Improvizacija iz pakla

Film

Ma Rainey's Black Bottom (2020)

Poslednja uloga Chadwicka Bosemana, koji je preminuo u avgustu 2020. godine, podarila je filmu Ma Rainey’s Black Bottom neverovatnu snagu. Ulogu Ma Rainey dobila je Viola Davis, te su njih dvoje stubovi koji dobro drže priču o jednoj od prvih bluz pevačica u Sjedinjenim Američkim Državama.

U pitanju je jedan dan iz života pevačice, a film nas vodi u Čikago iz 1927. godine. Leto je i vrelo je, a ona je na zalasku karijere. Članovi benda prolaze kroz različite konflikte tokom probe u podrumu, dok Ma, njena ljubavnica i nećak čine isto u studiju na spratu.

Sve više liči na pozorišnu predstavu nego na film – Viola Davis drži pažnju bez popuštanja, Chadwick Boseman je sjajan, a kulminacija nemilosrdna.

My Favourite Fabric – Mon tissu préféré (2018)

Damask u proleće 2011. Nahla, kojoj je 25 godina, živi između želje za slobodom i potrebe za ugovorenim brakom. Venčanje bi je odvelo na sigurno, a sa sobom bi povela i porodicu. Kada mladoženja izabere njenu mlađu sestru Myriam, Nahla se zbližava sa misterioznom komšinicom Jiji. Sve puca od seksualne želje, napolju se sprema rat.

Burn Burn Burn (2015)

Nakon smrti bliskog prijatelja dve žene u kasnim dvadesetim godinama života kreću na put, a kako bi njegov pepeo rasule na svim mestima koja je voleo tokom života. Seph i Alex su na prednjim sedištima, Dan u tegli, a život i dalje teče.

Mračan humor podvlači celu priču, te joj daje težinu koja je drži na zemlji. Iako se radi o nemilosrdno trošenoj premisi, ovo putovanje je ipak sveže, a glavni junaci su puni toliko da nam delimično odgovaraju i na pitanje u čemu je smisao života.

Serije

Industry (prva sezona, 2020)

Industry je još jedan plod uspešne saradnje BBC-ja i HBO-a i, uz sve početne rezerve i neodobravanja, uspeva da veže publiku za sebe i svoje nimalo simpatične likove. Reč je o mladim diplomcima koji se u srcu londonskog Cityja bore za zaposlenje u jednoj investicionoj banci. Dobijamo sliku korporativno-finansijskog distrikta bez imalo ulepšavanja i glamurizacije. Naprotiv, likovi često podsećaju jedni druge na to da su tek „prodavci“ ili „trgovci“ sa, doduše, božićnim bonusima od 25 ili 50 hiljada funti, kako se kome zalomi.

Iako mnogi ovu seriju porede sa sjajnom Succession, naročito u domenu odvratnih likova, mora se priznati da nema velikih sličnosti, što je plus i za jednu i za drugu seriju. Oportunista, đubradi i, generalno, moralno izgubljenih slučajeva ima svuda (s tim da Succession to izdiže na poseban nivo kojem niko ne može prići), a Industry više od svega ilustruje pogubnu atmosferu u jednoj oblasti rada.

Šta je starije – sistem koji melje ili ljudi koji mu se povinuju i pokušavaju da mu doskoče, veliko je pitanje. Može li se nešto promeniti povodom toga? Teško. Industry je upravo najbolja onda kada ne pokušava da nam uvali ušećerenu pilulu (a u seriji se one inače dele kao klikeri) političke korektnosti i osveštenosti, nakon koje se svet navodno menja. Mnogo toga je isto kao i pre 10 ili 20 godina, naročito kada je reč o odnosima moći. Možda je malo više žena i manjina na odgovornim pozicijama, ali ne zavaravajmo se da do tih pozicija nisu došli sredstvima sredovečnog belog muškarca.

