Ima li kraja istinitim pričama?

Serije

The Staircase (mini-serija, 2022)

Dokumentarna serija Death on the Staircase je javnost okupirala još 2004. godine, a samo tri godine nakon što je partnerka pisca i političara Michaela Petersona tragično nastradala. Islednici su vrlo brzo zaključili da se ne radi o nesrećnom slučaju, pa u tom trenutku počinje odmotavanje svakojakih teorija, čak i onih u kojima su ptice ubice.

HBO je 16 godina kasnije napravio igranu seriju i još jednom pokrenuo jedno važno pitanje – koliko uopšte poznajemo one s kojima delimo život? Porodice se sastoje od običnih ljudi, prijatelji su drugačiji od onoga što pokazuju u javnosti – svi nose maske, neke su potpuno bezopasne, druge potencijalno smrtonosne. Umišljamo jake veze, da bismo na kraju shvatili da nismo znali ništa. Tad je već prekasno.

Colin Firth i Toni Collette su odličan tim, što je veliki plus kad se priča stara priča. Tu su i Michael Stuhlberg, Juliette Binoche, te Rosemarie De Witt, pa svi zajedno odlično glume u priči za koju su mnogi verovali da je već potrošena. Dobili smo još jedan sloj, toliko sočan da sokovi opet hrane umrtvljena tkiva stare misterije.

Očekivanja su možda bila prevelika, no The Staircase je tek sasvim solidna serija koju vredi gledati naročito ukoliko niste upoznati sa likom i (ne)delom pisca i političara u pokušaju Michaela Petersona, optuženog za ubistvo svoje žene Kathleen. Naime, ona je 9. decembra 2001. pronađena mrtva u dnu stepeništa porodične kuće. Tu je bio samo Peterson i pokušao je da čitav slučaj predstavi kao tragični pad, međutim, njene povrede govorile su o nečemu mnogo ozbiljnijem. Slučaj je postao toliko intrigantan da je o njemu snimljena i francuska dokumentarna serija, premijerno prikazana 2004. godine, koja je kako su pristizala nova saznanja dobijala i nove epizode, i to 2013. i 2018.

Snimanje dokumentarca je i u igranoj seriji ispraćeno, pa tako imamo i zanimljiv meta-momenat, međutim, za priču koja ima toliko tumačenja i verzija, a nijednu suštinski konačnu, osam jednočasovnih epizoda je previše materijala. Serija počinje uzbudljivo, s mnogo pitanja i sumnji, a malo odgovora, ali se razvodnjava baš kao i sam slučaj. Na kraju dobijamo interesantnu, ali nedovršenu studiju karaktera, ali za to ipak ne možemo kriviti glumce. Colin Firth je odličan kao Michael Peterson, Toni Collette kao nesrećna Kathleen takođe. Tu je i Juliette Binoche kao montažerka Sophie, ogledni primer zaluđene i zavedene žrtve. Svaki lik je jasan i dobro odigran, svakom glumcu verujemo, no pitanje je koliko se kolebamo kada razmišljamo o tome je li Peterson ubica ili ne. Ne znamo da li je to uopšte bila intencija autora, ali mnogim gledaocima je sve manje-više od samog početka jasno. Zato, ako se ulazilo u fikcionalizaciju istinite priče, trebalo je ići do kraja i pokazati stav. Sve ostalo je ionako u dokumentarcu.

Candy (mini-serija, 2022)

Još jedna true-crime priča s poluotvorenim, odnosno nezadovoljavajućim krajem. Istina, ume život da bude takav, ali nije jasan motiv ekranizovanja ovakvih zločina, osim ako se on ne krije u velikoj želji Jessice Biel da još jednom pokaže svoje glumačke sposobnosti. Ne zameramo, svaka čast na glavnoj ulozi, kao i na ulozi producentkinje, ali ako je i ovo studija jednog lika, zašto je psiha Candace Montgomery zvane Candy samo ovlaš dotaknuta?

