Ime i adresa znače smrt

Nešto pred kraj februara, ili početkom marta, Ali je sedeo u svom stanu u Groznom, glavnom gradu Čečenije, kad je dobio poziv od lokalnog policajca: „ Obuci se, moramo da te privedemo,“ rekao mu je. Ali je izvadio SIM karticu iz telefona, prebacio je u bezbedniji uređaj, a stari sakrio. Dok je završio sa tim dvojica policajaca su već bila na vratima njegovog stana. Odvezli su ga do obližnje uličice, gde su već bila parkirana dva automobila. Nepoznati muškarci su ga ugurali u jedan od automobila i seli pored njega.

„Gurnuli su mi glavu među kolena da ne bih video kuda voze,“ rekao mi je tridesetogodišnji Ali. Uskoro su stigli do neobeležene zgrade. Onda je Ali primetio dvojicu muškaraca koje je poznavao od ranije. Lica su im bila unakažena od batina, a jedan od njih mu je rekao:“Sve sam im priznao.“

Alija su odveli u neku sobu. „Komandant je bio u toj sobi,“ nastavio je Ali. - Primaš ga u bulju,- rekao mi je, a ja sam počeo sve da poričem. Onda je komandant pitao za jednog od dvojice muškaraca koji su bili tu ranije, a za kojeg je Ali znao da je gej. Baš tog jutra mu je telefonirao i predložio da se sretnu. „Znao sam da će im dati sva imena ako ga budu mučili,“ rekao mi je Ali. Policiji je rekao da muškarca poznaje samo kao poslovnog klijenta. „Počeli su da me tuku. Ponavljao sam da ništa ne znam, da nikada nisam čuo da u Čečeniji uopšte ima gejeva.“

Onda su ga odveli u podrum koji se sastojao iz velike sobe i ćelija koje su je okruživale. U jednoj ćeliji policajac je potapao glavu jednog zatvorenika u ledenu vodu, u drugoj su nekog muškarca mučili strujom. U ćelijama su bili i muškarci i žene koji su vrištali dok su ih tukli pesnicama i palicama.

Policajci bi mučili Alija, onda ga odveli gore pred komandanta, pa nazad u podrum, i tako u krug. Svaki put bi ga ispitivili, terali ga da prizna da je homoseksualac i da im da imena drugih gej muškaraca. Ali je svaki put sve poricao. Znao je da u njegovom telefonu ništa neće pronaći.

Izgubio je pojam o vremenu. U nekom trenutku su ga gurnuli u ćeliju i ostavili ga tu bez hrane. Dane je računao prema tome koliko su mu puta dozvolili da se opere, a onda ga naterali da popije tu prljavu vodu. To se dogodilo sedam puta, što znači da je bio u zarobljeništvu više od nedelju dana.

A onda su ga oslobodili i rekli mu da ne isključuje telefon jer može da očekuje poziv od njih.

To nije bio prvi put da je Ali napadnut zbog svoje seksualnosti. Tri puta pre toga je već držan u zarobljeništvu, tučen i pljačkan. Mnogi gej muškarci iz Čečenije imaju slične priče – obično bi ih mučili muškarci koje su upoznavali preko interneta, tukli ih, silovali, a kasnije ucenjivali.

Ali ono što se u Čečeniji dogodilo početkom 2017. godine otišlo je dalje od toga. Čini se da je Ali jedan od prvih gej muškaraca koji su odvedeni u zarobljeništvo kad je „čišćenje“ počelo, a veruje se da su naređenja došla iz vrha države. Oni koji su oslobođeni su, preko zatvorenih grupa na ruskim društvenim mrežama, upozorili ostale gej muškarce o tome šta se dešava.

Novaya Gazeta, moskovski magazine koji se dugo bavi temama iz Čečenije,  je tek prvog aprila objavila članak u kojem se navodi kako je moguće potvrditi preko stotinu hapšenja, i bar tri smrtna ishoda, gejeva i lezbejki u Čečeniji. Human Rights Watch u svom izveštaju navodi da su hapšenja počela poslednje nedelje februara, kada je jedan muškarac uhapšen zbog posedovanja narkotika. Policija je u njegovom telefonu pronašla slike nagih muškaraca, te pregledala postove na društvenim mrežama, što ih je dovelo do zaključka da je uhapšenik gej.

