Imam tu letnju tugu

Osloboditi se drugih

Čini mi se da nam i nakon detinjstva ostane malo letnjeg raspusta u krvi, pa se sa prvom vrućinom ulenjimo, usporimo i nestanemo iz grada. Tako je bilo pre, kada se Beograd praznio već početkom jula, širio i opuštao, a najveći problem je bilo to što u prevozu, uprkos temperaturnim ekstremima, radi grejanje. O ljudskom prisustvu bi svedočio tek poneki rashladni uređaj koji kaplje na retke prolaznike, ili napušteni sladoled koji bi se na suncu pretvarao u zamku za mrave.

Sve je na tim letnjim ulicama postajalo nevidljivo, bar u najvrelijim satima, a vrućina je kidala i poslednje spone sa ostatkom sveta. Pojedinac bi u takvim trenucima imao autonomiju, oslobođen drugih prolaznika koji su dane provodili negde daleko, uz vodu, potvrđujući da je odmor najveći otpor.

Oslobođenost od drugih je gorko-slatko iskustvo, pa je građaninu često potrebna uteha, koja neretko dolazi u muzičkom formatu, kao uspavanka. Sigurno je da će mnogima, kada pomisle na leto i muziku, na pamet prvo pasti Summertime, numera koju je 1934. godine  komponovao George Gershwin za operu Porgy and Bess, a stihove napisao  Edwin DuBose Heyward. Budući da je nastala na temeljima pesme All My Trials koja je potekla sa američkog juga, te služila i kao uspavanka, ali i kao melodija uz koju se u Americi protestovalo pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, Summertime je bila više od obične kompozicije, pa i sa ove vremenske distance može da posluži kao uteha. Slušaocu se obećava nešto bolje, na njega se obraća pažnje, pa se slušni aparat polako smiruje, prenoseći to osećanje i na ostatak tela. Ako se smetne sa uma šta bi pamuk mogao da predstavlja u afroameričkoj istoriji, dobija se idilična slika leta, svet bez glavobolja:

Summertime, an' the livin' is easy

Fish are jumpin' an' the cotton is high.

Oh, yo' daddy's rich and yo' ma is good-lookin'

So hush, little baby, don' you cry.

Kako je vreme odmicalo, tako se pomicao i čovek. Od kolektivnog se sve radije bežalo u pojedinačno, a jedna od nuspojava slobode je i otuđenost, koja je, ruku na srce, udobnija od lažne pridruženosti. Oslobođenost od kolektiva rodila u potragu za drugom polovinom, budući da je neko morao da popuni prazninu, pa se sav pritisak svalio na jedna leđa. Takve su potrage postajale posebno zanimljive leti, pa je muzika ponovo uskočila kako bi slušaocu ublažila leto u gradu. Jednu od tih pesama pevali su i The Lovin’ Spoonful daleke 1966. godine, uspevajući da dobro ilustruju urbane promene raspoloženja u uslovima povišenih temperatura, obećavajući da će sve biti u redu (Summer in the City):

Hot town, summer in the city

Back of my neck getting dirty and gritty

Been down, isn't it a pity

Doesn't seem to be a shadow in the city

All around, people looking half dead

Walking on the sidewalk, hotter than a match head

But at night it's a different world

Go out and find a girl

Come-on come-on and dance all night

Despite the heat it'll be alright

The Beatles su 1969. ponovo vratili optimizam u leto, a George Harrison je pesmu Here Comes the Sun opisivao kao „kaznu za zimu“: “I wasn’t Lennon, or I wasn’t McCartney. I was me. And the only reason I started to write songs was because I thought, Well, if they can write them, I can write them“. Jednostavni stihovi došli su baš kao nešto što je letu potrebno – nekoliko reči bez mnogo objašnjavanja:

Here comes the sun

Here comes the sun, and I say

It's all right

Oni koji su bar jednom pogledali film The Karate Kid, ili proživeli bar jedno leto od 1983. godine naovamo, sigurno se sećaju pesme o okrutnom letu banda Bananarama - Cruel Summer, koja opet pripoveda o samoći u vrelom gradu:

It's a cruel, (cruel), cruel summer

(Leaving me) leaving me here on my own

It's a cruel, (it's a cruel), cruel summer

Now you're gone

Godine lete, lete i leta, pa se tako došlo i do Lane Del Rey i Summertime Sadness, i do junakinje kojoj nije potrebna uteha, a uprkos letnjoj depresiji:

Oh my God, I feel it in the air

Telephone wires above

Are sizzlin' like a snare

Honey I'm on fire, I feel it everywhere

Nothin' scares me anymore

Ljudski je subjekat tako osnažen i nije mu potrebna uteha sa strane, ili se bar tako čini. Ipak, ako se razmisli malo bolje, ova bi numera mogla da se posmatra i kao plodno tle za tišinu, za ćutanje i gutanje tuge, koje može da se sažme u rečenu: „Ćuti, nije ti ništa“.

