I vuk sit i pevači na broju

Siromašna produkcija uslovila je da se u rubrici „Singlovi“, u „Džuboksu“ br. 88, od 11. maja 1980, pojavi samo šest malih ploča; domaće boje branili su Dubravka Jusić i izvesni Kastelani, dok su inozemstvo predstavljali Eddy Grant, grupe The Knack, Matchbox i Codek. Sedam dana pre izlaska „Džuboksa“ umro je drug Tito: bio je to utisak meseca, godine i decenije.

***

Pošto recenziranje izvesnih - pazite ovo: izvesnih - singlova nije doprinelo detantu između domaćih zabavno-muzičkih veličina i ljudi koji o njima i pišu (među kojima je i ovaj skromni potpisnik), pošto se pominju advokati i sud, o čemu ćete na vreme biti obavešteni, nosio sam se mišlju da se igramo šifri. Znate ono: ja napišem, recimo, X.Y. objavio novi singl i onako uzgred dodam „sjajno“. Sad je na vas red i vi na to moje „sjajno“ dodate „za bacanje kroz prozor“ - i vuk siti, i ovce na broju, i pevači srećni, jednom rečju red i mir. Ali, tehničke nemogućnosti, nedostatak vremena i niz drugih razloga od kojih je onaj da budete pravovremeno i potpuno informisani pre svih drugih - vrhunski, nisu mi dale mogućnosti da se igramo klac-klac-kalice. No, vi ste vrlo pametni i sve ćete shvatiti. Zar ne?

1. (Ovo je ozbiljno) EDDY GRANT i Living On The Front Line, sve na maloj singlici Beograd-diska, što bi moglo da se opiše kao solidno uživanje za male pare. Grant, nekadašnji pevač i vođa prohujalih-s-vihorom Equalsa, ovde je lepo ukapirao komercijalni reggae štos, oplemenivši ga sa sjajnim pop refrenom, čije prerogative zna svako ko singl bar jednom čuje. Idealno za igru, pametno napravljeno i iznad svega odlično producirano (čujte te bubnjeve i taj synthi), „Living On The Front Line“ je dobra, zanimljiva i aktuelna singlica, koja će vas razonoditi i povesti u strastvene zagrljaje igre. Ocena četiri, omot za peticu!

2. (Ne tako ozbiljno) THE KNACK i My Sharona, na singl ploči zagrebačkog Jugotona, kao podsetnik na leto 1979. i na novu histerično-šašavu maniju oponašanja Beatlesa po svaku cenu. Ruku na srce, The Knack i „Moja Šarona“ nije (ili nisu) ništa drugo no šezdesete godine maskirane u veličanstveno komercijalnu produkciju Mikea Chapmana. To delimično jeste rock'n'roll, ali to je vrhunska pop muzika pre svega i na tome zaključujem današnju diskusiju. Da li mi se sviđa, pitate - da! Još uvek - da! Naročito gitarski solo i oni monstruozni bubnjevi koji se, na žalost, na ovom tehničkom snimku ne čuju ni upola kako treba i deluju impotentno. Ocena tri, omot bez ocene.

3. (Šalimo se, šalimo) DUBRAVKA i Gotovo je, gotovo, opet na Jugotonovom izdanju, koje se, eto, baš ovih dana pojavilo. Ovaj put mi se nije potpisala, ali nisam očajan i ne patim. Jer Dubravka Jusić peva koliko zna i ume (šifre, šifre), i tu joj ne mogu pomoći. Što se pesme tiče, ona je standardna: dosadna - jednolična - itd. tvorevina komercijalizma i jednog odurnog refrena, koji pišti i smeta, pa makar bio obojen keyboard deonicama koje dolaze iz samog svemira (znate ono: puuuuuum-paaaaam). Ploču sam čuo nekoliko puta i više nemam snage. Prihvatio sam savet „Gotovo je, gotovo“ i od srca vam ga preporučujem. Ocena minus jedan, s toplim željama za uspehe u budućnosti. Ozbiljno.

4. (Disco 1990) CODEK i Me, Me, Me, ponovo na singlici Beograd-diska, koji želi da pokrije i disco tržište. Ali, ne bežite, ne udaljavajte se! Ovo nije onaj disco, već kataklizmičko-futuristička odiseja, nešto kao kombinacija „novog talasa“ i disco ritmova, što zvuči, blago rečeno, zavodljivo, puno, elegantno i božanstveno jednostavno. Momci mi liče na kombinaciju grupe Kraftwerk i Telex, i vokalno, a naročito instrumentalno, najbliži su nekakvom poimanju komercijalizovanog, slatkastog, sirovog-putenog, divljeg opuštanja, čije efekte možete osetiti odmah, trenutno, takoreći instant. Nemam pojma ko su Codek, ali su dobrodošli. Kupite i đuskajte. Dovoljno kao preporuka! Ocena, debela četvorka, omot čisti vrhunski kič, dakle petica! I tu treba imati stila!

5. (Moderniji hotel wave) KASTELANI  i Obećanje ludom radovanje, pozdravliaju me s nove ploče Jugotona i ja im - zar ne vidite - odmahujem, ćao, deco! U stvari, kad malo bolje pogledam, o deci tu nema ni reči, to su već malo ozbiljniji momci (šifre, šifre) i s njima jedna dama, negde u daljini, sa slušalicama na glavi. Grupa se zove Kastelani i pripada modernijem hotelskom talasu, negde iz šezdeset treće godine. „Obećanje ludom radovanje“ je gotovo idealan naslov za pesmu koja objedinjuje i Nove fosile i Čobija i Ljupkine solističke bravure i muziku koja je na granici slušljivosti, što je i logično, kad se ima na umu da od pravih muzičkih pasaža ništa i nemamo osim prizemnih šablona na koje hotelski gosti pripito padaju pod sto. Refren se ponavlja oko šest rniliona puta, pa ako ste u stanju unutrašnje destrukcije, oslobodite energije i zagrizite vinil. Biće vam lakše. Ocena za naslov - čista petica, ostatak - nula na kvadrat. Baš mi je žao (ozbiljno).

6. (Pedesete godine ili kako se sve vraća) MATCHBOX i Buzz Buzz A Diddle It, po treći put Beograd-disk i opet zabavno, dobro i nadsve otkačeno, baš kao što je rockabilly stil i bio, tamo, u ranim pedesetim godinama. Preteča pravog rock'n'rolla, rockabilly je ujedinjavao jednu prostodušnost i ekstravaganciju, sipajući iz vrelog grotla ritma svoj neodoljiv tempo, bleskaste vokale, jednu atmosferu zabave i neobaveznosti, koja vas naprosto tera da se njišete, da zaigrate i dušom i srcem. Matchbox su dobrodošli prijatelji za žurke, a kad je već tako zna se: dobro!

* Objavljeno u rubrici „Singlovi“ u Džuboksu broj 88, od 11. maja 1980.

(NASTAVIĆE SE)