Izložen višečasovnom mučenju, muškarac im je dao imena drugih lokalnih homoseksualaca i tako je policija počela da ih hapsi. Dok neki mediji tvrde kako su u Čečeniji organizovani logori za gejeve, oni koji su preživeli svedoče o postojanju više ustanova za mučenje, gde se gej muškarci zatvaraju u trajanju od jedne do dve nedelje. U mnogim slučajevima bivaju mučeni. Dok neki od njih na kraju budu oslobođeni, druge predaju članovima porodice od kojih se očekuje da ubiju svoje gej rođake koji sui h “osramotili”. Dok mediji izveštavaju o ovom “čišćenju”, lider Čečenije, Ramzan Kadyrov, tvrdi kako u Čečeniji nema gejeva. U Kremlju odbijaju da odgovore na pitanja koja se tiču ove teme, ili se čak smeju kada im se ista postave. Jedan od zvaničnika iz Ministarstva spoljnih poslova Rusije predložio je jednom finskom novinaru da ode na turu po Čečeniji koju Kadyrov može za njega da organizuje kako bi se uverio da se to o čemu mediji pišu ne dešava, a to je zvučalo kao pretnja.

Čečnija je jedan od osamdesetpet delova ruske federacije, a funkcioniše kao sekularna država. U stvarnosti je to država u državi koju vodi Kadyrov, a podržava ga Vladimir Putin. Takva Čečenije je, u stvari, ekstremnija verzija Rusije: mafijaška država koja koristi religijsku retoriku kako bi kontrolisala svoje građane. Dok Putin deo svoje moći crpi iz bliskog odnosa sa crkvom, Kadyrov se oslanja na ekstremniju verziju islama. Ponašanja poput opijanja (koje je tehnički legalno), korišćenja narkotika (koje nije), neprikladnog oblačenja (važi za žene), pušenja (važi za žene), kontakata bilo koje vrste između muškaraca i žena koji nisu u braku, te slobodnog seksualnog izražavanja, strogo su sankcionisana od strane policijskih snaga i članova porodice.

Islam se u Čečeniji koristi kao kulturološki lepak protekle dve decenije. Početkom devedesetih godina prošlog veka Čečeni su podržali pokret za odvajanje od Rusije. Moskva je na to odgovorila oružanim napadom koji je doveo do sukoba koji je potrajao od 1994. do 1996. godine i potpuno opustošio region.  Sledeći talas otpora koncentrisao se oko džamija. Kada je Rusija po drugi put napala Čečeniju, 1999. godine, suočila se sa vojnicima koji su se identifikovali kao islamski borci. Promoskovska vlada, koja je u tom trenutku konačno bila postavljena u Čečeniji, koristila je religijsku retoriku da ojača svoju moć, ali bi istovremeno eliminisala svakoga ko se mogao dovesti u vezu sa granom islama koja se smatrala radikalnom. Dok  većina Čečena jedva zna šta stoji u Kuranu, životi su im bitno promenjeni islamom: žene nose burke, alkohol je strogo zabranjen, kao i bilo kakvo ispoljavanje seksualne volje.

LGBTIQ populacija je u Rusiji meta Kremlja još od 2012. godine, kad je to što je Putin po treći put došao na vlast izazvalo masovne proteste. Kao odgovor na to Kremlj je počeo protestante da opisuje kao nešto drugačije, netradicionalno, kvir. Kao rezultat toga došla je i uredba kojom se zabranjuje “propagiranje homoseksualnosti među maloletnicima.”
Dva dana pre intervjua sa Alijem, ruski biznismen German Sterligov otvorio je petu prodavnicu gurmanskih proizvoda u Moskvi, a ima ih već četiri u Sankt Petersburgu, i na svakoj od njih stoji znak: “Pederima zabranjen ulaz.” Mediji su više pažnje posvetili visokim cenama proizvoda u ovim radnjama nego onome što stoji na njihovima ulazima, a jedan popularni onlajn magazine, čije je sedište u Moskvi, objavio je članak popularne književne kritičarke, strejt, udate žene, koji ove natpise karakteriše kao loš smisao za humor, a završava se sa: “Izvinite što nemamo više smisla za humor, pederi.”

Osvetničke grupe koje mame gej muškarce na društvenim mrežama, a onda ih zlostavljaju i to snimaju, i dalje operišu u mnogim ruskim gradovima, a mnogi pripadnici ruske LGBTIQ zajednice potražili su azil u Americi i Zapadnoj Evropi.

