Sa Crnjanskim u Londonu (1)
Miloš Crnjanski

Photo: Wikipedia

Imperija koja umire

Utorak, 26-og decembra 1961. 

Crnjanski došao rano u naš hotel, jedan mali, takozvani Privat Hotel koji nam je našao Nenad Petrović, računajući na okolnosti pod kojima žive naši u Londonu, ne poznavajući naš materijalni položaj. Hotel loše zagrejan, nema salon za primanje, drže ga dva homoseksualca, a glavni su mu gosti Indusi i Crnci. Nas, posle Južne Afrike, to ništa ne iznenađuje; mi nismo rasisti, ali za kvart Kensington stvar je neobična bar po onome što se o njemu mislilo pre rata. „London postaje komonveltski grad baš u trenutku kad se taj Komonvelt raspada“, kaže Crnjanski. I Južna Afrika je napustila Komonvelt. 

Šetali smo posle po Kensingtonu. U ulici Cromwell Road Crnjanski nam pokaza jedan mali hotel, isti kao druga dva ili tri do njega, žuto obojeni, viktorijanski. U njemu je stanovao Slobodan Jovanović. Tu je i umro. 

Onda smo išli da vidimo katedralu Saint--Paul „koju uvek valja izgovarati“, primećuje Crnjanski, „u saksonskom genitivu: Saint-Paul’s“. 
Vratili smo se da ručamo u jednom italijanskom restoranu prekoputa našeg hotela. 

Konsultirajući kartu za vino Crnjanski nađe da imaju Valpolicella. „To sam vino pio u Italiji... da ga probamo.“ „Kako da ne, cher Maître...“
Kelnerica Poljkinja, čuje kako govorimo i osmehuje se, svakako nešto razume. Donese nam jedno crveno vino u bokalu. Podvala. Italijani, i Francuzi, služe vina od marke u originalnim bocama. Crnjanski proba vino, mljacka jezikom i veli: „Nije pravo... teško... Valpolicella je lako vino, pitko, ima aromu.“

Posle ručka šetali smo duž Temze. Hladno i još vetrovito, nije za šetnju ali Crnjanski insistira. Veli: „Treba se naučiti na London.“ Maramicom zaštićuje svoj dušnik dok priča. Njegovi komentari o lažnoj gotici westminstera, o hotelu „Dorchester“ gde je odlazio dok je bio u vladinoj službi, a više ne može... 

„Samo jedan naš oficir, veli, jedan bivši major koji inače radi u nekoj fabrici, kad u petak primi platu on u subotu uveče ode u Dorčester. „Da se osetim čovekom“, kaže on, a inače nedelju dana živi o čaju i sendvičima.“ 

Isto tako Brana Popović, Šapčanin sa monoklom, diplomata od karijere, kad je posle rata došao u London prvo što je uradio otišao kod Sulke, čuvene galanterijske radnje. „Znaš, Crnjanski, rekao je svojim poznatim basom, da znam da sam živ...“ Međutim, Crnjanski ne daje ni dve pare na takav život. Sve što sebi dopušta jesu ručkovi i večere u Udruženju strane štampe gde predstavlja nedeljnik El Economista iz Buenos Airesa, list dr Milana Stojadinovića koji uređuje njegov brat Dragi Stojadinović, moj bivši direktor Vremena (1936–1939). Tamo poznaju Crnjanskog još iz vremena rata. „Englezi, priča Crnjanski, umeju čoveka da dignu i da ga ponize...“ Jednom ga stave na kraj stola međ nepoznate azijske dopisnike, drugi put međ najveće svetske novinare. Jednom, negde odmah posle rata, stavili su ga tačno prekoputa Moše Pijade. Kad ga ovaj ugledao ne malo da se iznenadio. Očima mu dao znak da želi s njim da razgovara. Posle, kad su se našli, pitao ga Pijade: – Šta ti tu radiš? – Novinarišem. – Za koga? – E, to je duga priča. (Crnjanski nije želeo da otkrije da radi za list dr Stojadinovića i ja ne vidim razloga da se to krije jer El Economista je bio i ostao najbolji ekonomski nedeljnik Latinske Amerike.) – Pa što se ne vraćaš kući? nastavio je Pijade. – Mani, Mošo, te priče... I tako su se rastali. 

