Ima jedna pećina stroga

Pećina je, prema Jungovom Rečniku simbola, „šupljina, udubljenje u planini – mesto susreta i spajanja dva sveta, sveta živih i sveta mrtvih, ovostranog i onostranog, svetlosti i tame“. Iako mrtvi nakon smrti nisu živi, mnogi im šalju novac i hranu, zamišljaju ih u oblacima, tamo gde ima puno svetla. Drugi bi pak da su im bliže, pa i u pećinama, što da ne.

Film Il Buco ne juri za pokojnicima, naprotiv. Reditelj Michelangelo Frammartino se fokusira na one koji su živi – bar na početku. Temelji priče su jednostavni – grupa italijanskih speleologa 1961. godine stiže na sever Kalabrije, pred pećinu Bifurto. Reditelj nas odmah spušta dole, u ambis, a odozgo nas gledaju dve krave. Pažnja se s rogatih glava brzo premešta izvan provalije, izlećemo kao ptice, ne bi li smo s neba bolje videli šta okružuje srcoliki ulaz u utrobu Zemlje.

Na površini je stoka – zvone zvona da najave stada, ali i ljudi. Stari pastir se pravi da nas ne vidi, pažnja mu je usmerena na grla koja ga hrane. Doziva ih nemuštim jezikom, a zvona zvone, zvone i zvone. Tako počinje film s glumcima koji ne glume, dokumentarac koji u stvari to uopšte nije. Slike miruju, ponekad toliko dugo da nam se čini da nešto nije u redu s ekranom. Ipak, hipnotisani nestvarnim prizorima čekamo da se sve reši samo od sebe.

Il Buco ima neki svoj unutrašnji ritam, od kojeg ne odstupa čak ni gledaocu za ljubav. Iako se očekuje da svu pažnju poklonimo ekspediciji, pastir nas vuče gore, u svet koji je još živ. Čuvara stada ne zanima ništa drugo osim ovaca i poneke krave. Njegovo vreme protiče kao začarano – polako, u okruženju koje podseća na ona u kojima se rađaju vile. U tom zelenilu on je suprotnost, toranj koji dokazuje da je životu mesto na zemlji, ne ispod nje.

U filmu jedva da ima zapleta, što bi moglo da smeta onima koji vole uzbuđenja. Gledaocu koji se izbori s demonima sporosti sledi nagrada u vidu meditacije, pa seoska milina vremenom postaje važnija od naučnika koji se spuštaju 700 metara ispod zemlje. Kroz kadrove koji traju skoro kao večnost, kroz oči vremešnog čobanina, posmatrač vidi nešto krupno – brisani prostor koji liči na mir.

Ugušeni zelenilom, opijeni zvonjavom, nepažljivi lako mogu da utonu u san. Oni koji odole slatkoj uspavanci ulaze u svet bez dijaloga i bez naratora. Obližnje selo stoji zaglavljeno u vremenu, s kamenim kućama koje su uklesane u planinu. Od tišine se ponekad poludi, ali ne uvek – i u najtišim predelima nešto šušti, krcka  i pucka. I tamo vreme teče, a to znači jedno – prolazi život.

Bolest i smrt tihog pastira su možda jedini zaplet koji Il Buco ima. Kad ga pronađu kako beživotno leži u žbunu, odnose ga u drvenu kuću, na daščani krevet koji je verovatno dobar za leđa, ali ne i za život. Kraj je neminovan, jer smrt ne dopušta da je bilo šta poremeti. Smrt u miru je deo života koji se ne zanima mnogo za ostatak sveta – kad je livada ceo univerzum, sve je mnogo lakše.

Nepokretno telo ovog starca me podsetilo na još jednu filmsku smrt – u dokumentarnom filmu Honeyland iz 2019. godine majka čuvarke divljih pčela (Hatidže Muratova) spava na sličnoj dasci. Krevet se izgleda formira po ugledu na to kako se živelo i ostaje isti i pošto se pretvori u bolesničku postelju. Dvoje staraca iz dva filma žive i umiru izvan sveta, a njihove smrti su korisna lekcija o životu – nije ceo svet vaš, pripada vam samo onaj delić koji osvojite, makar bio od dasaka.

Kad joj umre majka, Hatidže Muratova trči kroz napušteno selo s bakljom u rukama. Plaši vukove da joj ne pojedu psa. Svetlo joj je potrebno baš kao i onima koji silaze pod zemlju, u ambis. Ona tom vatrom plaši zveri, oni rasteruju mrak, otkrivaju nešto novo, a cilj je isti – da se odgonetne, razgoliti i sačuva život sve do samog kraja.