Imate li jaja od šampinjona?

***

Idemo kroz šumu. Mom prijatelju Miši sa cipela vise pertle kao somu brkovi.

– Zaveži to, pašćeš! – upozoravam ga.

– Ne mogu da se savijem, tražim neki panj, boli me nešto ispod desnih rebara kao da me je pogodio gumeni metak – reče i napravi ovo neobično poređenje kada je tih dana u štampi često pisalo kako su policajci u vreme Slobe Miloševića u Beogradu na demonstrante ispaljivali gumene metke.

***

Posle podne je. Dani su već kraći. Pada kišica. Izgleda da sam jedini čovek na dugačkoj stazi pored jezera na Adi Ciganliji. Na proširenju pored reni bunara, gde je u proleće bio panj topole i sa kojeg sam u nekoliko navrata brao jablanovače, sada zjapi prilično duboka rupa u kojoj se belasaju krhotine drveta i ogoljene žile. Odjednom, primećujem na dubini od oko pola metra, na korenju, grozdove svežih jablanovača. Bez dvoumljenja ulazim u jamu i počinjem pažljivo da berem gljive. Dok čučim, neočekivano podigoh pogled i zapazih kako po staklastoj asfaltnoj stazi prema meni trči neka devojka. Koliko mogu iz ovog položaja i udaljenosti da procenim, ona je mlada i sportski građena i na sebi ima crvenu trenerku. Kada se primače blizu mene, uspori trk i upita: – Je li vam to trezor?

– O, da, da – odgovorih uz smešak iznenađen njenim duhovitim poređenjem ove jame sa trezorom i nastavih čučeći da radim svoj posao, zavlačeći ruku ispod korenja. Na glavi mi je bila beretka od šuškavca, na očima naočare, a beli aluminijumski skijaški štap bez onog kružnog graničnika na vrhu da ne utanja u sneg, prilagođen za gljivarenje, bio je poboden u zemlju pored jame.

– A šta radite to? – nastavi sa propitkivanjem duh koji je doleteo da me nadgleda.

– Berem gljive!

– Šta? – upita i sasvim se ukoči.

– Berem pečurke – odgovorih mirno, ponudivši joj nov izraz, jer sam na trenutak pomislio da je zabuna nastala zbog upotrebe pojma gljiva, koji joj možda nije bio poznat.

– Pa kako ih nalazite? – upita sa već neskrivenim čuđenjem.

– Lako. Znam mesta na kojima rastu. To su moje farme, ili trezori, kako vi rekoste. – Dok sam to izgovarao, ona je živahno, sportski, cupkala u mestu da ne izgubi korak i dodade: – Oprostite. A ja sam mislila da ste slepi zbog tog belog štapa. Pomislila sam da ste upali u tu rupu, pa sam htela da vam pomognem da izađete. A iznad svega sam se začudila kako to da kao slepac pronalazite gljive – objasni svoju predstavu o meni.

– O, baš zgodno. Ovo mi ovaj tmurni dan učini lepšim. Volim zabune te vrste. Ali, pošto vidite da nisam slep, dođite da naberete odličnih gljiva.

– Šta ja znam ko ste vi i da li stvarno znate koje su jestive.

– Potpuno ste u pravu. Brzo reagujete kao što brzo trčite. Eto, dođite sutra u isto vreme na ovo isto mesto.

– A, ne, hvala. Verovala bih vam tek posle 5–6 dana, ako bih vas tu živa zatekla – reče i naglo, kao da je vetar gurnu u leđa, polete iz cupkajućeg položaja u brzi trk. Pratio sam u sumrak iz jame živahnu crvenu mrlju kako se gubi u odsjaju olujnog neba i tamnih krošnji džinovskih topola koje su se granale nad stazom i odslikavale u sivkastoj vodi jezera.

***

Moj prijatelj Stanis i ja dogovorili smo se da se nađemo u 11 sati ispred Ade Ciganlije i da idemo u gljive. Čekao sam ga ceo sat na stanici, a on mene, kako mi je kasnije kazao, na Slaviji. Bogzna kako je došlo do ovog nesporazuma. No, dok sam džodžao kako bi on kazao, bio me spopao neki težak osećaj, ali odjednom sunce je razbilo sumorne misli: probilo se kroz tmurne oblake i nadahnulo me vedrijim osećanjima. Odmah mi je bilo lakše. Počeo sam veselije da posmatram smenu putnika na stanici.