Pošto je oslobođen, Ali se vratio kući, gde ga je čekala trudna supruga i dvoje maloletne dece. Usput je potrošio novac, koji mu nisu oteli, na kutiju slatkiša. Kad je ušao u kuću, njegova četvorogodišnja ćerka, koja bi ga u takvim situacijama obično pitala – Šta si mi kupio? – nije ni pogledala slatkiše. “Samo smo sedeli, držali se za ruke i plakali,” rekao je Ali. Ispričao im je kako su ga uhapsili zato što su mislili da poznaje nekoga koga traže. I ta priča je donekle bila tačna.

Mnogi muškarci koji su uhapšeni tokom “gej čišćenja” su oženjeni. U Čečeniji ne postoji gej zajednica, niti se o tome priča, pa mnogi gej muškarci misle da su jedini, te, pod pritiskom porodice i društva, sklapaju heteroseksualne brakove. Ali je oduvek želeo decu. Prva supruga ga je napustila, pošto su saznali da ne može da ima dece. “Alah mi je podario decu drugi put,” rekao mi je. Nadao se da će ga to što ima porodicu “učiniti muškarcem.” Čak je pomislio da funkcioniše, pošto je uspevao da ima seks sa suprugom. Ali kada je pokušao da “testira svoju muževnost” tako što je hteo da ima seks sa drugim ženama, nije mu uspelo. “Šta bi to moglo da znači,” pitao je, “Zašto nemam problem kad spavam sa svojom ženom?”

Ali je uvek “štitio” svoju porodicu. “To bi uvek bio samo seks,” rekao je, “Nikada nisam imao vezu sa muškarcem, iako sam to želeo. Znao sam da bi onda bilo i poruka i telefonskih poziva, i svega što uz to ide. Jednom je jedan muškarac sa kojim sam se spetljao danima sedeo ispred moje zgrade i čekao da izađem, a ja sam to tako želeo, ali sam znao da ne smem.” Ali je štitio i sebe: “Mnogi moji rođaci su u policiji. Brat bi me zaklao kao pile.”

Nikada nije razmišljao o tome da napusti Čečeniju. Pošto su ga oslobodili, sa porodicom se preselio u drugi stan i vratio se na posao. Nekoliko nedelja kasnije komšija iz zgrade u kojoj su prethodno živeli mu je javio kako ga traži policija. Onda mu je i jedan gej prijatelj javio kako je zajednički poznanik uhapšen i kako je policiji dao Alijevo ime i adresu. “Moraš da odeš iz zemlje,” rekao mu je na kraju.

Porodici je rekao kako ide na posao. Onda se odvezao do Dagestana, gde su šanse da ga uhapse bile nešto manje. “Ali nisam mogao beskonačno da se pretvaram,” rekao je. Svraćao bi povremeno kući, a onda ponovo bežao u Dagestan ili severnu Osetiju. “Često nisam spavao kod kuće, a kad jesam bilo me je strah da odem do radnje, a bilo me je strah i da ne odem, jer nisam imao nikakvo opravdanje. Bilo je jasno da će me uhapsiti pre ili kasnije.”

Nokhcho, prijatelj koji je Alija upozorio na policiju, je dvadesetosmogodišnjak sa fakultetskom diplomom. Kao i Ali ima tamnu bradu i svelte oči. Za razliku od Alija, koji je na intervju došao u trenerci, Nokhcho je vrlo upadljivo obučen.

Nokhcho je, ponovo za razliku od Alija, u vezi sa muškarcem. Njegov partner, sa kojim je pet godina, mu je daleki rođak. A u Čečeniji nema dalekih rođaka: porodične mreže su dobro razvijene, članovi brinu jedni o drugima, te pokreću zajedničke poslove. Takav sistem je obezbedio opstanak čečenskom narodu uprkos nevoljama u prošlosti. Porodica je uvek bila centar Nokhchovog života. “Volim porodične večere, zajedničke vikende,” rekao je. “Budući da smo moj partner i ja rođaci, tretiraju nas kao braću, pa tako uvek možemo da budemo zajedno.” Zajedno brinu i o baki, koja je u stvari baka samo jednom od njih, a li u Čečenskom porodičnom sistemu svaka baka je zajednička.