Bez obzira na to što donosi autentičnu sliku jednog sveta, ova serija se u tome ne gubi i insistira na razvoju likova, njihovih priča i uzajamnih odnosa, pa tako, srećom, ne gledamo dvodimenzionalne karaktere koji se uklapaju u radnju i poruku, već ljude od krvi i mesa koji uspešno vode priču. Ne navijamo uvek za njih, nisu nam nužno dragi, niti bliski, ali odlično funkcionišu u datim okolnostima. Uz trenutke humora i komične momente kada im se najmanje nadate, Industry je pravi izbor za kraj isto tako neprijatne godine.

Roadkill (prva sezona, 2020)

Da internetu ne treba verovati, osim kad ste na XXZ portalu, potvrđuju brojne negativne recenzije ove serije. Nazivali su je bledom kopijom House of Cards, nimalo interesantnom, dosadnom, predvidivom, glupom... Roadkill je sve suprotno. Istina, u pitanju jeste politička drama, ali ona koja atmosferom uopšte ne podseća ni na britansku ni na noviju, američku verziju House of Cards. Takođe, u centru zbivanja je korumpirani političar, ali ne kalibra Franka Underwooda, koji davi što kučiće, što ljude (ovaj slučajno ubije jelena). Istini za volju, treba tek da otkrijemo za šta je sve Peter Laurence (kao i uvek, sjajni Hugh Laurie) sposoban. Njegova monstruoznost data je tek u naznakama i otvorena je za interpretaciju, dok beskrupuloznost prožima čitavno njegovo biće, što on i ne pokušava da sakrije. Tek je tu i tamo osenči šarmom i zdravim razumom, kao i svi vrsni manipulatori.

Roadkill je ipak mnogo više u domenu realpolitike i sferi verovatnog i mogućeg nego što pokušava da nam nategnuto oslika svet i život onih na vrhu. Nisu nam stoga potrebni ni udavljeni kučići, novinarke bačene na šine metroa, mrtve prostitutke, drogirani i zgaženi suparnici... Sve to može mnogo suptilnije i ležernije, a da pritom isto bude odvratno, nemoralno i zgražavajuće.

Čini se da je ova serija stekla toliko neprijatelja možda zato što je bliža realnom stanju stvari, ali najpre zato što se bavi likom i nedelom jednog konzervativnog političara, torijevca, što je mnoge desničare razljutilo toliko da su s nanetom im nepravdom morali da se izbore onako kako se i očekuje – na internetu, dajući minuse i negativne ocene.

Kako na osnovu poslednje scene, tako i uzimajući čitavu priču u obzir, velika je verovatnoća da ćemo dobiti i drugu sezonu ove serije. Radujemo se unapred!

Alice in Borderland (prva sezona, 2020)

U paralelnom svetu sve je samo igra na život i smrt.

Napušteni grad u sred distopije najopasniji je escape room na svetu. U pitanju je alternativni Tokio, u kojem zgrade ne služe za stanovanje, već kao pozornice za opasne igre. Serija je zasnovana na manga serijalu Haroa Asa, a zadatak je da se reši svaka igra i tako sačuva goli život. Prva epizoda počinje uz veselje, ali se brzo okreće apokalipsi, praznim ulicama i gejm masterima koji igračima upravljaju iz senke.

Sweet Home (prva sezona, 2020)

Sweet Home je još jedna distopija, samo se ovoga puta sve vrti oko stambene višespratnice. Južnom Korejom, možda i čitavim svetom, zavladalo  je prokletstvo maskirano u zarazu, a radi se o pošasti koja građane transformiše do neprepoznatljivosti.

Jedna stambena jedinica postala je utvrđenje, a stanari se udružuju kako bi obezbedili osnovne uslove za život. Strah od transformacije je konstantno prisutan, pa se svaka pridošlica doživljava kao neprijatelj. Specijalni efekti su u početku pomalo neozbiljni, pa CGI čudovišta ne pružaju osećaj zadovoljstva, ali solidna priča i sjajna gluma čine da se to lako prevaziđe.