To je otprilike, samo daleko življe i ciničnije, spesimen kako Crnjanski priča i nadovezuje uspomene dok šetamo duž Temze. otografišem ga često u društvu Roksande. (Po savetu trgovaca filmskom pantljikom kupio sam u Londonu naročiti high speed film, zbog magle. Kad sam ga posle, u Johanesburgu, dao odviti samo je jedna scena ostala jasna. Sem toga, foto-aparat koji sam imao pravljen je u Nemačkoj pa sam ja mislio da je razdaljina računata u metrima, a nije, već u stopama. Mnoge meni drage scene sa Crnjanskim ispale ono što se kod nas kaže „borba crnaca u tunelu, noću“. Tako sam promašio Crnjanskog pored jedne usidrene lađe o kojoj će Crnjanski pisati, Crnjanskog pored spomenika Šekspiru, Crnjanskog na Pikadiliju. Ispao je samo dobro jedan Crnjanski pored spomenika Raleigh-u. Na jednoj fotografiji Crnjanski zažmurio, snimak ispao nejasan, nekako izdužen i njegovo lice liči na posmrtnu masku. (Odmah sam ga uništio.)

Sa obale Temze, gde smo dobro nazebli, prešli smo na čuveni Tower. Dok smo obilazili ovu kulu Crnjanski nam je pričao o Jelisaveti Prvoj, onoj koja je započela Imperiju, opasnoj ženi nimalo sličnoj sadašnjoj Jelisaveti. Pitam Crnjanskog: Zašto je Jelisaveta bila toliko svirepa prema ljubavnicima? Crnjanski: „Imala je tesan seks... i nije mogla da doživi ljubavni snošaj. Zato je prema muškarcima gajila neku vrstu platonske ljubavi i izbegavala fizičku. Ko je pokušao da je i fizički doživi, kao Roli (Crnjanski veli da se ime izgovara još i Rali i Reli) nastradao je. Da ne bi otkrila svoju manu, Jelisaveta ih je dala ubiti ili zatvoriti...“ 

Hladan vetar i sivo nebo, debela i prljava Temza, otrcani Tower i strašno ružne zgrade velikih skladišta, bizaran most gotskih dekoracija. Sinteza viktorijanske Engleske. Kažem to Crnjanskom, a on: „I vremena kad je Engleska vladala produkcijom čelika i svetom... Ovo je bila žila kucavica Imperije...“ 

– Bila! – dodajem ja. „Jes, bila... ali ne varajte se: Englezi još, ako ne neposredno a ono posredno, imaju reč u svetu. Kroz svoj kapital.“

o ja, u Južnoj Africi, dobro osećam i znam. 

Gledamo s mosta Tower. 

„Tamo, pokazuje Crnjanski na jednu terasu, dozvoljavali su Roliju da jedanput dnevno izađe i da se prošeta po svežem vazduhu. Malo je sunčanih dana u Londonu a svež vazduh je potreban zatvoreniku... Tu je umro Roli.“

Opet se vraćamo na ideju žile kucavice Londona. Gledana s mosta ova široka reka što nosi brodove iz celog sveta, ovo pristanište u stvari morsko jer iskorišćeno je ušće reke, ove zgrade u kojima leži roba vredna milione, jedinstveno je na svetu. Koncentracija civilizacije. Kažem Crnjanskom da ja Englesku HVI veka smatram kulturnom zemljom a posle su nastali vekovi civilizacije, u smislu kojem mi, na kontinentu, dajemo tumačenje reči „kultura“ i „civilizacija“. Ja sam u Južnoj Africi osetio tu civilizaciju čak i kod crnaca, kao i nedostatak kulture. 

„O Londonu pišem knjigu, reče Crnjanski, drugačiju nego što se pišu knjige turističke. Daću vam da pročitate knjigu jednog Francuza, Les Nuits de Londres, interesantno ali nije ono što ja hoću da dam. Pričaću kako sam ja doživeo London.“

No, hladno je previše, Roksanda ne može da izdrži hladnoću. Na samom mostu zaustavim jedan taksi. Dovezemo se u Fleet Street i tu siđemo. Manje vetra. Crnjanski nam pokazuje zgrade velikih listova i objašnjava nam njihov uticaj na politiku britanske vlade, bilo koje. „Beaverbrook kritikuje monarhiju, kaže Crnjanski, iako je po ubeđenju monarhista. On bi radije želeo jednu Jelisavetu Prvu, ali vreme nije za to. Ton kojim njegovi listovi kritikuju monarhiju nije onaj kojim pišu naši republikanci... Uopšte, govoriti pred Englezima loše o monarhiji, čak i stranoj, smatra se lošim vaspitanjem. Ja tako pred njima nikad ne govorim loše o našoj monarhiji, iako znam puno stvari koje nisu baš prijatne.“

