-Narcisse“ (2021)
Bruce 01 S

Photo: Rotten Tomatoes

I najveća lepota postaje obična kad se u nju gleda svaki dan

Priča o sinu rečnog boga Kefisa i nimfe Liriope pripovest je o mladiću koji se zaljubio u sopstveni odraz. Ta ga je ljubav činila nesrećnim, budući da je u nekim situacijama tuđa ruka nezamenljiva. Na kraju je od tuge i umro, a iz njegovog tela je izrastao istoimeni cvet, te priče o svim onim narcisima koji ne vole nikoga osim sebe.

Rimski pesnik Ovidije je ponudio najpotpuniju verziju priče, kojoj je dao i filozofski okvir – njegov je Narcis kažnjen zato što je bio okrutan prema gorskoj nimfi Eho. Kad ju je odbio, Eho se sakrila u šumu i tamo se polako topila, sve dok od nje nije ostao samo glas. Od Narcisa je ostao odraz koji dobro vidimo i danas.

Priča o lepom mladiću nas opseda stolećima. Ipak, i najveća lepota postaje sasvim obična ukoliko se u nju gleda svaki dan. Valjda se zbog toga i jezero u kojem se onaj prvi Narcis ogledao, zasitilo njegovog lica i pustilo ga da se u njemu utopi.

Jasno je da kvir značenje može da se učita u bilo šta, ali je legenda o Narcisu vrlo pogodna za to. Zagledanost u lice koje je istog pola kao i posmatrač nedvosmisleno je kvir, čak i u situacijama kada je to lice njegovo. Prizor mladića koji gleda u površinu jezera je freska koja krasi skoro svaku ideju o ljubavi prema istom polu.

Priča se godinama menjala, poprimala nove oblike, ušla u književnost, film i pop kulturu. Kanadski reditelj Norman McLaren je 1983. godine snimio kratki film Narcissus – baletsku tačku u dva, tri čina. Oskudno odeven, njegov Narcis se valja u mraku. Ne ogleda se, već dlanom prelazi preko sopstvenih grudi, pa je njegovo uživanje telesnije, stvarnije i samim tim sa više smisla. S leđa mu prilazi nimfa, ali ga njeno prisustvo uznemirava. Tek kad mu se približi drugi muškarac, podjednako lep – možda i sam Narcis – život i ples dobijaju dubinu.

U novom tumačenju poznate priče mladi Narcis je po prvi put dobio priliku da bira – između polova, ali i između života i smrti. Na kraju će ipak izabrati sebe, ali je osvežena priča napravila veliki korak koji uliva nadu da će svi narcisi ovog sveta jednom prestati da gledaju u mirnu površinu jezera.

Tu nije kraj – kanadski reditelj Bruce La Bruce još jednom je oživeo lepog Narcisa. Ovog puta se rodio kao Dominic (Felix-Antoine Duval), junak filma Saint-Narcisse. Od početka nam je jasno da se radi o mladiću koji je večito gladan fotografija sopstvenog lica – uprkos tome što je radnja smeštena u sedamdesete godine prošlog veka, Dominic živi selfie kulturu, a uz pomoć analognog aparata. Zaslepljen blicom, jedva da vidi ono što ga okružuje, pa ne odvaja pogled od sebe čak ni kada mašta o seksu sa strancima.

Reditelj nam u prvoj sceni ipak ne prikazuje Dominicovo lice, budući da je u fokusu prostor između njegovih nogu. Istina, kamera s izbočine brzo kreće ka gore – od crnog, kožnog kaiša s krupnom metalnom kopčom, preko kožne jakne, stiže do lica koje nam dolazi kao iznenađenje. Dominic ipak ne gleda u sebe, već u nas. Ili nam se bar čini da iz očiju izbija prekor upućen nama, kao da radimo nešto zabranjeno, što je opet deo mnogih fantazija.

Kao i u McLarenovom kratkom filmu i ovaj Narcis ne vidi ženu koja sedi pored njega – modernu nimfu s cvetnim dezenima. Ona će ipak uspeti da pronađe put do njegovih fantazija, ali se u taj san uvlači još nešto – lice koje podseća na njegovo, u koje je zagledan jednako kao Narcis u ono prastaro jezero.

Priča odatle kreće ka trileru, a od trenutka kada Dominic saznaje da je majka za koju je verovao da je mrtva ipak živa. Pronaći će je u šumskoj kolibi, gde živi kao žena i kao veštica. S njom je i devojka, ćerka njene bivše ljubavnice. Dominic im dolazi kao smetnja, na koju će se brzo navići.

Duboko u šumi, tamo gde su nekad bile gorske nimfe, leži manastir i u njemu red monaha koji ispod svojih odora ne nose ništa. Jedan od njih privlači Dominicovu pažnju, jer liči na njega. On kreće za tim muškarcima, kao krvoslednik kad nanjuši trag, pa ih posmatra iz žbunja. Okupani rekom, goli monasi ne beže od nežnosti. Homoerotika u svoj svojoj punoći dolazi kao vrhunac prefinjene estetike na koju nas je La Bruce odavno navikao.

Ispostaviće se da se lepi monah zove Daniel i da na Dominica podseća s vrlo dobrim razlogom. U zapletu koji u sebi oživljava ono naivno iz filmova sedamdesetih godina, glavni junak raste i menja se, a gledalac ostaje željan njegovih fotografija. La Bruce nas na kraju ipak ostavlja u nedoumici – ko je u koga zaljubljen i zašto, te nam se nameće odlično pitanje: Zašto nam je to uopšte važno?

Oceni 5