Feljton: Jugoslavija, zabluda najboljih (4)
Prvi svetski rat

Photo: static.guim.co.uk/

Idite u Evropu i vičite: Hoćemo ujedinjenje sa Srbijom

MILANKOVIĆ

Milutin Milanković iz bečkih danaMladi inženjer Milutin Milanković je u jeku aneksione krize 1909 godine napustio bezbrižan život u Beču i odazvao se pozivu Jovana Cvijića, Bogdana Gavrilovića i Mihaila Petrovića-Alasa da prihvati mesto vanrednog profesora primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu. Imao je samo 30 godina i doktorat Visoke tehničke škole u Beču i reputaciju uspešnog inženjera koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje i čiji su patenti već osvojili Evropu. Odlično plaćen, vodio je život pravog bonvivana, redovni je gost Bečke opere i mesta na kojima se okuplja tamošnja elita.

Milanković je rođen u tadašnjoj austrougarskoj varošici Dalj u Slavoniji, svoje škole i univetrzitete je završio u austrijskoj i evropskoj metropoli i u Srbiji nikada nije živeo. Šta je ovog talentovanog i uspešnog mladog čoveka dovelo iz „velikog sveta“ u malenu i siromašnu Srbiju, koja mu nije ni domovina? U svojim sećanjima koja je objavio pola veka kasnije sam će zapisati odgovor: „Posmatrajući jedan vojnički transport u Beču, koji je išao na granicu Srbije jasno sam osetio da se nalazim u neprijateljskoj zemlji“. Tako mu je aneksiona kriza 1908-1909 ukazala gde mu je mesto — u svom narodu.

Pod srpsku zastavu Milanković se stavio još u balkanskim ratovima, kada je zajedno sa svojim kolegama otišao na front i bio svedok Kumanovske bitke, najveće koja je vođena u Prvom balkanskom ratu i o kojoj je ostavio svedočanstvo u svom dnevniku. Ali nije imao sreću da se na početku Velikog rata nađe izvan austrijske teritorije. Zakleti neženja ipak je uoči rata „stao na ludi kamen“ i sa suprugom je otišao u rodni Dalj da je predstavi svojoj rodbini.

Car Austrije i kralj Ugarske Franjo Josif IITako ga je rat zatekao na neprijateljskoj teritoriji i tamošnje vlasti ga sprovode u zarobljenički logor u Austriji u kome je ostao narednih šest meseci. Zahvaljujući urgenciji njegovovih nekadašnjih profesora sa bečke Visoke tehničke škole, posle šest meseci je prebačen u Budimpeštu u kojoj je bio pod nadzorom vlasti, ali mu je dozvoljeno da se koristi bogatom bibliotekom Mađarske akademije nauka. Tako se naredne tri godine Milanković u izolaciji posvetio naučnom radu iz koga je nastalo sedam radova o matematičkoj teoriji klime Zemlje i drugih planeta koji će ga posle rata proslaviti u čitavom svetu. A kada se 1919 vratio u Beograd postao je redovni profesor nebeske mehanike i gostujući profesor na najvećim evropskim univerzitetima.

BUDUĆE GRANICE

Pucnji u Sarajevu na Vidovdan 1914.* (*Sarajevski atentat na Vidovdan 28 juna po starom kalendaru u kome su ubijeni austrougarski prestolonaslednik nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija.) najavili su početak svetskog rata čiji su koreni mnogo dublji i uzroci mnogo složeniji od atentata na austrougarskog prestolonaslednika. Mladom atentatoru Gavrilu Principu i njegovim drugovima osnovni cilj je borba za ujedinjenje „južnoslovenske braće“ i njihova oganizacija Mlada Bosna bila je projugoslovenska, kao što je i sam Princip za sebe rekao da je Jugosloven.

Dve puške i frula: srpski vojnici polaze na frontRatna pretnja svakako je doprinela da i kod hrvatskih političara sazri uverenje da bilo kakvo ujedinjenje južnoslovenskih naroda pod austrougarskom krunom ne dolazi u obzir. Sada se unionističke težnje okreću prema Srbiji, kakva god ona bila. Uoči Prvog svetskog rata protiv Austro-Ugarske Monarhije bio je ogroman deo njenih podanika, pre svega, svi Sloveni. Čak i Poljaci, koji su se u njoj osećali bolje nego u Nemačkoj i Rusiji, nisu krili da žele da izađu iz njene zajednice.