Porodica ima još jednu funkciju: da čuva tradicionalne vrednosti, tako da su “ubistva iz časti” česta pojava. Žrtva je svako ko prekrši bilo koje porodično pravilo: žena koja je imala neprikladan kontakt sa muškarcem koji joj nije suprug ili muškarac koji je na bilo koji način osramotio porodični klan. “Ako bi moja porodica saznala..” rekao je Nokhcho, “ A ne mislim samo na muškarce, ima i žena u mojoj porodici koje bi me odmah ubile.”
Nokhcho je uhapšen krajem marta. Uspeo je da se izvuče, ali je znao da je to samo privremeno. Iz predostrožnosti je prekinuo kontakt sa svim svojim gej prijateljima, osim sa Alijem.

Početkom aprila pozvao ga je gej prijatelj koji je uspeo da pobegne u zapadnu Evropu. Rekao mu je da se obrati za pomoć ruskim LGBTIQ organizacijama, te da će mu oni pomoći da pobegne iz Čečenije. Nokhcho je mislio da je to nameštaljka.

Na kraju je ipak pozvao broj koji mu je prijatelj dao, a iz organizacije su mu rekli da mogu privremeno da ga smeste negde u Moskvi, a onda mu pomognu da ode iz Rusije. Pozvao je Alija. I Ali je mislio da je u pitanju nameštaljka, ali nisu imali drugog izbora.

Poslali su organizaciji svoje lične podatke, a ovi su im obezbedili avionske karte do Moskve. Ali je rekao porodici kako je dobio posao u nekom velikom ruskom gradu. Nokhchov partner je ostao u Čečeniji da brine o baki.

***

Ali je danas u vezi sa muškarcem kojeg je upoznao u Moskvi pre osam godina. “Proveli smo tada nedelju dana zajedno,” rekao je. Kad je odlazio obećao je da će ostati u kontaktu, ali je znao da to nije istina. Čim je stigao u Čečeniju promenio je broj telefona. Nedelju dana pre intervjua, kad je već bio u Moskvi, Ali je slučajno sreo istog muškarca u jednom moskovskom gej klubu. “Zaplakao je kad me video,” kaže Ali, “A ubrzo sam se preselio kod njega.”

Ali je dva puta zaplakao tokom intervjua – kad se setio kako ga je četvorogodišnja ćerka dočekala pošto su ga oslobodili, i kad je opisivao kako zamišlja budućnost na zapadu. Rešio je da se više ne krije, umoran je od smrti i skrivanja. Planira da pozove suprugu i sve joj ispriča, pa ako posle toga bude i dalje želela da mu se pridruži, povešće i njih na zapad. Ipak misli da su šanse za to male.

Tokom razgovora sa Alijem, dvadesetčetvorogodišnji Čečen, Abdulla, ušao je u kuhinju sigurne kuće u kojoj smo bili i rekao: “Kupio sam novi karmin.” Njegove usne, oivičene jakom bradom, bile su našminkane u crveno. Abdulla je preživeo nedelju dana mučenja, pre nego što su ga predali porodici. Strahujući da će ga otac ubiti odmah je pobegao, a sa sobom je poneo samo dve majice i svoju omiljenu knjigu.

Abdulla mi je rekao da želi da stigne do Kanade. Čim bude stigao tamo naučiće engleski i postaće drag izvođač. Dragom se tajno bavi još od detinjstva, a nastupao je samo za prijatelje u svom stanu u Groznom. A pre svega toga namerava da se obrati javnosti, već je smislio scenario:

U prvoj sceni muškarac leži na prljavom podu. Pretučen je, ali se tragovi šminke još uvek vide na njegovom licu. Nosi crne ženske čarape i nema majicu.

Dok opisuje drugu scenu, Abdulla počinje da govori u prvom licu: “LGBTIQ zajednica stupa na scenu i vezuje ljude koji su me ponižavali. Onda me podižu i iznose sa scene.”

U trećoj sceni o sebi govori u ženskom rodu: “Napolju je gužva, a ja prolazim kroz njih. Lice mi je krvavo, ali nisam izgubila dostojanstvo, i hodam na štiklama. Jedna od devojaka iz gužve mi dodaje zastavu duginih boja. Gađaju me kamenjem, ali ja nastavljam da hodam.”

Na kraju me čeka limuzina. “Ulazim u automobil, pokazujem im srednji prst i odlazim.”

Izvor: The New Yorker

Preveo: Milan Živanović