I tek tako... zlo i naopako

I ne baš tek tako, potrošila sam nekoliko sati života na reanimirani leš dobro poznate serije Seks i grad, koja se u ovom pokušaju reinkarnacije zove I tek tako..., odnosno And Just Like That... Sa sve tri tačke. Davne 2003, kada je Seks i grad žario i palio ženskim mozgovima, sedela sam s drugaricama u jednom kafiću na Zlatiboru. Bile smo tinejdžerke, potpuno svesne da ne želimo da repliciramo živote popularne TV četvorke. Međutim, žene u dvadesetim ili tridesetim za stolom do nas živele su svoj Sex and the City. Dok je jedna od njih bezuspešno sastavljala poruku nekom pokušaju zlatiborske Zverke, druga joj je suflirala:

- Stavi tri tačke, stavi tri tačke!

- Što tri tačke?!

- Pa, eto, kao, ne možeš da završiš rečenicu...

And Just Like That... Nisu mogli ni autori serije. Nikad nije mogla ni Carrie. I kad bi dovršila rečenicu, pokazalo se da bi bilo bolje da nije. Njeni saharinski otužni zaključci kolumni bili su nešto najgore što je pokojni Seks i grad imao da ponudi. Da su se zadržali samo na bezobraznom i nedvosmislenom humoru iz prve sezone, bilo bi mnogo bolje. Ovako su pod plaštom ženske nezavisnosti i prijateljstva podvalili priču o Pepeljugi, slučajnoj sponzoruši, koja bi ipak da se samo dobro uda. Žene u Srbiji su to provalile i mahom u tome uživale. Kakva crna nezavisnost. Pa, pogledajte samo Lisice.

Jasno je, nisam Sex and the City fan, ali And Just Like That... je dotakao novi nivo neprijatnosti. Ne nivo Lisica – u smislu da baš ne možete da gledate – ali jako blizu. Moje beleške povodom serije počinju i završavaju se sa: „Veoma neprijatno!“ Često sam skretala pogled s ekrana bez mogućnosti da ga vratim, i to ne zbog scena seksa (njih gotovo i nema), već zbog jalovog pokušaja metakomentara na političku korektnost i woke momenat, koji navodno potresa Ameriku, te očajnog scenarija u svakom segmentu.

And Just Like That... se označava kao dramedija, ali nije ni drama, niti komedija; suštinski nema nikakvog sukoba ni unutar likova ni među njima. Prema nebelcima se odnosi kao prema još jednom aspektu koji mora biti zadovoljen, dok istovremeno to kritikuje. Tako imamo sve seksualne, rodne i etničke manjine koje ne služe ničemu osim da opravdaju nedostatak istih u originalnoj postavi. I da tu i tamo budu nesimpatični i kažu poneku nekorektnu i rasističku opasku, kad već belim likovima to nije dopušteno. Čak jedan od njih izgovara, bez imalo ironije, da je danas jako teško biti belac. Zato su beli scenaristi svoje frustracije izbacili na usta manjinskih likova i – svi srećni. Ali, zamalo. Izvesno je samo da su u tom svetu svi, bez obzira na rod i boju kože, bogati. Jer, siromaštvo je ultimativna uvreda. Za bogate. Jedino je Carrie bila „siromašna“ nekad, ali žena je udajom i to uspešno rešila.

Televizijski i društveni standardi bitno su drugačiji nego pre 20 godina, što je i očekivano, a oni koji nisu kadri da idu u korak s njima ili, još bolje, ispred, trebalo bi da ostanu tamo gde se najbolje osećaju. U slučaju kreatora serije Michaela Patricka Kinga i kompanije, to su očigledno pozne devedesete i rane dvehiljadite (ne ponovile se!). Trebalo je ostaviti tu famoznu četvorku i sve u vezi s njima upravo u tom periodu. To bi odgovaralo i onima koji ih obožavaju i nama hejterima. Nikome ne bi bilo neprijatno, obožavaoci ne bi morali da se muče s katastrofalnim filmovima koji su usledili i svađama između glumica (tako passé!), a Seks i grad bi ostao kao zanimljiv svedok jednog prošlog vremena i njegovih prevaziđenih normi. Nema u tome ništa loše. Nisu znali za bolje – i to je u redu. Ne znaju ni sad – e, to već ne valja.

Štaviše, i ono malo aktuelnih aspekata su upropastili. Jedina junakinja koja iole korespondira sa savremenim trenutkom – Miranda – pretvorena je izgubljenu nesrećnicu koja poništava sebe i bezmalo postaje žrtva narcističkog zlostavljanja. Njene osobine od pre dve decenije volšebno su prešle na Charlotte, pa je zato ona jedini lik koji se razvija i ima smisla. Carrie je ostala Carrie – samoživa i dosadna, prazna žena koja piše knjige. Pitanje je zašto su se svi čudili što nije zvala hitnu pomoć dok joj muž umire, to je tako očekivano. Najpre zato što lik kao što je Zverka nema šta da traži u današnjem svetu, i to je super, a potom i zato što je Chris Noth, koji ga tumači, optužen da je seksualni predator. I tek tako, sve se uklapa.

Ostatak muških likova nije ubijen, ali zato ne služi ničemu. Charlottin muž Harry je tu da bude Jevrejin, Mirandin Steve je tu da bude gluv i glup, gotovo pa dementan, dok sin služi tome da se pokaže koliko su mlade generacije jednodimenzionalne i jadne. Ostali ili povraćaju ili nešto viču, pričaju gluposti ili se ljute.

Mladi su prikazani kao deca iz obdaništa, pedesetgodišnjaci kao da dolaze iz staračkog doma. Ejdžizam je na sve strane, uprkos tome što se prodaje priča o divnom životu u svakoj dobi. Čak je i taj pristup tako zastareo. Sve je samo na papiru, deklarativno i zbog para.

Likovi i njihovi odnosi su besmisleni, diverzitet je nakalemljen i isforsiran, vremenski i društveni kontekst ne postoji. Kao da se sve odigrava u nekom postkovid vakuumu, gde vlada večno proleće (bukvalno, u njihovom Njujorku je sve vreme proleće), a modni izričaj se zaledio u 1988, dok svi pate za 1998.

Kasno je za ovakvu ekipu da se povuče dostojanstveno, i to ne zbog godine u kojoj je rođena, već zbog decenija u kojima je zaglavljena. Istorija se ponavlja samo kao farsa, dvehiljadite kao trauma, Seks i grad, srećom, nikako.