Igla u veni

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

The Rolling Stonese sam prvi put čuo 1975. godine, na radiju, u kolima, putujući na slovenačko primorje. Čuo sam tri pesme zaredom - Rocks Off, Dear Doctor i Back Street Girl - i doživeo mali šok čije posledice sa zadovoljstvom podnosim i danas. Do tad sam uglavnom slušao The Beatles, verujući da je to najbolje što postoji. The Beatles, i sve što sam slušao pre njih, jako su prijali mom uhu, ali Stonesi, sa svojom gotovo neverovatnom mešavinom oporosti i nežnosti, sa zvukom koji je grubost i lepotu kombinovao na način kakav nikad ranije nisam čuo, bili su prvi bend čija je muzika prijala celom telu.

Jagger - kojeg sam jedinog znao po imenu - i ostali ličili su na Sangre Viento: usisavajući muzikom sve oko sebe, digli bi čoveka bukvalno i figurativno, vrteći ga kako im se sviđa, onoliko dugo koliko sami odrede, jer efekti koje je izazivala njihova muzika nisu imali nikakve veze s vremenom koje je igla provodila u rilnama. Slušanje The Rolling Stones muzike više je, naime, ličilo na iglu u veni.

Na razumljivo zgražavanje moje majke, koja nije shvatala zašto veliku ploču dajem za malu, ubedio sam poznanika iz susedne zgrade da je ABBA grupa koja menja život (mnogo kasnije shvatio sam da to i nije daleko od istine) i da album s njihovim najvećim hitovima mora da ima. Zauzvrat sam tražio, i dobio, singl The Rolling Stonesa It's Only RockTV'Roll /Through The Lonely Nights. Uz A-stranu tog singla narednih dana sam divljao, a uz B-stranu sam, razume se, patio.

Presudnu lekciju dobio sam, pak, u Zrenjaninu, kad su moji roditelji otišli da posete svoje tamošnje prijatelje, cenjenu porodicu Mihajlović, i kad su, načinivši grešku svog života, poveli i mene.

Ušavši u sobu Mire Mihajlović, devojke taman dovoljno starije da mi na mnogo načina bude interesantna, sreo sam se sa Jaggerom, Richardsom, Wymanom, Wattsom i Mickom Taylorom u, činilo mi se, prirodnoj veličini (najveći posteri koje sam dotad video zauzimali su dve strane lista "Bravo"). Mirini posteri s fotografijama iz sedamdesetih bili su prave ikone jedne tolerantne religije koju sam upravo otkrivao. Sveci su izgledali isto kao i njihova muzika: bili su ružni i istovremeno neodoljivi. "I ti voliš The Rolling Stonese", pitala je. "Aha", bilo je jedino što sam mogao da promucam otvorenih usta. "Pa da ti pustim nešto...". Utrapila mi je u ruke omot u koji sam zurio potpuno očaran: na fotografiji koja je vanredno hvatala oštećenu eleganciju grupe, u prvom planu bio je Jagger s napućenim usnama i karakterističnim pogledom u kojem su se mešali melanholija, patetika i podrugljivost.

S desne strane, takođe u kupnom planu, nalazio se raščupani Richardsov profil, a iza njih je stajao Bill Wyman, otelotvorenje kiča, s kragnom u odnosu na koju Nedićeve deluju kao rolke posle pranja, i lancem koji će kasnije postati zaštitni znak svakog pristojnog srpskog kriminalca. Sasvim levo bio je novi dečko Ronnie Wood, a između njega i Jaggera, ukočeno, u somotskom sakou, kao italijanski mafiozo, gledao je kratko ošišani Charlie Watts. Iza benda su se pretapali nebo i voda, a u desnom gornjem uglu pisalo je The Rolling Stones - Black And Blue.

Pošto je najpre bila puštena B-strana, prvo sto je doprlo iz zvučnika, koji su mi u odnosu na moje plastične Philipsove kutijice, delovali kao monolit iz Kubrickove Odiseje, bila je prigušena međuigra dve gitare, a zatim prasak Wattsovog doboša. Bio je to rapavi, isušeni reggae Hey Negrita, iza kojeg je sledila jazzirana Melody, potpuno netipična, blistava i spontana stvar koja je pokazivala da su Stonesi svojevremeno umeli da povlače riskantne poteze, gospodski ignorišući konzervativni deo kritike i publike.

Ovaj album je zapravo imao samo dve pesme bazirane na konvencionalnim rifovima (Hand Of Fate i Crazy Mama), dok je ostatak materijala bio uspeo eksperiment: Hot Stuff bio je razoran sudar black street funka i uticaja pokupljenih s Jamajke, toliko vreo i pogodan za igru da ste jedino mogli da se pitate da li će vam pre prokrvariti stopala ili uši, dok je Donaldsonov reggae Cherry Oh Baby imao potpuno svedenu, minimalističku strukturu koja je izvrsno isticala karakteristike žanra.

Napokon, Black And Blue je imao dve izuzetne spore stvari: Fool To Cry je prekrasna i bez svog kontroverznog teksta, a Memory Motel, prava balada el grande u trajanju od sedam minuta, bila je bogati on-the-road-blues u kojem je sve, od uvoda na klaviru pa do poslednjeg tona na gitari, delovalo zanosno.

Toliko zanosno da Black And Blue bude prvi album koji sam odmah nabavio u dva primerka: prvo sam se dočepao jugoslovenskog izdanja, sa etiketom zagrebačke tvrtke Suzy, a onda sam u Italiji, zlu ne trebalo, kupio i njihovo izdanje.

I naposletku, malo posle svega ovoga, Televizija Sarajevo je emitovala i, na moje oduševljenje ubrzo reprizirala koncert Stonesa u Parizu iz 1976. Gledanje Stonesa na bini, dakle u njihovom najboljem izdanju, omogućilo mi je da hladnokrvnije primim ono što je ubrzo počelo da oduševljava moju generaciju - punk i novi talas, jer mi je u startu bilo jasno da sam originalne punkere već čuo.

Šta je preživelo iz ove priče? Slovenačko primorje blisko mi je koliko i vikend na Novom Zelandu, radio na kojem sam prvi put čuo The Rolling Stonese otpremljen je u staro gvožđe, singlu It's Only Rock'n'Roll odavno se izgubio svaki trag, u Italiji, koju sam obilazio redovnije nego sopstvenu kuću, nisam bio poslednjih sedam godina, sve što je zagrebačko i sarajevsko iselilo se iz Jugoslavije, a Mira Mihajlović je otišla u Norvešku. Njeni posteri, međutim, odavno stoje na zidovima moje sobe. Uz dva prilično očuvana primerka albuma Black And Blue, oni su svedočanstvo o vremenu u koje bih pristao da se vratim ne pitajući za cenu.

*Tekst je objavljen u 18. broju magazina XZ, jula 1998.