Knjige

Edgar Moren „Duh vremena“

Sve ono o čemu pišemo – muzika, filmovi, serije, fenomeni koji nastaju iz i zbog njih, te fenomeni koji im prethode i uzrokuju ih – sve je to Edgar Moren u „Duhu vremena“ analizirao, kontekstualizovao, objasnio i ilustrovao odličnim primerima.

„Esej o masovnoj kulturi“ stoji kao podnaslov knjige, upućujući nas na to da autor ima za cilj da istraži pre svega savremenog čoveka – njegove navike, postupke i potrebe. Za uživaoce pop kulture ovo je obavezno štivo, informativno i sveobuhvatno, a iznad svega zanimljivo i duboko ukorenjeno u drugoj polovini 20. veka, ne bez važnih lekcija za sve što će doći u 21.

Marko Tomaš „Crni molitvenik“

Jedan petak u stihovima

Pokušavam te ušetati u pjesmu

pločnikom kojeg je prekrilo lišće

pa je pjegav kao mjesec

na tvojim obrazima.

Neuobičajeno se ne događa

u jesen, u Splitskoj ulici,

osim, možda, ako u nekom od prolaznika

gori neostvarivo koje će prešutjeti supružniku.

Kako od svih tih trivija

isplesti zemljovid

naše mucave ljubavi?

Izgubio sam se u tvojoj odsutnosti.

Moj pas njuši zrak kojim dolaziš.

Neke postavke svemira se ruše

u krilo platana

ljubeći njihovu ofucanu koru.

U predvečerje

svijet ostaje bez riječi.

Pritaje se sve nijanse žute.

Stvari navlače kaput od kašmirske tišine

pomalo nespretno, poput pijanca

koji ne može pogoditi rukav.

Tako se i mi srećemo

jednog petka u ovoj pjesmi.

Pesme

The Pretty Reckless – 25

The Pretty Reckless je bend iz Njujorka, a njihova pevačicu i gitaristkinju kao da smo negde već videli... Pa, to je, verovali ili ne,mala  Jenny iz Gossip Girl! Stil joj je manje-više isti kao u seriji, s tim što je sad punokrvna pevačica s pesmom koja kao da je stvorena za film o Jamesu Bondu. Promena zanimanja je svakako bila pravi potez.

Kylie Minogue – Slow (live, 2020)

Pesma Slow sa legendarnog albuma Body Language napunila je 17 godina i još uvek zvuči intrigantno kao pri prvom slušanju. U nešto izmenjenom aranžmanu i uživo (uz malo Love to Love You, Baby začina), snimljena je u sklopu online koncerta Kylie Minogue pod nazivom Infinite Disco i zvuči fantastično.

Nostalgija

The Enigma of Kaspar Hauser (1974)

Kaspar Hauser je živeo u Nemačkoj početkom XIX veka, a prvih šesnaest godina života proveo je u podrumu, odvojen od ljudi i civilizacije. Njegova grčevita borba da i kasnije ostane u stanju izolovanosti je u centru pažnje, jer uvođenje u civilizaciju za njega znači vrhunac prinude i nasilja. Slučaj ostaje nerešen, jer čovek koji ga je otrgao iz primitivnog utočišta i ostavio na brdu jedva je uspeo da ga zbaci s leđa, a dečak ostaje sa strancima, grčevito odbijajući da krene u novi život.

Dokumentarni film

Gay USA (1977)

Film je snimljen za jedan dan, 26. juna 1977. godine, na više lokacija u Sjedinjenim Američkim Državama. Bavi se Paradama ponosa, te problemima koji su u to vreme pogađali gej zajednicu. U pitanju je optimističan kolektivni portret, koji ipak odiše besom zbog višedecenijske opresije.

Your Turn – Espero tua (re)volta (2019)

Ovo je sjajan udžbenik za sve koji se bune. Gledalac dobija neprocenjiv uvid u aktivizam mladih Brazilki i Brazilaca, te podsećanje da bi sa razmišljanjem trebalo početi što pre.