Candy je, dakle, bila vesela i uzorna domaćica, istaknuta članica crkvenog hora i čitave (verske) zajednice iz teksaškog predgrađa. Život joj je pak postajao sve dosadniji, no ona nije očajavala, već je preuzela stvar u svoje ruke. Tako je, ostajući i dalje dobra majka i supruga, rešila da nađe ljubavnika (komšiju po imenu Allan Gore) jer je rođeni muž više ne primećuje, uprkos svim njenim pokušajima. Da nije simpatično, bilo bi smešno, a postalo je tragično. Mesecima nakon što se afera Candy i Allana završila, njegova supruga Betty pronađena je mrtva, štaviše, izmasakrirana sekirom. Sve se to desilo u petak 13. juna 1980, kada je svoju premijeru imao i film Petak 13. Bettynom smrću ne samo da se bavio čitav komšiluk, već i svi mediji, a priča je svoj takozvani epilog dobila na sudu. Kako o svemu tome možemo da čitamo na internetu, nije jasno zašto se serija nije malo podrobnije pozabavila Candynim likom. Jasno je gledaocu da mora sam da donese zaključak, ali bi mu za to bile potrebne i neke premise koje idu dalje od seksualnog nezadovoljstva i sujete.

Svi ostali elementi su sjajni – počev od glume, fotografije, scenografije i kostima, do režije, a deo autorske ekipe radio je i na seriji Mad Men, što se svakako da primetiti. Zato je šteta da ovako dobro izvedena serija tematski ostane na površini. Možda je vreme da se autori manu istinitih priča i za promenu smisle nešto originalno.

Twee Zomers - Two Summers (mini-serija, 2022)

Devedesete su odavno u modi, leta još više. Idilu kvari monstruozno ponašanje onih za koje je žrtva verovala da su joj prijatelji. Odavno se pokazalo da su silovatelji i ubice najčešće iz redova najbližih, ali čovek i dalje veruje da je s poznatima sigurniji nego na ulici.

Da se razumemo, serija je prepuna rupa. Autori su na primer mogli detaljnije da se pozabave psihologijom žrtve, ali je uprkos tome jedna od boljih kada je ovaj žanr u pitanju. U tome najviše pomaže to što se priča izvodi precizno, te to što su junaci uglavnom jasno omeđeni. Tako je ovo na kraju ipak korisna lekcija o ljudskoj prirodi, te o tome da su za zlo odgovorni i oni koji na njega ne reaguju, ali i o tome da ljudska bića nisu savršena, da ne znaju sve, posebno u kriznim situacijama.

Film

C'mon C'mon (2021)

Već neko vreme je Joaquin Phoenix asocijacija na Jokera, budući daga je maestralno odigrao. To ne znači da druge uloge nisu jake, pa na primer u C'mon C'mon igra tihog, stidljivog junaka koji je poput stabla čije korenje prodire duboko u smisao ljudskog postojanja.

Porodične veze nisu uklesanje u kamenu, kao uostalom ni drugi odnosi – sve se načinje i propada, kad se jednom pređu granice povratak natrag je težak. To ne znači da nema nade – svaki dan nosi neka nova vrata, koja ćemo otvoriti onda kad smo spremni, jer pre toga ne bi trebalo ni da pokušavamo.

Ovo je film o slušanju, što je veština koju je čovečanstvo zaboravilo. Samo kad slušamo možemo nešto i da čujemo.

Große Freiheit - Great Freedom (2021)

Da bismo do kraja razumeli ono što se dešava u filmu Great Freedom, potrebno je da znamo sve o paragrafu 175. Ustanovljen je 1871. godine u okviru zakonika Reicha, a ljubavni odnosi između muškaraca su odmah nakon toga pali u tešku nemilost – zapretilo se zatvorskom kaznom zbog „protivprirodnog bluda“, a pravosudna praksa se ovim ljubavima bavila isključivo kao „činovima koji liče na polni odnos“.

Više čitajte ovde.

Neruda (2016)

Neruda iz 2016. godine hvata život, ali ipak nije tipičan biografski film. Pesnik je prisutan (igra ga Luis Gnecco), ali se reditelj PabloLarrain radije fokusira na snagu njegove poezije, nego na čoveka pokrivenog kožom. Umesto da nam odgovara, film nam postavlja pitanje za pitanjem, a zagledan u jedno poglavlje iz pesnikovog života, koje koristi kao primer za to koliko je jaka ispravno napisana reč.