Predsednik srpske vlade Nikola PašićSrpska vlada, svesna ratne pretnje i „nezgodnog“ položaja Beograda kao graničnog grada, 25 jula 1914 je sve državne institucije prebacila 240 kilometara južno od Beograda u „rezervnu prestonicu“ Niš, u kome je 28 jula primila telegram iz Beča o objavi rata. Dve nedelje kasnije austrougarska vojska započinje prvu ratnu operaciju protiv Srbije koja se zvršava 20 avgusta pobedom srpske vojske na Ceru. Predsednik srpske vlade Nikola Pašić ohrabren ovakvim razvojem situacije izjavljuje da će granica buduće države ići sve do Klagenfurta, Maribora i Segedina, polazeći od “integralnog rešavanja jugoslovenskog pitanja” i naglašavajući cilj — stvaranje „jedne nacionalne države geografski dovoljno velike, etnografski jedne, politički jake, ekonomski nezavisne, koja bi mogla samostalno živeti i razvijati se, uvek u skladu sa evropskom kulturom i progresom”.

U oktobru 1914 u Nišu, posle razgovora sa političkim prvacima iz Bosne i Hercegovine Nikolom Stojanovićem i Dušanom Vasiljevićem, Pašić je ocenio da bi kao podrška jugoslovenskom programu srpske vlade bila od koristi organizovana propaganda zajedničkih jugoslovenskih interesa u javnom mnenju Evrope, posebno u savezničkim zemljama. Tada je u Nišu sastavljeno uputstvo za osnivanje odbora, odnosno komiteta, čiji je cilj stvaranje jedinstvene jugoslovenske države, ili eventualno srpsko-hrvatske države kojoj bi se priključila i Crna Gora. Uputstvom je predviđeno da buduća država ima karakter nove države, dakle da ne bude stvorena aneksijom jugoslovenskih zemalja, ali sa naglaskom da je Srbija odlučujući faktor oslobođenja i ujedinjenja. Dajući instrukcije za rad Odbora Pašić je njegovim članovima poručio: „Idite u Evropu i vičite: ’Hoćemo ujedinjenje sa Srbijom’“.

MEŠTROVIĆ

Već prvog dana po izbijanju rata pojavila su se u srpskom poslanstvu u Londonu dva mlada muškarca koji su objavu rata shvatili kao napad i na njihova ognjišta koja nisu u Srbiji, već na suprotnoj, austrijskoj strani. Božo Banac i Štefi Račić su Dubrovčani, tačnije iz malih mesta Dubrovačke župe, ali oni su, iako veoma mladi, već svetski ljudi koji se bave velikim poslovima sa svetom, posredujući kao agenti u brodarskim poslovima poznatih svetskih kompanija i zastupajući velike poslove vodećeg jadranskog brodara Iva Račića čija kompanija ima sedište u Trstu. Po ovlašćenju Iva Račića, koji je Bančev tast i Štefijev stric, u srpskom poslanstvu su zatražili za sebe srpske pasoše, a za sve brodove Račićeve kompanije, koji su se na početku rata zatekli izvan austrijskih teritorijalnih voda, stavljanje pod zastavu Kraljevine Srbije.

Ivan Meštrović iz vremena Prvog svetskog rataBožo Banac i Štefi Račić će se, zajedno sa svojim prijateljem već svetski poznatim vajarom Ivanom Meštrovićem, priključiti Anti Trumbiću i Franu Supilu i postati članovi Jugoslavenskog odbora, a njihovi brodovi će prevoziti srpsku vojsku i srpske izbeglice između luka u Grčkoj, Albaniji, Italiji i Francuskoj. Oni će biti i glavni organizatori finansijske potpore Jugoslavenskom odboru i mnogobrojnih akcija koje su srpska vlada i Jugoslavenski odbor provodili na putu ka ujedinjenju.