Blizu Fleet Street-a Crnjanski nam pokazuje kuću u kojoj je radio kao ekspeditor u jednoj knjižari. (1) Tu ga je zaposlila Lady Paget. Nosio je pakete iz knjižare do jedne pošte, tu blizu. Pokazao nam je zgradu te pošte. Jednog dana, dok je vukao pakete s knjigama, susrete ga Steržević koji radi u britanskoj policiji. Taj se nije mogao načuditi šta vidi. – Jeste li vi to, gospodine Crnjanski? – Yes, Sir, glavom, odgovori Crnjanski i nastavi put. (2) 

Crnjanski nije mogao dugo da izdrži na ovom poslu, suviše teškom. Bio je plaćen četiri britanske funte nedeljno za taj amalski posao. Nešto što se ne može zamisliti u Evropi. Naši su ljudi ribali automobile kod Renault-a i Citroën-a u Parizu, ja sam presovao štavljene kože u Saint-Denis-u, ali mi smo od naših plata mogli pristojno da živimo, to jest mogli smo, istina, da stanujemo u malim hotelima ali obilno da jedemo. Francuski sindikati nikad ne bi dozvolili ovakvu eksploataciju radnog čoveka, ali engleski su to dozvolili, i to je bilo za vreme laburističke vlade. Ne mislim da je za to kriva Lady Paget. Ona je smatrala da čini uslugu ne samo čoveku Crnjanskom već i srpskoj književnosti. 

Ali vratimo se na sliku kad Steržević, bivši policijski pisar u zemlji i sada činovnik Home Office-a (ministarstva unutrašnjih dela), ima nešto oko 100 funti mesečne plate, susreće Crnjanskog kako vuče pakete. Najveći srpski književnik svog vremena radi kao amalin a mali policajac živi kao džentlmen. I to u laburističkoj vladi. Samo, Crnjanski nije prvi ni poslednji mučenik savremenog društva. 

Crnjanski nas vodi u Bond Street. Tamo nam pokazuje radnju (imena se više ne sećam) u kojoj je, odmah posle rata, radio kao knjigovođa. To je radnja jednog londonskog obućara i tašnara, Francuza. Interesantna je istorija ovog zaposlenja. 

Gospođa Crnjanski htela je jednom da opravi svoje cipele i kad je počela da traži krpu nigde ga nije mogla pronaći. (Došavši u Johanesburg, 1955, jedva sam pronašao jednog krpu za moje cipele. Posle sam se naučio da pocepane cipele bacam. Verovatno tako rade Englezi.) Ne poznavajući London uđe ona tako u Bond Street. U prvoj obućarskoj radnji za dame, u kojoj se govorilo francuski, zamoli ona prodavačicu, koju je poznavala iz vremena rata kad je tu mogla kupovati sebi obuću, da joj primi cipele na opravku. Prodavačica se nešto čudila ali primi i nekoliko dana kasnije vrati ih opravljene. To je gospođa Crnjanski ponovila više puta. Jednom, u razgovoru sa prodavačicom, kaže gospođa Crnjanski da je njen muž, bivši savetnik za štampu jugoslovenske vlade, ostao bez posla. Prodavačica primeti da njima treba knjigovođa, pa „ako se gospodin razume u knjigovodstvo“... A Crnjanski, pošto je kao mlad učio trgovačku školu u Trstu, sada baš kao pravi beli Rus, poruči po svojoj ženi da mu je to „specijalnost“. Zaposle Crnjanskog i on se dopadne gazdi. Knjige je vodio uredno, sedeći na visokoj stolici za pultom, kao nekad što se radilo u Austro-Ugarskoj i kod nas po bankama. Pored knjiga Crnjanski je pomagao pri pakovanju, spremao reklamu, diskutovao modele. Privatno u jednom engleskom društvu Crnjanski ispriča kako je jedna otmena engleska dama kupila u radnji sebi tašnu koju je platila 35 funti. – Ja sam lično pisao račun – reče Crnjanski, ponosan. Posle nekog vremena jedna dama iz tog društva upita Crnjanskog: – Koliko je ta otmena dama platila tašnu?