Iz jednog autobusa izašao je crnpurasti dečkić od oko 7–8 godina sa razdrndanom harmonikom, bez nekoliko dirki. Imao je veliki kačket na glavi, kakav imaju engleski dokeri. Čim je autobus krenuo, mališa je sumanuto potrčao za njim, vičući: "Stani, majstore, stoj, majstore!" Harmonika mu se razvukla, mlatila ga po nogama i bolno ječala.

– Šta ti je, sada si izašao iz tog autobusa i odmah hoćeš u njega da uđeš? – prekoreh ga polušaljivo.

– Ode mi pevač – reče krajnje ozbiljno i zabrinuto.

Shvatio sam da se "sastav" razbio. Niti može "pevač" bez harmonikaša, niti harmonikaš bez pevača. Bilo mi je smešno kako ga on ozbiljno zove "pevač".

– Znači, vi se danas više nećete sresti?

– A ne, čekaće me na prvoj stanici – reče potpuno siguran.

– A šta narod najviše voli da sluša?

 On prljavim i neveštim prstićima na škrbavim dirkama ispreplete nešto kao dirin–di, dirin–di. U tom trenutku naiđe autobus iz kojeg izađe novi zabavljački par, sićušna devojčica, i dečko od oko 7–8 godina. Moj sagovornik uskoči lako u autobus, a to dvoje novih počeše da broje zarađeni novac. Dečak namerno ispusti papirnu novčanicu, a devojčica se savi i strpa je u džep. Očigledno, to je bio procenat koji je ona zaradila, a "gazda", onako sa visine, bacivši pare na zemlju, pokaza joj ko je ona.

***

Prilazi jedan čovek Mikološkom štandu na Sajmu ishrane i pita: – Ja bih hteo da se bavim uzgojem šampinjona. Da li možda imate jaja da ih zasadim?

– Mislite spore?

– Pa to, njihova jaja! – bio je uporan, nazivajući spore jajima.

***

Gospodin Steva, stari filmski snimatelj satirskog lika, rekao mi je da na Adi bere šampinjone i jablanovače. Panj mu je u blizini skulpture Kupač.

– Majku im njihovu, ovi što održavaju zelenilo hoće da mi ga iščupaju iz zemlje. A ja sam sa njega prošle godine skinuo sigurno 30 kila pečuraka. Jednog dana nisam imao kesu, pa sam svukao potkošulju i napunio je. Ali ja berem i one što rastu na drvetu dok su mlade, što liče na k.... Naberem punu kesu, pa je probušim na nekoliko mesta da iz nje izviruju glavice, i tako lutam po gradu. Evo, imam jednu ovde u džepu – i pokazuje mi mladu razornu čehavku (Pholiota destruens).

– Inače, ove što berem na panju u početku nisam znao da li su jestive. Nabrao sam pune šake i ugledam jednu babu za koju znam da skuplja pečurke. Potrčim do nje, mada sa njom pre toga nisam govorio, i pitam je da li su jestive.

– Sedi tu! – reče mi. I ja sam seo.

– Neću da ti kažem jesu li jestive, jer sam čula da za mene pričaš da sam grozna.

– Nije istina – odgovorio sam.

– Istina je, rekao mi je Mita – i navede ime mog prijatelja.

– Ako već moram da kažem šta sam rekao, onda sam rekao ovo: "Ona babuskara se najbolje razume u pečurke na celoj Adi".

– E, dobro, jestive su – i Steva završavajući priču nasmeja se grlenim smehom.

***

Negde sredinom devedesetih godina sređivao sam fotografije moje i mojih prijatelja sa gljivarenja i primećujem da smo u to teško vreme u Srbiji izabrali pravi hobi. Treba videti ta lica koja zrače, ta srećna lica: a oko nas je bio rat, ubistva, nemaština. Dakle, ne da nas se nije ticalo to što se događa u zemlji, nismo bili nojevi sa glavom u pesku, i te kako nas se je ticalo, neki od nas iz grupe su i izbeglice, ili opljačkani, ostali bez posla, ponižavani, ali ti izlasci u prirodu bili su čudesan zastor koji nas je bar na nekoliko sati zaklanjao od zla koje se oko nas širilo, umnožavalo, pogađalo sve veći broj ljudi...