***

Laka letnja plejlista. Uveče se otvore svi prozori, diše se uprkos koroni i groznici zapadnog Nila. Sve se za čas pomeša – kupus za sutra i palačinke za večeras, dahtanje i ćutanje, Lana i Coby. I got that summertime, summertime sadness/ Su-su-summertime, summertime sadness…Leto je, a tebi u srcu je hladno/ Ubila si mene tako mladog. Zatvorite prozore, stižu komarci.

Milan Živanović

U sopstvenom paklu je najlepše

Činjenicu da na klimu imamo uticaj teško prihvatamo, ali njen uticaj na nas niko nam ne sme osporiti. „Ovako nikad nije bilo“, ponavljamo kad priroda podivlja. „Nekad smo imali sva četiri godišnja doba, a ne kao danas“, govorimo kad proleće i jesen izostanu. Na osnovu meteoroloških izveštaja zaključujemo da su temperature isključivo iznad ili ispod „višegodišnjeg proseka“. Da li je iko ikad čuo da je temperatura prosečna, očekivana, baš kakva treba da bude? Da li svi mi dok traju vrućine čekamo osveženje i prizivamo sunce za vreme zahlađenja? Život nema smisla bez hourly prognoze. Hoće li padati kiša? Trideset posto hoće, 100 posto neće, kao u onom vicu.

Za jednu naprednu civilizaciju, isuviše smo zavisni od vremenskih prilika i godišnjih doba. Tu leže naše nade,  težnje, uživanja, odmori i novi počeci. Čini se da je dovoljno da se živa u termometru popne do određenog stupnja i tada će, konačno, sve biti u redu. Lahor u kosi, pesak pod prstima, voda na horizontu, slike svega toga na društvenim mrežama, podrazumeva se, i desetak dana letnjeg odmora poništiće sve naše muke. Čak i za one koji ne vole morske čarolije, leto ima poseban šmek. Naročito ono u velikom gradu poput Beograda, kada se pomešaju šmek gradskog prevoza, putnika i neumoljive žege.

Čuvena rečenica „nije što je vrućina, nego što je sparno“ deo je našeg obaveznog letnjeg repertoara. Doduše, možda je ne bismo ponavljali da nije tačna i da vlažnost vazduha leti uopšte padne ispod 50 procenata. Osećaj one gorko-slatke otupelosti, blage iznemoglosti od vrućine i jare u direktnoj je suprotnosti sa bilo kakvim obavezama&dužnostima, pa je iluzija slobode tim veća.

Svakako, i leto kao koncept je samo iluzija. Život se nastavlja uprkos želji za pauzom; ako do odmora i dođe, potreban je odmor od odmora; ništa se bitno ne menja osim temperature i ludovanja živog sveta, sa insektima-osvetnicima na čelu kolone. Mi i dalje možemo sebi da pričamo bajke prisećajući se raspusta, detinjstva, dosade i(li) slobode, zrelih voćki neponovljivog-ukusa-koji-samo-mi-pamtimo, letnjih šema, euforije i kiša. Odnos očekivanja i realnosti uvek je neumoljivo išao u korist potonje.

Ovog leta pak ni tu tako dragu iluziju ne uspevamo da održimo. Bilo da želimo da se dočepamo obale poslednje zemlje koja nam nije zatvorila granice, ili sedimo kod kuće jer corona is in the air i ne ubiše je ni Nestorovićevi UV zraci, osećaj nelagode ostaje. Bez obzira na to da li smo se na realnost navikli ili emocije potiskujemo, jasno je da nešto nije u redu i nije kao pre. Tragedija je u tome da ni to pre nije bilo mnogo bolje ili normalnije. Bilo je drugačije i deo je navike. U čekanju boljih vremena, došla su još gora, ili makar ona koja će nas promeniti i pripremiti za nešto novo.

Svako leto je čistilište i priprema. Za jesen, za novi početak. Kakav – to zavisi od uzrasta. Doskora su nadolazeće jeseni najavljivane kao „vruće“, „paklene“, „burne“. Ona koja nam sleduje ove godine je, kažu, crna. Stoga ne čudi ni to što ljudi ne žele da prihvate realnost, koja možda ne bi bila ni tako strašna da smo bili u stanju da se s njom suočimo na vreme. Lakše je ne misliti, spržiti vijuge, ostati još malo u tom letnjem limbu. U sopstvenom paklu je najlepše. Zaslužili smo?

Sandra Dančetović