Više čitajte ovde.

Knjige

Georgi Gospodinov „Fizika tuge“

„Sjećam se da sam rođen kao šipkov grm, jarebica, ginkobiloba, puž, oblak u lipnju (sjećanje je kratko), ljubičasti jesenski šafran kraj Halenseea, rana trešnja okovana kasnim travanjskim snijegom, kao snijeg koji je okovao prevareno trešnjino stablo...“

Ferdinand von Schirach „Crime and Guilt“

Nemački advokat Ferdinand von Schirach, poznat po bizarnim slučajevima u kojima je branio svoje klijente – objavio je 2012. zbirku istinitih priča iz svoje karijere pod naslovom Zločin i krivica, što se 2015. pretvorilo u nesvakidašnju TV seriju Senke krivice (Shades Od Guilt). U obe varijante, književne i televizijske, priče o krivici imaju jednu opsesivnu temu: da je lako, a neočekivano, da dobri i mirni ljudi odjednom polude i počine najgore zločine.

Von Schitach nudi činjenice iz svojih dosijea; ono što jeste šokantno sadrži se u saznanju da su zločini retko planirani, već da se dešavaju kao grom iz vedra neba, uz zaključak da gotovo svako od nas može da krene baš tim putem.

Neugodno i teško štivo za čitanje, ali fascinantno adiktivno jer je reč o ljudima oko nas za koje nikad ne bismo pomislili nešto loše. Ali, upravo taj kontrapunkt svedoči da je život nedokučiv. Naročito smrt.

Muzika

Jack White – If I Die Tomorrow

White prkosi svim trendovima i stvara svoje, koje publika rado prati i sluša. U njegovom najnovijem singlu mnogi su pronašli utehu, a on ne posustaje, već za jul najavljuje novi album pod nazivom Entering Heaven Alive.

Liam Gallagher – Better Days

Ništa bolje od predstavnika generacije X koji ne kuka za zlatnim dobom nego veruje bolje dane, dok je istovremeno u svom filmu i ne podilazi nikome.

Dokumentarni film

La vallée des loups (2016)

Za život je potrebno mnogo strpljenja, za lepotu još više. Najlepša dela nastaju nakon teškog mirovanja, pa tako i ova potraga za vukovima raste iz stanja koje na prvi pogled deluje kao prazan prostor. Divan film.

Video igre

Besplatne igre u Epic prodavnici: Opasni Maneater

Epic Games Store je popularnu igru Maneater nedavno ponudio za džabe, a zainteresovani će moći da je preuzmu besplatno sve do 16. juna, kada nas očekuje neki novi naslov.

Mora su prepuna opasnih predatora, na primer velikih belih ajkula koje su inspirisale mnoge horor filmove. I dok u stvarnosti ova bića predstavljaju manju opasnost nego na primer krave (daleko više ljudi u svetu pogine zbog ove domaće životinje nego u čeljustima ajkule), ljudi su i dalje prestravljeni. Odatle igre kao što je Maneater, u kojoj džinovska ajkula krstari u blizini obale i teroriše narod.

Na platformi Steam igra ima odlične ocene, a igrač dobija ulogu ajkule. Cilj mu je da ljudskim bićima da što bolji razlog za strah. U pitanju je RPG (ShaRkPG), te otvoreni svet po kojem ajkula luta, proždire i evoluira.

Svakako bi trebalo voditi računa o starosti igrača, jer nije sve za svaki uzrast (18+). Epic garantuje zabavu, pa je valjda zato i nudi besplatno – inače košta oko 38 evra.

*Kontrapreporuke

Queer as Folk (prva sezona, 2022)

Možda i najgluplja serija ove 2022. godine. Iako pokreće važna pitanja (sva važna pitanja, u tome je između ostalog i problem), ubrzo ih zakopava u brda gluposti. Ovo je primer da ona dobra stara „manje je više“ i dalje važi.