– Trideset i pet funti, odgovori Crnjanski. – Je li to bila Engleskinja? – Jeste, Engleskinja. Imena se ne sećam. – A vaša je firma francuska? – opet će ona. – Jeste, francuska. 
Crnjanski nije pridavao značaj ovim pitanjima, sasvim ženskim, kaže on. Međutim, tri dana posle ovog razgovora izađe u jednom večernjem listu jedan „odjek“ da u Bond Street-u postoji jedna strana firma koja engleskim mušterijama uzima 35 funti za jednu tašnu. Ne može biti niža vrsta šovinizma! Tako se nešto ne nađe ni u ucenjivačkim novinama francuskim. 

Sutradan upita gazda Crnjanskog: – Da li ste vi negde pričali da mi prodajemo tašne po 35 funti? Crnjanski razumede sve, poveza, ali odgovori: – Ne, ne sećam se. – Niste li to pričali pred novinarima jer znam da imate veze s njima? – dalje će on. Uplašen za svoje mesto Crnjanski odgovori: – Ne, nikada!

Gazda prekinu razgovor na tome ali idućeg prvog Crnjanski dobi otkaz. Čak je pronađen i motiv: zbog loših poslova mora se reducirati personal. (3)

Završavajući ovu priču Crnjanski me pogleda u lice i upita: – Yes, Sir, a šta na to kažete? 
Moram priznati da sam bio zgađen i prosto bez reči. 

Nigde otvorenog bara da svratimo, da se ugrejemo. Hodamo tako po hladnoći, iako je samo 4 po podne a već pada sumrak. Najzad nailazimo na Piccadilly Circus, sav okupan u jevtine raznobojne reklame: imitacija Times Square-a u Njujorku, provincijska imitacija, naročito Merkur na fontani. Po svojoj koncepciji, ali ne i po razmerama, ovaj se trg ne razlikuje mnogo od naših provincijskih sa spomenikom palim u ratu. Taj Merkur ima razmere za nadgrobni spomenik. Uopšte, razmere spomenika u Londonu zapanjuju; to sam primetio još 1948. Ima ih koji se uopšte ne vide, toliko su malih razmera ili su loše postavljeni kao da je neko trošio na figuru spomenika a štedeo za postolje. 

Primećujem da ove stvari ne interesuju Crnjanskog. Skulptura, ako nije istorijska, ne zanima ga. U Londonu on više obraća pažnju na funkciju grada, na stanovnike, na Imperiju koja umire. „Englezi! Ha! Platiće!“ – kaže to on tako s jednim naročitim osmehom i to podvuče vilicom, a tad liči na Lorenca Medičija. Jedak je kad se sveti Engleskoj koja ga je bacila tako nisko. To pred svakim ne kaže, boji se, svakako; ali preda mnom ne krije. On, British subject! Obećali su mu bili da će dobiti mesto nastavnika u nekoj školi samo ako postane britanski podanik. Kad je primio podanstvo dali su mu mesto lektora i potom izbacili, tek toliko da kažu da su održali reč. U tom izbacivanju odigrao je ulogu jedan naš čovek koji, iako obrazovan, nije imao kvalifikacije iz istorijske nauke, ni književnosti kao Crnjanski, ali je izvanredno znao da se udvara domaćima. Kažu da je uspeo. 

Ja predlažem da idemo po gospođu Crnjanski pa potom u neki restoran. „Neće Vida, uporan je Crnjanski, ne voli restorane. Uvek tamo pokvari stomak. A treba se i obući, i svašta. Nego hajdemo u moj stan.“

Ja pozovem jedan taksi, jedinu komfornu ustanovu u Engleskoj, a Crnjanski već sipa: „Vi prosipate pare po vetru... Uzmimo podzemnu železnicu, nije daleko.“ Nije da se pravim važan, niti da blefiram Crnjanskog. Jednostavno, hladno je a taksi neće stajati više od pet šilinga. U odnosu na ono što ja zarađujem u Johanesburgu, to je sitnica. Crnjanski neće to da razume. Stalno ponavlja: „Prosipate pare po vetru.“

***
1) 978: Hatchards, 187 Piccadilly, London. Videti detalje o tom poslu koji, kod Crnjanskog, obavlja „knez Rjepnin“: Roman o Londonu, stranice 162–173, druga knjiga, Nolit 1974. 

2) 1978: Takođe Roman o Londonu, druga knjiga, stranica 179. „Rjepnina“ kako nosi knjige ugledaju „Sorokin“ i „Bjelajev“. 

3) Videti odeljak „Ženska noga od kristala“, Roman o Londonu, prva knjiga (primedba pisca, iz 1978).

Oceni