Horor

Malasaña 32 (2020)

Nova kuća i kući demon. Zanimljiva priča o duhu koji se ne krije, o želji za majčinstvom, te o tome da opresija od mučenih ponekad pravi čudovišta. Ljuti duhovi su ipak manje opasni od onih koji su živi, ali sa predrasuda zbog kojih misle da imaju pravo da odlučuju o životima drugih.

The Empty Man (2020)

Serija misterioznih nestanaka vodi do legende o Praznom čoveku. Iako nepotpuna, ova priča nudi zadovoljstvo ljubiteljima horor filma, ali se prevelika očekivanja ne preporučuju.

Video igre

Sons of the Forest: Trejler koji uteruje strah u kosti

Već se godinu dana govori o nastavku horor igre The Forest koja je izašla 2018. godine, a u pitanju je drugi deo koji je poneo naslov Sons of the Forest. Već je prvi deo okupio pozamašan broj onih koji vole igre preživljavanja, najpre zbog toga što horor elemente dobro kombinuje sa survival momentima, i tako gradi jezivu priču koja polako postaje sve strašnija i strašnija.

Nedavno je izašao i novi trejler za Sons of the Forest, koji počinje sakupljanjem hrane i materijala za ogrev, te izgradnjom skrovišta, da bi potom prešao u nešto drugo – priču u kojoj važno mesto ima i balerina trojeručica iz prvog dela. Tu su i mutanti kanibali, te drugi monstrumi koji izlaze iz skrovišta dok glavni junak seče stabla od kojih gradi brvnaru.

Još uvek nije poznato kada bi igra mogla da stigne do ljubitelja, ali se pretpostavlja da bi mogla da prati tradiciju prvog dela, koji je prvi put objavljen 2014, da bi se zvanično pojavio tek 2018. godine.

*Kontrapreporuke

Let Them All Talk (2020)

Šta može da krene po zlu kada režira Steven Soderbergh, a glavnu ulogu igra Meryl Streep? Pa... Sve. Ipak je ovo 2020. i apsolutno sve je moguće, naročito ako treba da se desi nešto loše. Sinopsis nije obećavao ludu akciju, niti smo to očekivali, štaviše. Priča je delovala obećavajuće, a film je nastao na zanimljivoj premisi improvizacije. Naime, scenario je napisan samo u grubim crtama i glumcima je dat okvir – objašnjeno je šta se dešava u sceni, kako bi trebalo da se završi, šta njihovi likovi žele... Sve ostalo je bilo na glumcima i njihovoj moći improvizacije. I upravo tu nailazimo na nepremostivu prepreku. Ne dajte im da improvizuju! Don't let them all talk! Ne znaju, ne ide im. Pustite ih da autentično izgovaraju tuđe replike. Za to su se školovali. Kao što su se scenaristi školovali za pisanje istih tih replika.

Film je razvučen i monoton, pauze tokom dijaloga su neprijatne i čudne; kad neko nešto i progovori, kaže malo i glupo, što bi rekla narodna umotvorina. I problem uopšte nije u tome što su se ljudi odvikli od nedorečenih dijaloga, monologa i sporog filmskog tempa. Ovde dijaloga jedva da ima, sukobi nisu izvedeni do kraja, monolozi su besmisleni, a sve to zajedno ne ide na ruku priči koja je u suštini prijemčiva, topla i duhovita. Odnosno, mogla je biti.

Upropaštena je neuspelim eksperimentom, dok oni koji zaista znaju da improvizuju tavore pretežno po njujorškim lokalnim pozorištima, čekajući neku vrstu afirmacije. Možda je trebalo neke od njih pozvati da učestvuju u ovakvom pokusu. Rezultati bi nesumnjivo bili bolji.

Death to 2020 (2020)

Najavljivan kao duhovit osvrt na „godinu iz pakla“, ovaj film je doneo samo pakao i veliku neprijatnost za sve one koji ga gledaju. Možda Holivud još uvek nije spreman da se pozabavi 2020. godinom.

The Midnight Sky (2020)                                     

Podnošljivo, ali prazno, često dosadno, već viđeno. Džaba i George Clooney.