***

Bio je preplanuo od sunca. Videlo se da je bio na terenu. Očigledno, tople dane vikenda iskoristio je za traženje gljiva, svakako bez uspeha u ovo ranomartovsko vreme, pa otuda i deo njegove ljutnje na mene. Očekivao je da ga pozovem za vikend, i da odemo negde na planine, da tražimo smrčke. Meni je putovanje bilo besmisleno bez auta. A i nisam znao gde da idemo i kako da ih nađemo kada se sneg još na planinama nije otopio. Stajali smo na stepeništu firme u kojoj obojica radimo.

– Što si me zvao? – upita osorno.

– Pa, ništa – počeo sam smireno – našao sam Agrocybe aegerita.

– He, Agrocybe, otkuda? – procedi kroz retke zube.

– Otuda. Našao sam ih u subotu. Oko pola kilograma.

– Pa gde su ti? Gde je tegla ili kutija?

– Pojeli smo ih u nedelju. Bile su odlične.

– Agrocybe aegerita? Glupost. – reče više za sebe. – One rastu samo na Mediteranu, i to u toku leta, a ne u martu.

– Da, glupost je to što si to negde pročitao. To je tvoj problem. Problem jedne knjige.

– A koje je boje otisak?

– Boje duvana.

– Pa, gljiva sa tom bojom spora ima koliko hoćeš! – reče, stalno mi idući uz nos.

– Ima, ne kažem da nema. Ali, dragi moj, mnogo je osobina koje govore da je to ona: i  boja spora, i braonkasti šeširići kod mladih, a skoro beo i ispucao kod starijih. Drška je dosta duga i tanka, puna, sa venčićem, i pri tome gljive rastu na topoli.

– Ma, to je Pholiota destruens!

– Da, bila bi razorna čehavka kada bi drška i šeširić bili ljuskavi, a ne glatki.

– Pa, gde ti je? Gde? – i unese mi se u lice. – Što je nisi doneo da je pokažeš?

– Zato sam te zvao. Hoću da te odvedem na teren da ih sam ubereš.

– I šta kažeš, jeli ste ih?

– Pa da.

– Vi jeli? Ma, mani me. Ti si jedan veliki mistifikator, da ne kažem ...

– Molim te, uzdrži se. Kakav ti je to nastup ludila. Mi govorimo o gljivama.

– A što si mi bio rekao da si ovde prošlog proleća nabrao toliko Morchella, da si od tog novca poslao sina u Englesku na kurs engleskog jezika? – podseti me na prošlogodišnji razgovor kada sam uz ogromno lovačko preterivanje pokušao da ga zasenim svojim gljivarskim uspesima.

– Pa, dobro. Jesam li ti pokazao smrčke?

– Jeste! Juče sam noge polomio tražeći ih. I martovke. Samo me zavodiš. Sve dok nisam pročitao da martovke rastu na višim nadmorskim visinama. Meni nije do šetanja kao tebi.

– A šta, ti od toga živiš?

– Ne, nego ja u životu imam i drugih obaveza.

– Šta pričaš? Uostalom, samo smo jednom tražili Hygrophorus marzuolus, i nijednom više.

– Pa, hajde, vodi me na Agrocybe. Idi, oblači se. Evo, ja sam poneo kesu. Krenuo sam, inače, negde da uberem ručak – i izvadi iz unutrašnjeg džepa polukožuha–polujakne plavu najlonsku kesu i tutnu mi je pod nos.

– Ne, neću sada da te vodim. Posle ovih uvreda. Nazvao si me mistifikatorom. Sumnjaš u moje znanje. Neću mesto da ti otkrijem. Ti meni nisi hteo da otkriješ mesto gde si našao Coprinus comatus. Rekao si " Neka ono ostane moja diskrecija".

– Pa da!

– E, neka i ovo sada ostane moja farma. Ali mogu, danas ću ponovo otići, sutra da ti donesem otiske i nekoliko komada da ih vidiš.

– Ne, ne. To ti je neko poslao s mora. Poslao ti je onaj tvoj Milišić iz Dubrovnika. Važi samo ako me odvedeš.

– E, to ti neću posle svega priuštiti. A to mi je bila namera. Vidiš kako drhtiš. Pucaš. Koja je to mržnja ušla u tebe? Dragi moj, od sada ćemo, verovatno, jedan bez drugoga tražiti svoju pečurkarsku sreću u šumi.

– Dobro, dobro, odoh ja da naberem ručak – i još jednom mi pokaza očima na svoj unutrašnji džep od jakne gde je držao najlonsku kesu. Naglo se uputi niza stepenice, skačući po dva stepenika naniže, kao pobesneli jarac. Brzo zamače za krivinu, držeći se rukom za gelendere.

(Nastaviće se)