Njihov prijatelj Ivan Meštrović, uz veliku pomoć u organizaciji koju mu je pružio Frano Supilo, u junu 1915 priređuje u londonu veliku izložbu svojih dela u prestižnom Muzeju Viktorije i Alberta. Malo je trebalo da ova izvanredna akcija propagiranja jugoslovenske ideje propadne zbog tadašnjeg srpskog poslanika u Londonu Mate Boškovića koji je zahtevao da na plakatu izložbe Meštrović bude označen kao srpski umetnik, a ne jugoslovenski. Kao posrednik između Meštrovića i Boškovića morao je da se umeša Jovan Cvijić kome je Meštrović tada rekao: „Vi znate, gospodine Cvijiću, da je meni u srcu svejedno i da nisam nikad davao ispravka kad je pisalo ’srpski’, ali kad se Bošković protivi jugoslavenskom, onda bih ja mogao samo onako napisati, kako jest -- hrvatski! S ovim ’jugoslavenski’ htio sam reći jedno i drugo, to jest, da smo jedno“* (*Ivan Meštrović: Uspomene na političke ljude i događaje, Buenos Aires 1962, Zagreb 1969.). I Cvijić je presudio: ostao je plakat na kome je Meštrović označen kao jugoslovenski umetnik i izložba je bila u znaku jugoslovenstva, a umesto poslanika Boškovića, koji je demonstrativno odbio da prisustvuje otvaranju izložbe, iz Pariza je doputovao jedan od vodećih srpskih diplomata i ambasador u Francuskoj Milenko Vesnić.

Nikolaj VelimirovićNa londonskoj izložbi su prevladavala Meštrovićeva dela iz kosovskog ciklusa sa skulpturama koje su sačinjavale monumentalni Vidovdanski hram za koji je četiri godine ranije na svetskoj izložbi u Rimu Meštrović dobio Veliku nagradu. Izložba u Londonu je imala izuzetan odjek, pa je Meštrović krajem iste godine pozvan da organizuje izložbu u Lidsu. Na otvaranju su sa njim bili tada mladi jeromonah, kasniji vladika i episkop žički i ohridski Nikolaj Velimirović, predsednik Kraljevske srpske akademije Jovan Žujović i avangardni pesnik Dimitrije Mitrinović. Na otvaranju se rektor Univerziteta u Lidsu obratio Meštroviću rečima: „U vama i vašim drugovima mi pozdravljamo predstavnike jugoslovenskog plemena“, a Meštrović je u svom govoru istakao: „Moj život ima svoje opravdanje ako je moja zamisao i moj umjetnički rad izraz ujedinjenog jugoslavenstva i ako to slavenstvo, ujedinjeno, bude humano i u evropskom duhu“.

Nikolaj Velimirović i Meštrović su tada preko britanske štampe uputili zajednički apel saveznicima za pomoć u oslobađanju „svih neoslobođenih Jugoslavena... kako se ne bi ponovilo Kosovo na kome je knez Lazar ostao bez pomoći Evrope koja je kasno spoznala opasnost koja preti i njoj“.

IDEJA U KRIZI

Kada je 12 oktobra 1915 Bugarska objavila rat Srbiji, srpskoj vladi je bilo jasno da je dalji ostanak u Nišu neodrživ. Zbog toga se vlada seli u Kruševac, a potom u Kosovnsku Mitroviciu, a situacija na bojištu je sve teža za srpsku vojsku. Šesnaestog oktobra posle herojskog otpora ponovo pada Beograd, a srpska vojska je primorana na povlačenje prema jugu. U decembru 1915 ratna situacija za Srbiju i njenu vojsku bila je gotovo bezizlazna. Tada srpska komanda donosi odluku da se vojska povuče preko Albanije.

Okupacija 1915: Austrougarski vojnici u Prizrenskoj ulici u BeograduKada je nastupio slom Srba, Jugoslavenski odbor je 11. februara 1916. uputio depešu regentu Aleksandru izražavajući u njoj nadu da „ona domovina koja će uskrsnuti iz strašnoga meteža, kojemu smo svedoci, neće više biti obnovljena Srbija, pa ne ni povećana, nego ona treba da zahvati čitav jugoslavenski narod i čitavo njegovo narodno zemljište, ujedinjeno u jednu državu, pod slavnom dinastijom Vašega uzvišenoga oca." Aleksandar, iskreno oduševljen jugoslovenskom idejom, posle povratka sa puta po savezničkim zemljama, uputio je 7. aprila 1916. proglas preporođenoj srpskoj vojsci, naglašavajući da su „naši saveznici voljni da nas u ovoj velikoj borbi snažno pomognu da Srbiju stvorimo velikom, te da obuhvati sve Srbe i Jugoslovene, da je učinimo silnom i moćnom Jugoslavijom, koja će opravdati do sada prinete žrtve i odgovoriti zahtevima novoga doba."

Oceni 5