Rečnik zaljubljenika u Indiju: Varanasi-Benares (12)
Varanasi Benares

Photo: www.phuket101.net

Ideal hodočasnika, raj za smrt

Hodočasnici dolaze u Varanasi da u njemu umru. To je želja najstarijih osnažena drevnim verovanjem prema kome umreti ovde znači osloboditi se jednom za svagda svih samsara, od mučne obaveze da se opet iznova rađamo. Stari su, sede i čekaju smrt. Kad mogu, silaze do Ganga da se okupaju i da tako speru sopstvene grehe. Posle toga se vraćaju da sednu, odeveni u beli povez oko bedara, formirajući duge nizove ispruženih ruku, čekajući milosrdan poziv Šive, koji će ih s osmehom na licu odvesti u zemlju večitog plesa.

Druga je mogućnost da ljude neposredno posle smrti prebace ovde da bi telo bilo ritualno spaljeno na lomači odmah pored Ganga: to je svakodnevni prizor i preporuka je da mu se prisustvuje. Taj trenutak ponekad ponovo otvara oči koje je preterano obilje slika moglo da zatvori. Ovde je smrt nadohvat ruke, konkretna je, ništa je ne skriva i ne maskira. Kremacija se odvija polako. Vršitelji obreda motkama savijaju ugljenisane udove, lome kolena, džaraju vatru, rade svoj posao. A svuda oko njih – varnice.

Treća opasnost koju treba izbeći po svaku cenu sastojala bi se u tome da se čovek zadovolji jednim jedinim utiskom u određenom trenutku, jer su utisci promenljivi. Ako dolazimo posle podne, upadamo u metež, tu su leševi umotani u čaršave koje nosači teškim korakom nose ka reci, povici, dozivanja prosjaka, glasne molitve. Ako posle toga idemo u obilazak gradskih uličica, često preuskih, ući ćemo u mračnu i mirnu trgovačku četvrt – souk – gde treba pomeriti kravu da biste prošli i gde nam se najlepša svila na svetu nudi po blatnjavim sokacima. Koliko je smrt bučna, toliko je život tih. U tom trenutku.

Ako se na isto mesto vratimo sutradan ujutru u zoru, utisak je gotovo suprotan. Na gatovima nema ljudi, muš-karci peru zube, žene rublje, ribari zabacuju mrežu, sunce izlazi nad žućkastom vodom. Souk je tada veoma živ: dostavljači, prvi kupci, otvaranje radnji. Malo-pomalo kako dan bude odmicao, situacija će se preokrenuti. Zbog toga je dobro ostati više dana u Benaresu, a posebno je dobro u njega se vratiti.

Jedne godine sam se zatekao u Varanasiju 18. septembra, povodom praznika kada se u Gang bacaju statue od kaširanog papira koje će se raspasti u vodi. Bilo je tu nečega od atmosfere kraja svetkovine, ili kraja sveta, tihog umora, pogleda koji se na trenutak zadržavaju na statuama koje još uvek plutaju, posle čega se hodočasnici lagano penju stepenicama i vraćaju kući.

Na reci, kojom se plovi čamcima pogleda uperenog na srušene palate koje su prinčevi nekada gradili što je bliže moguće plovnom putu i putu iskupljenja, veoma mlade veslačice prilaze čamcima i prodaju listove na kojima gori plamen i koje nasumice treba da spustimo u vodu – slike nas samih koji klizimo nizvodno, uvek.

Znam jedno mesto među ulicama trgovačke četvrti gde je Draupadi, glavna junakinja Mahabharate, „zvezda žena“, isklesana na jednom zidu. Mrski Duhšasana pokušava da je razgoliti pred kraljevima, ali je Krišna štiti dok mu kroz prste klizi njena haljina, koja odjednom postaje beskrajna i neprestano se pojavljuje. Nemoguće je videti joj telo, koje pripada samo petorici njenih muževa. Krišnina glava je iščupana, ali to jeste on.

Na drugom mestu pijemo bhang, ono piće iz Kalkute koje sadrži indijsku konoplju iz koje se izdvaja hašiš. Lako pijanstvo. Na ulicama se, u blizini smrti, slave venčanja, i do stotinu dnevno, u strahovitom metežu. Supružnici su na kolima, u prinčevskim odorama. Dvadesetak nosača vuku kola i viču da bi raščistili put, a svaki od njih nosi po tri neonske cevi na glavi. Pokretno osvetljenje obezbeđuju dva agregata koji kao da su stari stotinama godina, a vuku ih dva bicikla. Nosači su povezani žicama. Električni Vavilon.

Još jednom – možda po poslednji put pred završetak ovog rečnika putovanja, ali prava je stvar sačuvati Varanasi za pred kraj – okupani smo svetošću, a da nas ova reč ne povezuje automatski sa poniranjem u sebe, s tišinom, pa čak ni s utiskom da dolazimo na neko posebno područje na kome božanske sile borave radije nego drugde. Reč je jednostavno o životu, a smrt je ovde samo jedan od njegovih oblika, po mogućstvu poslednji. Reč je o sveukupnim opštim vibracijama, neobavezno sastavljenim od legendi, od pripovedanja čuda, gde se sreću hodočasnici kao i na drugim mestima na zemlji da bi upravo proslavili činjenicu što su tu gde jesu.

Nameće se jedan problem, problem drveta. Od silnog spaljivanja tela, šume su ogolele. Bila su predlagana druga goriva, ali ništa ne može da zameni tradiciju. Uvoziti drvo, ali odakle? Po kojoj ceni? Čak su za ljudska ili životinjska tela koja plutaju po reci bile uvedene i kornjače mesojedi. Jesu li preživele zagađenje Ganga? Ne znam. Mislilo se da će smrt razrešiti sve naše probleme. Ništa od toga.

Na deset kilometara od Varanasija, u Sarnatu, tamo gde se nekad prostirala šuma, Buda je, malo posle svog buđenja, dao svoj prvi nauk koji je sadržan na jednoj stranici i koji budisti zovu „Zakletva iz Benaresa“, ili „Sarnat“. Njegovi su ga učenici zabeležili i sačuvali od reči do reči (kako se misli). Nije loše otići i provesti dva sata u ruševinama Sarnata i tamo, uz žagor nosača nosila – ali to je život –pre povratka pročitati taj značajan tekst.

Oceni 5